Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Category: Mediji (page 1 of 2)

Dečak koji je video Kenedijevog ubicu

Share

Svetski Dan televizije je 21. novembra. Atentat u Dalasu dogodio se 22. novembra. Ova dva datuma kao da nisu slučajno tako bliska

Atentat na Džona Kenedija prvi je događaj koji je u ove krajeve pred nevelik broj TV prijemnika “doveo” ogromno opštenarodno gledalište i tako za dugo vreme ustoličio televiziju na pijedastal glavnog kreatora javnog mnjenja.

atentat-na-kenedijaStajao sam na davno “nacionalizovanom” klaviru smeštenom, ko zna zašto, u ugao “društvenog doma” i gledao sav taj svet koji se tiskao u sali. TV aparat je bio prilično daleko od mojih očiju, ni “slika” nije bila baš najjasnija, ali program je ipak mogao da se vidi. Ni dan – danas ne razumem zašto je ta scena zauvek ostala u mom sećanju urezana pod brojem jedan, ali tako je! Zajedničko čekanje televizijskog dnevnika dan posle atentata na Dž. F. Kenedija i gledanje mrljavih slika iz dalekog Dalasa prvo je sećanje koje sam uopšte “zaradio” u životu.

Sam događaj, ne mislim na atentat već na njegovo medijsko praćenje, još mladu domaću televiziju, o kojoj dobar deo stanovnika YU prostora nije imao baš sasvim tačnu predstavu, svrstao je u red “sveznajuće sile”.

Da napravim poređenje sa sadašnjim poretkom stvari: televizijski aparat, naizgled bezvezna kutija koja troši struju, upravo je u danima izveštavanja o atentatu na ovde neobično popularnog američkog predsednika u svesti mnogih postala nešto poput “Googla” nekoliko decenija kasnije. Ta kutija je ne samo znala sve, “sve” su znali i radio i novine, već je čovek “svojim očima” mogao da se uveri da tu nema “laži ni obmane.”

Jednom “podignuta” institucija gledanja TV dnevnika, započeta upravo tim neverovatnim okupljanjem ljudi radi praćenja informacija iz Teksasa i Vašingtona, otkrila je i onima koji su prvi put videli “mali ekran” šta se sve iza zelenkastog stakla krije.

Rečenica “Bilo na televiziji!” garantovala je superiornost sagovornika i podupirala njegov socijalni i intelektualni status.

Vreme u kojem je televizija počela da dominira u medijskom okruženju moglo je i ovde da počne. A prošlo je samo pet godina od kako je 23. avgusta 1958. Miloje Mića Orlović u probnom programu beogradske televizije vodio prvi Dnevnik.

Mislim da u istoriju uticaja televizije na “široke narodne mase” svakako treba uneti podatak da je upravo to masovno praćenje i “kolektivno gledanje” TV Dnevnika u danima posle atentata na Džona F. Kenedija itekako ubrzalo stasavanje ovog medija u red “najjačeg momka u gradu.”

Svetski Dan televizije je 21. novembra. Atentat u Dalasu dogodio se 22. novembra. Ova dva datuma kao da nisu slučajno tako bliska.

A onda je na vrata zakucao Internet…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tajna anoreksije Anđeline Džoli ili kad vesti presretnu čitaoce

Share

Ako nas “ciljane” reklame pronalaze ma gde bili, zašto to ne bi i medijski sadržaji skrojeni po našem ukusu i u “pakovanju” koje nam u određenom trenutku odgovara? Novine, sajt, televizija, tablet, pametni telefon…znaće “pametni softver” gde smo, šta nam treba u tom trenutku i šta sigurno nećemo samo letimično preleteti pogledom.

angelina-jolieVideli ste fotografije Anđelije Džoli? Njene noge? Mnogi tvrde da je previše mršava i da je muči anoreksija?

To vas ne interesuje ili vas interesuje samo malo, možda biste hteli nešto više da znate o njenoj glumačkoj karijeri, a ne o anoreksičnom delu priče, a možda je baš ta bolest tema o kojoj želite više informacija? OK, nema problema. Sačekajte još neko vreme i odgovori koje želite biće pred vama. Nema potrebe čak ni da ih tražite – odgovori će pronaći vas.

Nastavak teksta posvećen je upravo fundamentalnoj promeni u informisanju koja će od čitaoca koji traži napraviti znatiželjnika koji dobija odgovor bez pitanja. No, hajde da idemo lagano.

Medije smo odavno navikli da “trošimo” prikovani, kao klasični telefon, za jedno mesto. Sedeći pred “malim ekranom naših kolor televizora”, ispred kompjuterskog monitora ili za stolom na kom je rašireno pola kvadratnog metra informacija.

Tu “skoro” stigli su laptopovi uz koje smo mogli da “prošetamo” vest, potom i “pametni telefoni”, pa tableti i…i vrlo brzo ta mogućnost “konzumiranja sadržaja” počela je da gubi prostor u kom se to odvija kao nužnu dodatnu odrednicu. Pa kad dodamo i fakat da je širokopojasni internet sve više pravilo, a sve manje “ostrvski izuzetak”, eto nama jedne potpuno nove slike načina na koji se mediji koriste.

Mi već danas do informacije možemo da stignemo ma gde bili.

Ovo žestoko ubrzanje ima svoj pandan u načinu na koji reklama stiže do nas – lovi nas na netu jer softver zna naše navike. (Zapravo, slično važi čak i za “stare medije – i u SFRJ je postojala podela po kulturnoj i materijalnoj razvijenosti i specifičnosti pojedinih regiona tako da su velike reklamne agencije pravile različite reklame za takozvanu zonu A i zonu B, da sad ne detaljišem.)

Ako nas “ekonomska propaganda”, a i svaka druga, ‘ladno otkriva, zašto bi to bio problem za medije? Da li će biti teško znati šta bi neko čitao u avionu, šta na plaži, koji sadržaj mu je zgodan oko ponoći, koliko je sprema da “uđe” u temu i tako u nedogled. Ne, to je već tu, u vratima, ne ispred njih.

Ako igrate na duge staze, ne zamarajte se pitanjem o starim i novim medijima, krizi štampe, banalnošću tv programa. Vreme koje dolazi ima u prtljagu tačan opis vaših čitalačkih navika i želja. Dakle,  mediji će, nužno, morati da imaju “isporuku” na svakoj adresi, tačnije na svakom broju u ulici. Jedan medij, jedan “osnovni sastojak”, ali i razlika u načinu na koji će informativna ili zabavna porcija biti isporučena vama, komšinici ili nekom ko sedi u autobusu. Razlika u ambalaži i u sadržaju – nekom štura vest, nekom komentar, trećem izveštaj, šta ko voli nek izvoli…)

Nije, dakle, više pitanje hoće li opstati papir, klasična TV, da li će doći do zasićenja veb portalima ili neće. Pitanje je kako će novinarstvo budućnosti odgovoriti na “poslednje veliko pitanje” – kako personalizovati medijsku robu?

Novinar budućnosti neće pisati “za masu”, dakle za “veleprodaju”. Pisaće za Jelenu Jovanović i Petra Petrovića, za ljude sa posebnim JMBG!

To je glavni predmet i najveći izazov koji čeka medije.

Dakle, ne sekirajte se što još nije objavljeno da li je Anđelina anoreksična, mada se o samoj anoreksiji zna dosta toga. 😉

Znatiželjni će već dobiti kratku vest, vi opsednuti ishranom pravila za održavanje idealne telesne težine, a opsežan tekst o anoreksiji biće isporučen na adresu na kojoj stanuje…pa možda i sama Anđelina. 😉

Umesto zaključka

Zaboravite na “kladioničare” koji procenjuju koliko brzo će Internet zgužvati vaše novine ili pogasiti televizijske stanice jer taj scenario nije realan – posle ovih zbunjenih vremena, kad se konačno dovrši i vaš i moj “čitalački profil”, imaćemo na medijskom meniju upravo ono što volimo “upakovano” na platformu koja nam, u datom trenutku, najviše prija.

 

Lokalni mediji – gašenje svetla u napuštenim redakcijama

Share

Hoćemo li o događajima u susednoj ulici uskoro čitati samo u prestoničkim medijima ili – nigde?

„I za kraj, ali ne zato što je najmanje važno već zato što je to za sve nas možda i najznačajnije, posebnu pažnju trebalo bi obratiti na svestran i pošten razvoj lokalnih medija. U Srbiji, generalno, dolazi do kontrakcije medijskog kapitala. U toku je tržišna utakmica gde se manje gleda na loptu, a više na protivničke noge, trka za tiražem i rejtingom može građane dovesti do toga da sve znaju o događajima na „Farmi”, a da pojma nemaju šta se važno događa u vašem gradu ili opštini. Dok ih nešto ne poplavi.“

Ovim rečima je Dragoljub Žarković završio tekst objavljen u Blicu 14. juna pod naslovom „Đonom u koleno“. Gde, ko, kad i ostali novinarski pomoćni alati ovde su u drugom planu: suština je, na nesreću, detektivski tačna, a za čitalačku publiku i novinarsku profesiju bolnija i od povremenih „đonova u koleno“. Kako se storija o lokalnim medijima odvija, neće ih uskoro niko tužiti, novinari se neće žaliti na neisplaćene (a i isplaćene) plate, lokalni moćnici i „oglašivači“ će nesmetano raditi narodu na polzu, a narod će se nadvikivati od sreće zbog pobede nad Nemcima ili već nekim tamo sportistima.

Continue reading

Budućnost medija ili svadba u kući dinosaurusa

Share

Povodom tribine Danas konferans centra pod nazivom “Informacione tehnologije i budućnost medija u Srbiji”

Stari mediji, kako od milošte tepamo novinama, radiju i televiziji, bez sumnje će „nestati ako se ne prilagode“ novim tehnologijama, kako piše Blic online u naslovu izveštaja sa današnje tribine “Informacione tehnologije i budućnost medija u Srbiji” održane u beogradskom hotelu “Hajat”. Dobro, slažem se, jer sve što je ikada ugledalo svetlost dana nestalo je ukoliko je posustalo u korišćenju sposobnosti da se prilagođava, što naslovu obezbeđuje dodatnu dozu uverljivosti.

Proricanje sudbine doskorašnjeg „svetog informativnog trojstva“ nisam pratio „in vivo“, već posredstvom Interneta, odnosno njegovih „subservisa“ video streama i tvitera. Pošto sam, pri tom, morao da angažujem trećinu mentalnih kapaciteta na uređivanje novog broja skomnog lokalnog mesečnika koji imam zadovoljstvo da poseduje, zatim na paralelno (i nešto „tanje“ nego obično) „punjenje“ informativnog sajta koji taj list prati – o posetiocima koji su dolazili da predahnu u hladu redakcijske prostorije da i ne govorim – moguće je da sam stekao pomalo konfuzne utiske, ali držim da mi suštinski zaključak nije promakao. Dakle, kao što je online Blic rekao, prilagođavanje, prilagođavanje…

Continue reading

Vreme paklenih vozača

Share

Svedoci smo nečeg do juče nezamislivog: klasični mediji ne „uzimaju“ samo vesti sa Interneta već stvaraju vesti na Internetu budući da su i sami Internet! A društveni mediji su tu da „zavrte ringišpil“.

Postoji rašireno mišljenje da nije loše biti kralj ili kraljica, ali nekima od njih, u davna vremena, glave je došlo – očajno informisanje i još više glavolomno komuniciranje sa udaljenim delovima sopstvene zemlje.U doba španskog kralja Filipa, u drugoj polovini XVI veka, trebalo je 13 dana da se vest prenese od Madrida do Napulja. A da bi vest brodom stigla od Španije do Filipina, ponekad i dve godine, piše u Društvenoj istoriji medija Isa Brigs. „Znači, mnogo“, što bi se danas reklo u šaljivim “cvrkutima” na Tviteru,  😉

E, sad, da ne raspredam mnogo, ali teklo vreme sve brže i brže (Neki se još sećaju – naši preci su rastojanje merili vremenom potrebnim da se ono prevali.) dok nije stiglo do modernog doba u kojem je razdaljina  postala neuporedivo brže „savladljiva“, posebno za najskuplju robu na svetu: informaciju. Ova potonja sad na cilj stiže skoro pre nego što je i pošla.
Continue reading

Studio B – jubilej radijske gerile

Share

„Kako doći do sopstvene slobode?

Ima različitih puteva i načina, ali su slobodi najbliži oni koji su odustali od svega drugog“

Dušan Radović

737px-StudioBStudio B je, tih prvih godina, radio kao što su tada radile bakalnice – od pet izjutra do jedan popodne, zatim je sledila pauza (i onaj specifičan šum koji se širi iz radio prijemnika kad srednji talasi prestanu da dopiru do njega), a po podne, rekao bih od četiri sata (ili 16 h, ako više volite) sva ta elektronska mašinerija ponovo bi počela sa emitovanjem. Signal stanice i špica : „sluuušate Stuudio Be“ bili su ponovo u etru.

Ne znam kako to zvuči danas, ali znam da smo u tim popodnevnim časovima, oslonjeni na topole posađene duž Dunava kraj Kovina, svoje tranzistorske prijemnike i pre početka emitovanja znali da podesimo na talasnu dužinu iz koje se širio ne samo drugačiji zvuk, govor, muzika…već i čitav jedan moderniji mangupski lucidan i šmekerski inteligentan pogled na svet.

Studio B za nas nije bio tek prvi radio izvan zvanične RTS-ove šeme, već pre svega omamljujuća čarolija nečeg novog, dolazećeg i boljeg od sve te uštogljene radijske pojave olične u vestima u podne i izveštaju o hidrometeorološkom stanju koji je Prvi program Radio Beograda redovno emitovao tamo negde od 12.20 časova.

Continue reading

Rat na uredničkom stolu

Share

Dva preduzeća, dva dobra oglašivača, upravo su odlučila da povedu međusobni rat na stranicama novina čiji ste vlasnik. I šta sad?

urednik-crtez-blogPonekad dvadeset redova teksta mogu da vam upropaste dan. Sedite za radnim stolom, u pozadini se čuju tihi zvuci nekog internet radija, kompjuter blago prede, a uvodnik koji pišete baš vam je krenuo…

Pa još taj sneg što, gledan kroz raširene trakaste zavese, liči na scenografiju dobrih vremena, kakva idila…a onda se već nađe neko da vam pošalje mejl sa tzv. “saopštenjem”.

Dobro, ništa novo, (ovde uskačem u prvo lice jednine), urednici i postoje da bi (pisali) i čitali sve što im stigne do stola, probijajući se kroz niz prepreka koje bi trebalo da filtriraju sve budalaštine koje, vrag bi ga znao zašto, čitaoci, slušaoci, PRovi, portparoli, direktori, novinari početnici, tetkica koja sanja kolumnu na trećoj strani i još desetine inih osoba pišu za vas.

Continue reading

Older posts

© 2017 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: