Nije Srbiji odavno potrebna novinarska misao, stav, angažman – dovoljna su novinarska leđa, po mogućstvu široka i pogodna za batinanje kao u ovom novom crnom danu naše realnosti
Kazati ono što misliš, a još više napraviti od svojih stavova pismen i smislen tekst koji će se čitati u „javnom glasilu“, dobar je način da čovek neuvijeno saopšti svetu kako vidi i razume nekakav događaj iliti „pojavu“. Ako je autor, pritom, još i novinar, od njega se tako nešto i očekuje. Da li se većina ili manjina čitalaca slaže sa tim, sasvim je drugo pitanje.
Na nesreću, još efektniji i jasniji način komunikacije jeste prenos poruke pomoću dva junaka i metalne šipke. Udarati po leđima kolumniste u osvetljenom noćnom autobusu, u subotu uoči blagdana koji je primetime za plasiranje željene vesti, marketinški je vrhunac drevne veštine slanja svilenog gajtana. S obzirom da sam provincijski skrajnut od beogradskih žurnalističkih abrova, ostavljam mesta i za kakva drugačija tumačenja.
Teofil Pančić piše već dugo kolumnu u „Vremenu“, a to je, po definiciji, najbolji način da navučete sebi na vrat neku nevolju – otmicu, bombu na koji metar od kreveta ili dve šipke po leđima. Ovo poslednje, čitamo, primenjeno je na Pančiću kojeg je težih posledica verovatno spasila samo gorostasna fizička građa koja će, ovde uopšte nisam lažno duhovit, možda postati uskoro bitan pasus u CV-ju svakog ko pretenduje da se bavi političkim novinarstvom.
Popularity: 23% [?]
„Za sad je sve u najboljem redu“, rekao je onaj legendarni čistač prozora na neboderima dok je, padajući sa platforme postavljene na pedesetom spratu, proletao ka pločniku pored otvorenog prozora u prizemlju.
„I za kraj, ali ne zato što je najmanje važno već zato što je to za sve nas možda i najznačajnije, posebnu pažnju trebalo bi obratiti na svestran i pošten razvoj lokalnih medija. U Srbiji, generalno, dolazi do kontrakcije medijskog kapitala. U toku je tržišna utakmica gde se manje gleda na loptu, a više na protivničke noge, trka za tiražem i rejtingom može građane dovesti do toga da sve znaju o događajima na „Farmi”, a da pojma nemaju šta se važno događa u vašem gradu ili opštini. Dok ih nešto ne poplavi.“
Zavideli smo mu na tim divnim glumicama sa kojima je snimao po zemljama koje su nam se tad činile nestvarno dalekim.
Stari mediji, kako od milošte tepamo novinama, radiju i televiziji, bez sumnje će „nestati ako se ne prilagode“ novim tehnologijama, kako piše 
Sinoć sam prosuo vrelu kafu po “Ani Karenjini”. Otmena ruska gospođa nije rekla ništa, niti se nešto promenilo u sadržini davno kupljene knjige. Jedna njena rečenica nestala je ispod tamne kafene mrlje. Jutros sam proverio – ipak taj deo knjige nije zauvek ostao nečitak.
Političke stranke u Srbiji pomalo zbunjeno posmatraju ovaj “Internet talas” koji lagano natapa i žestoko menja sve pore života, uredno koriste mejlove za komunikaciju sa svojim mesnim odborima, čule su za društvene mreže i znaju da one ne služe samo za linkovanje muzike, uredno su platile izradu sajtova – ali nikako da sve te naizgled nepovezane pojave i poslove materijalizuju kroz jasno definisane “organe” i zaduženja unutar sebe samih, dakle kroz organizovanje svojih članova i pristalica koji bi se bavili upravo online procesima i to počev od – juče, jer danas je već kasno.
