Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Author: Dragan (page 1 of 4)

Monika Seleš: teniserka koja je sprečena da dokaže da je najbolja ikad

Share

Pre 24 godine, na današnji dan, posle mučkog uboda nožem, zaustavljena je karijera Monike Seleš, naše najbolje teniserke svih vremena i jedne od najuspešnijih igračica u istoriji “belog sporta”.

Petak, 30. april 1993. godine. Po zvaničnom kursu nemačka marka vredela je tog poslednjeg dana u mesecu 75.000,00 dinara. Isplaćene zarade već su, po uličnom kursu, „premeštene“ u sigurnije valute. Počeo je vikend u zemlji koja se već skoro dve godine krvavo cepala po starim šavovima.

Privremeni beg od mučne stvarnosti stizao je, ah ironije, iz Nemačke: Monika Seleš igra četvrtfinale turnira u Hambrurgu protiv Bugarke Malejeve. Godina je dobro počela: u januaru je osvojila osmi grend slem pobedom nad Štefi Graf u finalu Australijan opena. Nemici je Monika bila, po svemu, jedina prava rivalka, ali to se može tačnije reći obrnutim redosledom. Niko nije sumnjao da je pred devojkom iz Jugoslavije još blistavija karijera, jer je poređenja sa najboljim teniserkama u bogatom „opusu“ ovog sporta već uveliko prate, a ona ih s lakoćom potvrđuje trofejima.

Uobičajena pauza između gemova pri rezultatu 6:4 4:3 zaustaviće, međutim, njenu karijeru i nepopravljivo uticati na dalji tok istorije ženskog tenisa. Do klupe na kojoj se odmara Monika stiže izvesni Ginter Parhe, navodni frenetični obožavalac Grafove, za koga će sud kasnije utvrditi da je mentalno poremećen što će ga osloboditi bilo kakve kazne, i nožem joj nanosi ubodnu ranu u gornjem delu leđa.  Objektivi se okreću ka Magdaleni Malejevoj, a potom vidimo i smušena lica iz organizacije koja pomažu Moniki da legne na peškir…

Postoje svedočanstva da su naši ljudi iz Hamburga vrlo brzo pohitali ka stadionu i tražili razgovor sa zvaničnicima turnira. Pojavile su se samo osobe iz obezbeđenja bledo ih gledajući. Obratila im se, međutim, Monikina majka Ester i zahvalila na podršci, a nešto kasnije dvoje ljudi iz grupe koja je pešice otišla do bolnice dobilo je dozvolu da uđu i prenesu opšte želje za brzi oporavak.

Ugao iz kog posmatramo neki događaj ograničava nam po pravilu potpunu sliku onog što se zbiva. U naredne dve godine uvidećemo da, u trenucima dok se odvijala drama na terenu u Hamburgu, počinje da teče ne samo sportska već i životna drama mlade Novosađanke. Njoj će trebati više od dve godine da se oslobodi jeze izazvane hamburškim avetima. U Nemačku, pak, nikad više nije kročila ogorčena na nepostojanje bezbednih uslova za igru. Da se tome ni sad ne pridaje dovoljna pažnja misli i danas.

Povreda je bila takva da je mogla na teren nakon pet do šest meseci, ali ožiljak u mladoj psihi nije mogao tako brzo da zaraste. Usledili su meseci oporavka tokom kojih je imala bolne depresivne momente ponekad praćene prejedanjima i viškom kilograma o čemu je kasnije otvoreno govorila.

Vratila se na teren 27 meseci kasnije. Igrala je i dalje dobar tenis, uspela je  da 1996. još jednom osvoji grend slem u Australiji, ali njena karijera tekla je znatno ispod pređašnjih visina. Čak i tako, ukupno je na 53 turnira podizala pobednički pehar i ušla u ekskluzivno društvo teniskih legendi.

Foto: screenshot/youtube

Branko, Crnjanski, Mika i svi pesnici Fruške Gore

Share

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

                        Stražilovo, Miloš Crnjanski

 

strazilovoBrankovo kolo, odavno već tradicionalna pesnička manifestacija, te godine se po Stražilovu vijalo tek drugi – treći put.

Na sremsku travu izletelo je iz autobusa, ko u jednom komadu, nas pedesetak kovinskih gimnazijalaca. Doputovali mi da se sa pesnicima družimo. I da unaokolo cunjamo, pomalo divlji od mladosti i slobode, kao što je u tim prilikama i u tom dobu red.

Ne znam koliko o Fruškoj gori znate, savršeno preciznim podacima bez Gugla ni ja ne raspolažem, tek držim, strpljivi čitaoče, da to brdo, ta ravničarska planina otmenog imena, svakako nije za Tebe nešto sasvim nepoznato. Štaviše, mogu da se kladim kako se dobar broj vas u skorije vreme dobrim vinom začetim u tamošnjim vinogradima častio.

Ili ste, možda, po obroncima plemenito lekovito bilje sakupljali? Do Crvenog Čota doplaninarili? Po fruškogorskim manastirima mir tražili? U Vrdniku se banjali? Ili, kao mi s početka teksta, na Stražilovu, tamo gde Branko Radičević ipak zeleno lišće svakog proleća viđa, dušu odmarali?

Vraćam se opet onom danu, Brankovom kolu, i gledam kako iz stražilovske izmaglice izranjaju ljudi koji i dan danas žive u knjigama koje po kućama čuvamo, a njihove rime i rečenice duž digitalnog sveta sejemo.

Ne znam kako sad izgleda drveni amfiteatar pod fruškogorskim drvećem, priznao sam kako me davno tamo nije bilo, ali te godine, to jasno i sad vidim, zbili smo se po niskim klupama i slušali kako nam svoje stihove recituju pesnici. Veliki pesnici, od onog soja koji je negde duž poslednjih decenija okopneo.

Kazuje, tako, Desanka Maksimović svoju „Tajnu,“ uputi nam poneko pitanje, onako majčinski, reče šta ima i ode. Čekamo Miku Antića, kažu samo što nije, zadržao se idući ka nama sa društvom… I u tom međuvremenu, e to se baš namestilo, nekako sam do pozornice stigao, tražio voditelj nekog iz publike da sa poezijom nastavimo dok Miku čekamo.

I tu sam Crnjanskog u pomoć pozvao, ima on jednu kratku pesmu, „Trag“ joj je naslov. Izgovorim je i vratim se međ’ svoje.

U tom trenutku, na tom mestu, to je bila moja „planinska priča.“ Sve se na tom mestu pomešalo, i Stražilovo, i Fruška Gora, i Brankova jesen i šetnje Crnjanskog, pa nedaleki Dunav, poznata lica. Srasla Fruška Gora sa pesnicima – kud ćeš veće lepote.

I naučim tamo, za svagda, da lepote prirode, sve boje kojima zrači, imaju ljudsko lice i ljudsku reč. Da se za prostore pod nebom vezujemo još više kad ima nekog da ih sa nama upija. Kad ima nekog da ih sa nama oseća.

E, pa, na Frušku Goru kad pođete, jer znam da hoćete, lepotu ćete naći i zato što će je ta gospodstvena ravničarska planina izvuči iz vas.

Pokazaće vam i vaše najlepše lice pokazujući vam svoj zelenooki šarm.

 

(Ovim tekstom autor iskazuje svoju podršku akciji Turističkog saveza Srbije „Biramo najlepše #PlaninskePrice.“ )

Fotografija preuzeta odavde.

Zašto nikad nećete napredovati na poslu iako se ubijate od rada?

Share

Šef vas hvali, dobijate odgovorne zadatke, na vreme ih završavate, satirete se od posla, ma ni kafu ne stignete ljudski da popijete, ali ništa od napredovanja u hijerarhiji kompanije! Da li vas to neko sabotira ili grešku, u stvari, pravite vi?

previse-poslaDolazite među prvima na posao, sedate za sto i odmah se bacate na rad. Poveren vam je, po ko zna koji put, ozbiljan projekat. Šef vam je uputstva dao uz osmeh čoveka zadovoljnog što ne mora da brine hoće li sve biti gotovo u roku i na najbolji mogući način.

Vredni ste, sposobni, pratite sve novosti u vašoj struci, možda čak i sami ponešto napišete za svoj omiljeni stručni časopis? Pomalo ste povučeni i ne baš u matici društvenog života u firmi, ali u korektnim ste odnosima sa kolegama i smatrate da je to sasvim dovoljno.

Prolazi jedna godina, prolazi druga, ma leti to vreme! I u jednom času postanete svesni da vam nešto ipak nije po volji. Osećaj da vas svi uvažavaju i dalje je tu, ali nigde na vidiku ni nagoveštaja da će vam šef ili šefov šef ili već tamo neko na vrhu piramide, ponuditi novo i odgovornije radno mesto.

Zaboga, zar ovde niko ne vidi da želite s pravom još više obaveza i da ste spremni da preuzmete pozicije koje traže još važnije veštine i veća znanja?

Da li vas neko sabotira?

Grozna situacija! Da li vam to neko u potaji podmeće nogu?

Možda bi trebalo da napravite skandal, date otkaz i napustite tu čudnu kompaniju u kojoj niko neće da vam ponudi napredovanje? Da, napredovanje, jer vi ste sazreli za novu poziciju samo to niko neće da primeti!

Polako, ne žurite sa besom i otkazom, hajde da malo spustimo nivo adrenalina. Ispričaću vam nešto iz svog iskustva, pa nastavljamo gde smo stali.

U jednom periodu moje uredničke karijere deo tima bila je koleginica na koju sam uvek mogao da se oslonim, ma koji posao iz “novinarskog spiska zadataka” bio u pitanju. Izveštavanje sa terena, vođenje radijskog programa, uređivanje zabavnih ili informativnih emisija, uređivanje novina (imali smo objedinjenu redakciju), sve je znala odlično da uradi. Ali, vremenom je postajalo sve očiglednije da je to više ne čini zadovoljnom. Prevazišla je sopstveno mesto u ekipi i očekivala da napreduje.

Za sad ću vam samo reći da je pronašla odličan način da to i uradi, a mi se pre objašnjenja “kako” vraćamo u vašu firmu, pokušavajući da pronađemo razloge zašto ste godinama na istoj stolici.

Da li ste šefu rekli šta želite?

To što ste marljivi i uspešni u onom što radite znači upravo to: da radite i da ste zadovoljni svojim poslom. Kakva sjajna stvar, pa to je tako retko. Zašto bi vaš šef ili ma ko procenio da želite dalje ako sve “fercera” dobro po kompaniju, a vi ne šaljete nikakve signale da ste spremni za nove izazove?

Dakle, kada budete načisto sa vašim željama za napredovanjem, osmislite dobro šta pod tim “napredovanjem” podrazumevate i pravac u šefovu kancelariju. Znate kako kažu: Možda će vam reći da, možda će vam reći ne, ali ako ne pitate – neće vam reći ništa!

Korektni ste sa kolegama? Hm…

Kažete da su vaši odnosi sa kolegama korektni? “Zdravo” i gurate dalje? Hm, možda previše odmerene uljudnosti nije najbolji prtljag koji ambiciozna osoba može da nosi. Malo više iskrene nasmejane radoznalosti, poneko pitanje o tome kakve to probleme ima vaša koleginica sa učenjem dece, zapisani ili upamćeni rođendani… To bi, u stvari, trebalo da prirodno izlazi iz vas, ali može se i naučiti. I taj nauk je koristan za sve. I prijatan!

Tihe i marljive kolege svi vole, ali ne vide ih u ulozi šefa ako sa njima ne mogu da ostvare prijatnu ispunjenu komunikaciju.

Poznajete čak troje svojih saradnika?

Au, pa ne može tako! Vi ste sasvim ispali iz kompanijske mreže i “šunjate” se negde po ćoškovima. Što manje ljudi znate, manje su i vaše šanse za kreiranje željene karijere. Ni najbolje škole ni vrhunski rad neće vam pomoći da dodirnete zvezde ako nemate širok krug poznanstava.

Kažu da prosečna osoba zna oko 300 imena, kako vi stojite sa tim? Ako ne možete da nabrojite znatno više, mislim da vam se ne smeši mnogo dobrih prilika za napredovanje.

Ne radi se ovde o poznanstvima koja će vas “pogurati” i tamo gde ne zaslužujete. Radi se o ljudima koji znaju vašu vrednost, baš kao što znaju i žele da vas preporuče za mesto na kom možete da se pokažete i dokažete.

Naravno, veći društveni krug koji “pokrivate” znači i više kanala za komunikaciju. Ta vaša poruka da želite napredak u poslu imaće dodatne “emitere” i lakše će i brže stići tamo gde treba.

Recite to!

Da ne presolimo ovaj tekst! Ukoliko ste ga samo preleteli pogledom (hmm…) evo kratke pouke: Pričajte, kažite šta želite i ne zatrpavajte se samo radom ako želite da vas drugi vide na boljim radnim pozicijama! Upoznajte ljude oko vas.  Zvuči jednostavno? I jeste,  čak je i zanimljivo! 🙂

P.S. A šta je uradila ona koleginica?

Obećao sam vam odgovor na pitanje šta je uradila moja koleginica kad su joj tadašnja zaduženja postala preuska.

Učinila je pravu stvar! Osmislila je novi koncept saradnje sa našim oglašivačima i direktoru za deset minuta, u nekoliko rečenica, saopštila šta bi trebalo promeniti. Praktično je samo odlično “snimila” gde je najslabije mesto u organizaciji posla i hrabro prihvatila da to dovede u red. Ko to ne bi oberučke dočekao, tim pre što je njen uspeh bio zagarantovan – društvena, agilna i uvek u centru događanja, naprosti nije mogla da bude pogrešan izbor.

 

 

Mislite da na društvenim mrežama postoje neformalne zatvorene grupe? U pravu ste!

Share

U pravu ste isto kao kada biste rekli da je ceo svet oko nas zapravo mega skup pojedinaca organizovanih po grupama. Manjih ili većih, zatvorenijih ili sa više “ulaza na kućama,”  ali ipak nekim nevidljivim nitima povezanih ljudi.

drustvene_mreze_blogNo, naslućujem, ono što vas nervira je grozan osećaj da baš vama niko ne želi da ponudi ulaznicu za tamo neku “neformalnu zajednicu” u kojoj biste rado videli sebe. Ta mangupska alanfordovska ekipa pušta samo odabrane, čak i kad su netalentovaniji, manje obrazovani, prilično ružniji i nimalo bolji od vas. Čak i u jambu.

Dobro, to zna da frustrira. Mene taj osećaj nepravedne osujećenosti podseća na nemogućnost da se u omiljenom restoranu razvalite sa dobrim društvom samo zato što je neki dokoni ranoranilac pre vas rezervisao mesto u separeu. I tu za vas nema provoda. Horor!

Od kad se bavim koječim po blogovima, mrežama i internetima, svako malo naletim na melodramsku rečenicu o “zatvorenim grupama”, “ja tebi vojvodo ti meni serdare ekipama”, “onima što se drže, lajkuju i ne puštaju nikog” i tome sličnim opisima.

Ne, neću da negiram – taj utisak je potpuno tačan. Mračnim hodnicima interneta neprestano hodaju i svoju digitalnu sabraću traže vojvode i serdari, a može i vojvotkinje i serdarke.

I drže se, dobro poznaju, šeruju, veruju, lajkuju i štrajkuju skoro pa unisono.

Ah, da. I tata bi, sine, kažete. Baca vas u nervozu to što nigde ne vidite svoju stolicu u toj ogromnoj sali u koju ste stupili ne bi li pojeli svoj ručak u željenom društvu?

Ne bih da vas razočaram jer, rekoh, to oko tih serdarenja je tačno. Ali, “džaba vam novci moji sinovci”, uzalud arčenje živaca i kukanje zbog svog tog, kako vi vidite situaciju, zatvorenog, nepristupačnog i odbrambeno nastrojenog društva koje vam ne dozvoljava da se vinete u sajber elitu. Jer, ma ko bio na golu, vaš uspeh ipak zavisi od vaše napadačke umešnosti.

Elem, još malo oko tih grupa i krugova. Čak i ako ste po prirodi veoma zatvorena osoba, deo ste neke grupe i u njoj se osećate najbolje. I relativno dugo ćete gledati ispod oka pridošlicu pre nego što ga primite u “svoje redove.” Zašto bi među digitalnim odrazom ljudi bilo drugačije?

Nema tu nekog posebnog razloga da vas brine tuđi “krug”, odnosno tuđe dvorište. Otvoreno je više nego što bi se izdaleka reklo. Samo treba vremena da “otključate bravu.”

A vaš ključ, odnosno ono čime ćete najbrže i najlakše otvoriti “gvozdenu kapiju,” čine i blog post i tvit i status i fotografija i zanimljiv komentar…pa sve to toliko puta dok i sami ne shvatite da se na pojam “zatvorenog kruga” može gledati i sa unutrašnje strane.

A ona je često zahtevnija. Tačno onoliko koliko je zahtevnije i izazovnije igrati, a ne gledati utakmicu. I nisam siguran da će vas baš sve obradovati javni nastup pod usijanim reflektorima.

Da ne preskočim: vašu Internet legitimaciju činite pre svega vi kao ličnost, kao osoba sa imenom, prezimenom, opštom kulturom, stavom, avatarom, idejom, smajlijem….

Jer, vražije je ovo ogledalo, pruža savršen odraz.

Ne stajte pred njega ako vam je više stalo do tuđeg nego do sopstvenog mišljenja o vama samima.

Srećno vam sa izborom!  🙂

 

Hladna piletina i drugi ostaci praznika

Share

Kraj praznika po pravilu nas zlobno suočava sa svim našim manama u kojima smo pokušali da ležerno uživamo tokom praznovanja. A najviše sa ignorisanjem stvarnosti.

pile-u-frizideruNe otvarajte frižider bez preke potrebe! Ni u ostavu ne gurajte glavu! Sve te načete flaše i poluprazne kutije sa “sitnim kolačima” zaista vam više nisu od neke koristi.

Korpu sa smećem iznesite bez podizanja poklopca. Oprezno, kao da prenosite krijumčareni uranijum, odnesite te neopozive dokaze svoje neumerenosti u jelu, piću, cigaretama i ko će znati još u čemu, do prvog kontejnera. Okrenite glavu, kao kad počne informativni program na malom ekranu vašeg TV prijemnika, i prospite izdajnički sadržaj ne gledajući ga. Ma bacite i korpu u zarđali kontejner!

Kraj praznika po pravilu nas zlobno suočava sa svim našim manama u kojima smo ležerno uživali tokom praznovanja. Jer, dok su vrline teške za nošenje kako bi nas ojačale, mane su za opuštanje i blesavljenje, te pojaseve za spasavanje u maglovitim vremenima.

U redu, svi čekamo ovakve long size praznike, odmore i ostale ekskurzije van životnih klupa. Rad je OK, ali čak i kad nam prija, kad kažemo da “volimo svoj posao”, to je, cenjeni publikume, kuluk. Katkad prijatan, ali kuluk.

Svaka stvarčica, naravno, ima i “pismo” i “glavu” čak i kad nije novčić. Pa tako i zasluženo i zakonom opravdano prepuštanje čarima hedonizma i neokonzumerizma dođe na naplatu. Čak i kad se uračuna da ste postpraznične glavobolje već avansno platili na kasi obližnjeg dućana ili pred tezgama tzv. zelene pijace, pravi inkasant će tek s prvim satima novog radnog dana doći lično kod vas.

Umorni kao prosečno depresivni stanovnik Srbije, a bogme i “Regionlenda”, otežali od viška kalorija pokupljenih sa svoje i gostinskih trpeza, izopšteni iz sveta Harija Potera i još slinavi od preteranog gledanja ‘ladnog mora oko Titanika, sad se nevoljno budimo i čudom čudimo. Šta je ovo, ‘bote?

S blagim osećajem izgubljenosti u vremenu i prostoru, krmeljavi od snova koji su nam dekorisali praznike, eto nas zatečene u prostoru u kojem su iluzije zamenile stvarnost, a ozbiljne priče preštampane bajkama u kojima uvek pobeđuje dobro. I u kojem televizori tek s vremena na vreme služe za prikaz mile nam stvarnosti. A i za bakin hekleraj, taj poslednji folklorni simbol izgubljene duševne nevinosti jednog društva.

Eto nas usred najuspešnije marketinške akcije ikad – u uverenju da smo savršeno živi, da se sunce uvek iznova rađa, da praznujemo kako bi se orni i čili vratili na posao, da ove gaće koje nosimo još mirišu na prodavnicu konfekcije i da se nikad luđe i veselije nismo zabavili uz pesme i igre svih naših krajeva i studija.

I zato, batalite ta svetla frižidera. I ona se gase čim prestanu praznici.

Šta tamo više mogu da osvetle osim ogromnog ovala na kom leži izgriženi komad ledene piletine?

Fotografija preuzeta odavde.

 

7 načina za spasavanje vlastitog života

Share

Nema još mnogo?  Sve je spremno? Možda još poslednje glancanje cipela ili plaćanje računa, tek da vas ne bije maler u 2014. godini? Možda će vam i ovih 7 “večnih saveta”  pomoći da lakše zakoračite u Novu godinu.

Srecna-Nova-2014-godinaNe žurite nikud, žurba je uvek smešna, nosi zarozane čarape i otima vam radost uživanja u milion malih stvari koje postoje kraj vaših puteva.

Dogovorite se sa sobom koji je vaš glavni put. Posle možete, po miloj volji, da hodate i zaobilaznim stazama.

Ne spavajte u čarapama ako želite dugu i uspešnu vezu!

Izjutra se nasmejte svom odrazu u ogledalu. Tek da, do sledećeg leganja, ne shvatite sebe previše ozbiljno. Previše ozbiljnosti stvara bore, kvari ukus jelu i smeta vam da još više gužvate noću čaršave.

Ne čekajte da vam se stvari nagomilaju, ali ne robujte ni nervoznoj potrebi da što pre uradite ono što je neophodno. Gospodarite svojim obavezama jer će, u protivnom, one za slugu uzeti vas.

Potražite pomoć kad nešto ne možete sami. Ako je i ne dobijete, bar ćete znati na koga u životu ne bi trebalo previše da računate.

Ne potcenjujte sreću, ona je važna u životu. Ali, pazite, sreća je lenja i nikad ne ide bez cilja unaokolo. Ako vi ne znate šta ćete sa srećom, zašto mislite da bi ona morala da zna šta će sa vama? Sreća ne koristi Gugl!

Ne trudite se da vas svi zavole. To je moguće do određene granice, ali posle toga prestaće da vas vole i oni koji su gajili iskrena osećanja prema vama. Znam, znam, vi to znate. Ali znanje samo po sebi ne vredi ni zrno boba ako ga ne “pustite u pogon.”

Budite cepidlaka u ljubavi, ali poštujte one koji vas vole čak i kad niste spremni da im to uzvratite. Možda vam se čini da nije tako, ali setite se da u svakom trenutku svog života možete bez greške da navedete imena onih kojima ste važni. Neće biti da ih ima baš dovoljno da napune autobus!

Budite strpljivi, ali nemojte to da poistovećujete sa čekanjem. Strpljenje i čekanje nisu jedno te isto.

Čekanje je za lenštine, a strpljenje za energičan svet koji želi da vidi sve detalje svog života pre nego što sklopi sve lego kockice koje skuplja od detinjstva.

I najvažnije – zaboravite sve ovo i napišite svoja pravila! Ko sam ja i ko je iko na svetu da vam govori šta je dobro za vas?

To znate samo vi. I samo vi imate prava da proživite divan život ili da ga upropašćavate svakog dana iznova.

Srećan vam izbor! 🙂

 

A ako ste pomalo šašavo i romantično raspoloženi uoči dočeka, možda će vam biti zanimljiva i ova priča. Ako se prepoznate u njoj, to nije do mene! 🙂

Uloga mojih rođaka u razvoju Windowsa 8.1

Share

Vi ste od onih “porodičnih majstora”, ljudi koji znaju da poprave poneki uređaj po kući? Sudbina vas je gorko kaznila, kao i mene. Od kad sam na varljivom glasu da “znam da petljam oko kompjutera” izgleda da nijedan kvar ili “uvođenje tehnološke novine” u užoj i široj familiji i u krugu prijatelja, ne može da prođe bez mene. Skoro da me više ništa ni ne pitaju – samo zovu. Ovako.

instalacija-windowsa-8Uporna zvonjava telefona probudila me je u ranu zoru. Sa druge strane žice uši mi je parao dramatičan i usplahireni glas strica Milanka:

– ‘Bro jutro, sinovac. Znam da te nisam probudio…

– Ma otkud, znaš da ja nikad ne spavam u pet posle ponoći, uzvratio sam mu pozdrav promuklim glasom.

– E, pa ako si ustao, ajd’ molim te skokni do moje firme, ovde me teške muke napale, samo ti možeš da mi pomogneš.

– Samo ja? – ‘bajagi sam se zapanjio. U prevodu, kad Milanko izgovori tu „mantru,“ posle nje sledi nešto kao molba da njegove kompjutere u malom preduzeću koje ima reanimiram i vratim u „vozno stanje.“ I tako neoriginalno potrošim jedan dan života. Da stvar bude još gora, pritom bih morao da koristim davno izgrebane instalacione diskove Windovsa sa početka 21. veka, tu poslednju softversku investiciju na koju je moj rođak bio spreman.

– Opet neka frka sa kompjuterima, zar ne?

– Jeste, kako znaš? Nešto je pošlo naopako, sinovac, a tek će da se sruči u propas’ ako mi ne uspostaviš red ovde. Klijenti traže izveštaje, poslovni partneri projekte, knjigovođa mi kaže da sam Kir Janja, mada ja tog gospodina uopšte ne poznajem al’ osećam da je to neki nepopularan čovek. Ide kraj godine, poslove moram da posvršavam, pare da naplatim, a sve stalo! Ovo je, ej, zavera kompjutera! Spašavaj me, ne pitam šta košta!

Nova softverska krila strica Milanka

Znam da stric uobičajeno kuka i kad na manje nevolje naiđe, ali sad je prvi put rekao da “ne pita šta košta!” To me je više iznenadilo nego da su u vanrednim vestima objavili dolazak vanzemaljaca! No, s druge strane, bilo mi je pomalo i drago što ću najzad imati odrešene ruke da taj njegov “informatički inventar” dovedem u upotrebljivo stanje. Šta više, prava prilika da firma strica Milanka dobije nova softverska krila. Kompjuteri, koje je na moj nagovor nedavno kupio, zaslužili su da se “voze” na novom operativnom sistemu.

U Milankovu kancelariju ušao sam pola sata posle našeg razgovora, neispavan i žvaćući kiflu kupljenu usput.

– Ostaješ pri onom da “ne pitaš šta košta?” – tražio sam da mi još jednom potvrdi.

– Pa…ne bi baš da se rasipamo, dete, teška su vremena…

– Nećeš ništa da rasipaš, koštaće koliko i vredi, a dobićeš kompjutere sa najnovijim Windowsom koji je izašao. Čuo si za 8.1?

Otvorio je onu fijoku na radnom stolu koja može da se zaključa i izvadio jedan dobar nov model mobilnog telefona.

– Je l’ to ovo? Pratim ja sve novo, znaš da nisam k’o oni stari što ne znaju ni daljinski da okrenu na pravu stranu.

– Opa, otkud tebi windows smartfon? Mora da si ga dobio na poklon, priznaj?

– Jesam, kupila mi tvoja tetka za godišnjicu braka. Znaš da je uvek bila pažljiva oko mene.

– Znam, to joj je jedina mana. I jesi li naučio da se snalaziš sa novim telefonom?

– Nego šta, jedva da ga ispuštam iz ruke od kad ga imam!

Hm…softver koji ubrzava hardver

Space-Theme-for-win-8– E, tek sad ćeš da mu otkriješ sve strane. Na ove tvoje kompjutere instaliraćemo novi Windows 8.1. To to je “kompjuterski brat” ove telefonske varijante “osmice.”. A pride, i meni najvažnije, sad ćemo da pustimo instalaciju i za kratko vreme imaćeš sve za rad što ti treba da te ti tvoji poslovni neprijateljski nastrojeni prijatelji ne gnjave. Važi?

– Naravno! Oćeš da kažeš da ćemo moći da nastavimo posao za sat vremena, a za to vreme da popijemo kafu?

– Tako nekako. Samo ću ja čaj.

Nastavak naslućujete. Prelazak na Windows 8.1 je, u prvom trenutku, zanimljiv vizuelni doživljaj, ali ubrzo se ispostavi da je mnogo više od toga. “Obojićete” je po svom ukusu, lako prilagoditi svom viđenju radnog okruženja uz prilično iznenađenja što se na istom hardveru softver odaziva vidno brže.

Komande su intuitivne, standardne za windows i nema posebnih “traganja” kad treba izvesti neku “operaciju” na kompjuteru. Ako imate i telefon i tablet pod prilagođenim verzijama “osmice”, ova dva uređaja lako će “komunicirati” i međusobno i sa kompjuterom.

Mlađi nekad bolje znaju!

Ostao sam još malo kod Milanka i posle instalacije, taman dovoljno da dočekam i njegovog sina. Ušao je u firmu držeći tablet i, naravno, odmah “uhvatio” vaj-faj.

– Opa, evoluiramo. Ja sam mislio da će stari sa XP-ja da pređe na devedesetpeticu! Kako si uspeo da ga ubediš da nabavi “osmicu?”

– Umesto što me ispituješ, zar nije bolje da to znanje upotrebiš korisnije? Što ti ne bi brinuo o kompjuterima u firmi svog oca, ja imam bar malo više obaveza nego tinejdžerski tehnoman poput tebe, a?

– Jes’ pa da me posle cela familija zove kad god im nešto zabaguje! Ti si živi primer da ne treba pokazati uvek šta znaš! Buuu!

Eto, i od mlađeg od sebe nešto da naučim!

 

Kad sam se vratio kući čekao me je mejl sa ponudom da na blogu napišem tekst o svom viđenju Windowsa 8.1

Jasno vam je, sigurno, da sam se na poziv odazvao.

http://technet.microsoft.com/en-us/evalcenter/hh699156.aspx

Link za preuzimanje win8 i tromesečnu besplatnu probu.

Older posts

© 2017 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: