Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Category: Blogovanje (page 1 of 5)

Zašto nikad nećete napredovati na poslu iako se ubijate od rada?

Share

Šef vas hvali, dobijate odgovorne zadatke, na vreme ih završavate, satirete se od posla, ma ni kafu ne stignete ljudski da popijete, ali ništa od napredovanja u hijerarhiji kompanije! Da li vas to neko sabotira ili grešku, u stvari, pravite vi?

previse-poslaDolazite među prvima na posao, sedate za sto i odmah se bacate na rad. Poveren vam je, po ko zna koji put, ozbiljan projekat. Šef vam je uputstva dao uz osmeh čoveka zadovoljnog što ne mora da brine hoće li sve biti gotovo u roku i na najbolji mogući način.

Vredni ste, sposobni, pratite sve novosti u vašoj struci, možda čak i sami ponešto napišete za svoj omiljeni stručni časopis? Pomalo ste povučeni i ne baš u matici društvenog života u firmi, ali u korektnim ste odnosima sa kolegama i smatrate da je to sasvim dovoljno.

Prolazi jedna godina, prolazi druga, ma leti to vreme! I u jednom času postanete svesni da vam nešto ipak nije po volji. Osećaj da vas svi uvažavaju i dalje je tu, ali nigde na vidiku ni nagoveštaja da će vam šef ili šefov šef ili već tamo neko na vrhu piramide, ponuditi novo i odgovornije radno mesto.

Zaboga, zar ovde niko ne vidi da želite s pravom još više obaveza i da ste spremni da preuzmete pozicije koje traže još važnije veštine i veća znanja?

Da li vas neko sabotira?

Grozna situacija! Da li vam to neko u potaji podmeće nogu?

Možda bi trebalo da napravite skandal, date otkaz i napustite tu čudnu kompaniju u kojoj niko neće da vam ponudi napredovanje? Da, napredovanje, jer vi ste sazreli za novu poziciju samo to niko neće da primeti!

Polako, ne žurite sa besom i otkazom, hajde da malo spustimo nivo adrenalina. Ispričaću vam nešto iz svog iskustva, pa nastavljamo gde smo stali.

U jednom periodu moje uredničke karijere deo tima bila je koleginica na koju sam uvek mogao da se oslonim, ma koji posao iz “novinarskog spiska zadataka” bio u pitanju. Izveštavanje sa terena, vođenje radijskog programa, uređivanje zabavnih ili informativnih emisija, uređivanje novina (imali smo objedinjenu redakciju), sve je znala odlično da uradi. Ali, vremenom je postajalo sve očiglednije da je to više ne čini zadovoljnom. Prevazišla je sopstveno mesto u ekipi i očekivala da napreduje.

Za sad ću vam samo reći da je pronašla odličan način da to i uradi, a mi se pre objašnjenja “kako” vraćamo u vašu firmu, pokušavajući da pronađemo razloge zašto ste godinama na istoj stolici.

Da li ste šefu rekli šta želite?

To što ste marljivi i uspešni u onom što radite znači upravo to: da radite i da ste zadovoljni svojim poslom. Kakva sjajna stvar, pa to je tako retko. Zašto bi vaš šef ili ma ko procenio da želite dalje ako sve “fercera” dobro po kompaniju, a vi ne šaljete nikakve signale da ste spremni za nove izazove?

Dakle, kada budete načisto sa vašim željama za napredovanjem, osmislite dobro šta pod tim “napredovanjem” podrazumevate i pravac u šefovu kancelariju. Znate kako kažu: Možda će vam reći da, možda će vam reći ne, ali ako ne pitate – neće vam reći ništa!

Korektni ste sa kolegama? Hm…

Kažete da su vaši odnosi sa kolegama korektni? “Zdravo” i gurate dalje? Hm, možda previše odmerene uljudnosti nije najbolji prtljag koji ambiciozna osoba može da nosi. Malo više iskrene nasmejane radoznalosti, poneko pitanje o tome kakve to probleme ima vaša koleginica sa učenjem dece, zapisani ili upamćeni rođendani… To bi, u stvari, trebalo da prirodno izlazi iz vas, ali može se i naučiti. I taj nauk je koristan za sve. I prijatan!

Tihe i marljive kolege svi vole, ali ne vide ih u ulozi šefa ako sa njima ne mogu da ostvare prijatnu ispunjenu komunikaciju.

Poznajete čak troje svojih saradnika?

Au, pa ne može tako! Vi ste sasvim ispali iz kompanijske mreže i “šunjate” se negde po ćoškovima. Što manje ljudi znate, manje su i vaše šanse za kreiranje željene karijere. Ni najbolje škole ni vrhunski rad neće vam pomoći da dodirnete zvezde ako nemate širok krug poznanstava.

Kažu da prosečna osoba zna oko 300 imena, kako vi stojite sa tim? Ako ne možete da nabrojite znatno više, mislim da vam se ne smeši mnogo dobrih prilika za napredovanje.

Ne radi se ovde o poznanstvima koja će vas “pogurati” i tamo gde ne zaslužujete. Radi se o ljudima koji znaju vašu vrednost, baš kao što znaju i žele da vas preporuče za mesto na kom možete da se pokažete i dokažete.

Naravno, veći društveni krug koji “pokrivate” znači i više kanala za komunikaciju. Ta vaša poruka da želite napredak u poslu imaće dodatne “emitere” i lakše će i brže stići tamo gde treba.

Recite to!

Da ne presolimo ovaj tekst! Ukoliko ste ga samo preleteli pogledom (hmm…) evo kratke pouke: Pričajte, kažite šta želite i ne zatrpavajte se samo radom ako želite da vas drugi vide na boljim radnim pozicijama! Upoznajte ljude oko vas.  Zvuči jednostavno? I jeste,  čak je i zanimljivo! 🙂

P.S. A šta je uradila ona koleginica?

Obećao sam vam odgovor na pitanje šta je uradila moja koleginica kad su joj tadašnja zaduženja postala preuska.

Učinila je pravu stvar! Osmislila je novi koncept saradnje sa našim oglašivačima i direktoru za deset minuta, u nekoliko rečenica, saopštila šta bi trebalo promeniti. Praktično je samo odlično “snimila” gde je najslabije mesto u organizaciji posla i hrabro prihvatila da to dovede u red. Ko to ne bi oberučke dočekao, tim pre što je njen uspeh bio zagarantovan – društvena, agilna i uvek u centru događanja, naprosti nije mogla da bude pogrešan izbor.

 

 

Hladna piletina i drugi ostaci praznika

Share

Kraj praznika po pravilu nas zlobno suočava sa svim našim manama u kojima smo pokušali da ležerno uživamo tokom praznovanja. A najviše sa ignorisanjem stvarnosti.

pile-u-frizideruNe otvarajte frižider bez preke potrebe! Ni u ostavu ne gurajte glavu! Sve te načete flaše i poluprazne kutije sa “sitnim kolačima” zaista vam više nisu od neke koristi.

Korpu sa smećem iznesite bez podizanja poklopca. Oprezno, kao da prenosite krijumčareni uranijum, odnesite te neopozive dokaze svoje neumerenosti u jelu, piću, cigaretama i ko će znati još u čemu, do prvog kontejnera. Okrenite glavu, kao kad počne informativni program na malom ekranu vašeg TV prijemnika, i prospite izdajnički sadržaj ne gledajući ga. Ma bacite i korpu u zarđali kontejner!

Kraj praznika po pravilu nas zlobno suočava sa svim našim manama u kojima smo ležerno uživali tokom praznovanja. Jer, dok su vrline teške za nošenje kako bi nas ojačale, mane su za opuštanje i blesavljenje, te pojaseve za spasavanje u maglovitim vremenima.

U redu, svi čekamo ovakve long size praznike, odmore i ostale ekskurzije van životnih klupa. Rad je OK, ali čak i kad nam prija, kad kažemo da “volimo svoj posao”, to je, cenjeni publikume, kuluk. Katkad prijatan, ali kuluk.

Svaka stvarčica, naravno, ima i “pismo” i “glavu” čak i kad nije novčić. Pa tako i zasluženo i zakonom opravdano prepuštanje čarima hedonizma i neokonzumerizma dođe na naplatu. Čak i kad se uračuna da ste postpraznične glavobolje već avansno platili na kasi obližnjeg dućana ili pred tezgama tzv. zelene pijace, pravi inkasant će tek s prvim satima novog radnog dana doći lično kod vas.

Umorni kao prosečno depresivni stanovnik Srbije, a bogme i “Regionlenda”, otežali od viška kalorija pokupljenih sa svoje i gostinskih trpeza, izopšteni iz sveta Harija Potera i još slinavi od preteranog gledanja ‘ladnog mora oko Titanika, sad se nevoljno budimo i čudom čudimo. Šta je ovo, ‘bote?

S blagim osećajem izgubljenosti u vremenu i prostoru, krmeljavi od snova koji su nam dekorisali praznike, eto nas zatečene u prostoru u kojem su iluzije zamenile stvarnost, a ozbiljne priče preštampane bajkama u kojima uvek pobeđuje dobro. I u kojem televizori tek s vremena na vreme služe za prikaz mile nam stvarnosti. A i za bakin hekleraj, taj poslednji folklorni simbol izgubljene duševne nevinosti jednog društva.

Eto nas usred najuspešnije marketinške akcije ikad – u uverenju da smo savršeno živi, da se sunce uvek iznova rađa, da praznujemo kako bi se orni i čili vratili na posao, da ove gaće koje nosimo još mirišu na prodavnicu konfekcije i da se nikad luđe i veselije nismo zabavili uz pesme i igre svih naših krajeva i studija.

I zato, batalite ta svetla frižidera. I ona se gase čim prestanu praznici.

Šta tamo više mogu da osvetle osim ogromnog ovala na kom leži izgriženi komad ledene piletine?

Fotografija preuzeta odavde.

 

7 načina za spasavanje vlastitog života

Share

Nema još mnogo?  Sve je spremno? Možda još poslednje glancanje cipela ili plaćanje računa, tek da vas ne bije maler u 2014. godini? Možda će vam i ovih 7 “večnih saveta”  pomoći da lakše zakoračite u Novu godinu.

Srecna-Nova-2014-godinaNe žurite nikud, žurba je uvek smešna, nosi zarozane čarape i otima vam radost uživanja u milion malih stvari koje postoje kraj vaših puteva.

Dogovorite se sa sobom koji je vaš glavni put. Posle možete, po miloj volji, da hodate i zaobilaznim stazama.

Ne spavajte u čarapama ako želite dugu i uspešnu vezu!

Izjutra se nasmejte svom odrazu u ogledalu. Tek da, do sledećeg leganja, ne shvatite sebe previše ozbiljno. Previše ozbiljnosti stvara bore, kvari ukus jelu i smeta vam da još više gužvate noću čaršave.

Ne čekajte da vam se stvari nagomilaju, ali ne robujte ni nervoznoj potrebi da što pre uradite ono što je neophodno. Gospodarite svojim obavezama jer će, u protivnom, one za slugu uzeti vas.

Potražite pomoć kad nešto ne možete sami. Ako je i ne dobijete, bar ćete znati na koga u životu ne bi trebalo previše da računate.

Ne potcenjujte sreću, ona je važna u životu. Ali, pazite, sreća je lenja i nikad ne ide bez cilja unaokolo. Ako vi ne znate šta ćete sa srećom, zašto mislite da bi ona morala da zna šta će sa vama? Sreća ne koristi Gugl!

Ne trudite se da vas svi zavole. To je moguće do određene granice, ali posle toga prestaće da vas vole i oni koji su gajili iskrena osećanja prema vama. Znam, znam, vi to znate. Ali znanje samo po sebi ne vredi ni zrno boba ako ga ne “pustite u pogon.”

Budite cepidlaka u ljubavi, ali poštujte one koji vas vole čak i kad niste spremni da im to uzvratite. Možda vam se čini da nije tako, ali setite se da u svakom trenutku svog života možete bez greške da navedete imena onih kojima ste važni. Neće biti da ih ima baš dovoljno da napune autobus!

Budite strpljivi, ali nemojte to da poistovećujete sa čekanjem. Strpljenje i čekanje nisu jedno te isto.

Čekanje je za lenštine, a strpljenje za energičan svet koji želi da vidi sve detalje svog života pre nego što sklopi sve lego kockice koje skuplja od detinjstva.

I najvažnije – zaboravite sve ovo i napišite svoja pravila! Ko sam ja i ko je iko na svetu da vam govori šta je dobro za vas?

To znate samo vi. I samo vi imate prava da proživite divan život ili da ga upropašćavate svakog dana iznova.

Srećan vam izbor! 🙂

 

A ako ste pomalo šašavo i romantično raspoloženi uoči dočeka, možda će vam biti zanimljiva i ova priča. Ako se prepoznate u njoj, to nije do mene! 🙂

Uloga mojih rođaka u razvoju Windowsa 8.1

Share

Vi ste od onih “porodičnih majstora”, ljudi koji znaju da poprave poneki uređaj po kući? Sudbina vas je gorko kaznila, kao i mene. Od kad sam na varljivom glasu da “znam da petljam oko kompjutera” izgleda da nijedan kvar ili “uvođenje tehnološke novine” u užoj i široj familiji i u krugu prijatelja, ne može da prođe bez mene. Skoro da me više ništa ni ne pitaju – samo zovu. Ovako.

instalacija-windowsa-8Uporna zvonjava telefona probudila me je u ranu zoru. Sa druge strane žice uši mi je parao dramatičan i usplahireni glas strica Milanka:

– ‘Bro jutro, sinovac. Znam da te nisam probudio…

– Ma otkud, znaš da ja nikad ne spavam u pet posle ponoći, uzvratio sam mu pozdrav promuklim glasom.

– E, pa ako si ustao, ajd’ molim te skokni do moje firme, ovde me teške muke napale, samo ti možeš da mi pomogneš.

– Samo ja? – ‘bajagi sam se zapanjio. U prevodu, kad Milanko izgovori tu „mantru,“ posle nje sledi nešto kao molba da njegove kompjutere u malom preduzeću koje ima reanimiram i vratim u „vozno stanje.“ I tako neoriginalno potrošim jedan dan života. Da stvar bude još gora, pritom bih morao da koristim davno izgrebane instalacione diskove Windovsa sa početka 21. veka, tu poslednju softversku investiciju na koju je moj rođak bio spreman.

– Opet neka frka sa kompjuterima, zar ne?

– Jeste, kako znaš? Nešto je pošlo naopako, sinovac, a tek će da se sruči u propas’ ako mi ne uspostaviš red ovde. Klijenti traže izveštaje, poslovni partneri projekte, knjigovođa mi kaže da sam Kir Janja, mada ja tog gospodina uopšte ne poznajem al’ osećam da je to neki nepopularan čovek. Ide kraj godine, poslove moram da posvršavam, pare da naplatim, a sve stalo! Ovo je, ej, zavera kompjutera! Spašavaj me, ne pitam šta košta!

Nova softverska krila strica Milanka

Znam da stric uobičajeno kuka i kad na manje nevolje naiđe, ali sad je prvi put rekao da “ne pita šta košta!” To me je više iznenadilo nego da su u vanrednim vestima objavili dolazak vanzemaljaca! No, s druge strane, bilo mi je pomalo i drago što ću najzad imati odrešene ruke da taj njegov “informatički inventar” dovedem u upotrebljivo stanje. Šta više, prava prilika da firma strica Milanka dobije nova softverska krila. Kompjuteri, koje je na moj nagovor nedavno kupio, zaslužili su da se “voze” na novom operativnom sistemu.

U Milankovu kancelariju ušao sam pola sata posle našeg razgovora, neispavan i žvaćući kiflu kupljenu usput.

– Ostaješ pri onom da “ne pitaš šta košta?” – tražio sam da mi još jednom potvrdi.

– Pa…ne bi baš da se rasipamo, dete, teška su vremena…

– Nećeš ništa da rasipaš, koštaće koliko i vredi, a dobićeš kompjutere sa najnovijim Windowsom koji je izašao. Čuo si za 8.1?

Otvorio je onu fijoku na radnom stolu koja može da se zaključa i izvadio jedan dobar nov model mobilnog telefona.

– Je l’ to ovo? Pratim ja sve novo, znaš da nisam k’o oni stari što ne znaju ni daljinski da okrenu na pravu stranu.

– Opa, otkud tebi windows smartfon? Mora da si ga dobio na poklon, priznaj?

– Jesam, kupila mi tvoja tetka za godišnjicu braka. Znaš da je uvek bila pažljiva oko mene.

– Znam, to joj je jedina mana. I jesi li naučio da se snalaziš sa novim telefonom?

– Nego šta, jedva da ga ispuštam iz ruke od kad ga imam!

Hm…softver koji ubrzava hardver

Space-Theme-for-win-8– E, tek sad ćeš da mu otkriješ sve strane. Na ove tvoje kompjutere instaliraćemo novi Windows 8.1. To to je “kompjuterski brat” ove telefonske varijante “osmice.”. A pride, i meni najvažnije, sad ćemo da pustimo instalaciju i za kratko vreme imaćeš sve za rad što ti treba da te ti tvoji poslovni neprijateljski nastrojeni prijatelji ne gnjave. Važi?

– Naravno! Oćeš da kažeš da ćemo moći da nastavimo posao za sat vremena, a za to vreme da popijemo kafu?

– Tako nekako. Samo ću ja čaj.

Nastavak naslućujete. Prelazak na Windows 8.1 je, u prvom trenutku, zanimljiv vizuelni doživljaj, ali ubrzo se ispostavi da je mnogo više od toga. “Obojićete” je po svom ukusu, lako prilagoditi svom viđenju radnog okruženja uz prilično iznenađenja što se na istom hardveru softver odaziva vidno brže.

Komande su intuitivne, standardne za windows i nema posebnih “traganja” kad treba izvesti neku “operaciju” na kompjuteru. Ako imate i telefon i tablet pod prilagođenim verzijama “osmice”, ova dva uređaja lako će “komunicirati” i međusobno i sa kompjuterom.

Mlađi nekad bolje znaju!

Ostao sam još malo kod Milanka i posle instalacije, taman dovoljno da dočekam i njegovog sina. Ušao je u firmu držeći tablet i, naravno, odmah “uhvatio” vaj-faj.

– Opa, evoluiramo. Ja sam mislio da će stari sa XP-ja da pređe na devedesetpeticu! Kako si uspeo da ga ubediš da nabavi “osmicu?”

– Umesto što me ispituješ, zar nije bolje da to znanje upotrebiš korisnije? Što ti ne bi brinuo o kompjuterima u firmi svog oca, ja imam bar malo više obaveza nego tinejdžerski tehnoman poput tebe, a?

– Jes’ pa da me posle cela familija zove kad god im nešto zabaguje! Ti si živi primer da ne treba pokazati uvek šta znaš! Buuu!

Eto, i od mlađeg od sebe nešto da naučim!

 

Kad sam se vratio kući čekao me je mejl sa ponudom da na blogu napišem tekst o svom viđenju Windowsa 8.1

Jasno vam je, sigurno, da sam se na poziv odazvao.

http://technet.microsoft.com/en-us/evalcenter/hh699156.aspx

Link za preuzimanje win8 i tromesečnu besplatnu probu.

Blogomanija 2013 – nema bloga bez lopate!

Share

Ako je prva #Blogomanija na Staroj planini pokazala da su blogovi i događaji povodom njih dovoljno atraktivni za izveštavanje u profesionalnim medijima, drugo blogersko okupljanje na Kopaoniku konačno je “podvuklo crtu” između neobaveznog “dnevničkog” blogovanja i profesionalnog kreiranja ovog “internet žanra” i sadržaja na Internetu uopšte

blogomanijaDa li idete na planinu da biste uživali u čarima zime ili da biste trenirali spust za narednu takmičarsku sezonu? Jeste li u skijaškim centrima gost ili profesionalac na pripremama? Legitimno je, naravno, i jedno i drugo.

I baš kao što će neko odabrati da se niz snežne bregove spusti iz sasvim amaterskih reakreativnih razloga, tako ima i onih koji to radi profesionalno, “u vidu zanimanja.”

Ta razlika između “rekreativnog” i “profesionalnog”, na kojoj počivaju bar dve industrije, posle “Blogomanije” na Kopaoniku  ima prilike da se svrsta među bitne prekretnice domaćeg i regionalnog blogovanja.

Ako se vođenje bloga (pre)dugo smatralo uglavnom javnim objavljivanjem svojih razmišljanja o “čudnom svetu oko nas”, što samo po sebi svakako nije ništa loše, posle blogofestivala na Zlatnoj planini blogovanje je dobilo ogromnu šansu da se uvrsti u red vrlo bitnih i isplativih poslova. Tačnije, ono to za nekog već jeste.

Utisci posmatrača “sa strane”

Ne donosim vam “vesti iz prve ruke” niti mi je namera da ovde pišem o predavanjima koja su (preko video strima) ostavila na mene najveći utisak, novim licima koja sam upoznao (jer nisam), “umrežavanju” koje nam svima kreira život, spa opuštanju i drugim čarolijama.

Kao neko ko je, sticajem loše karme, nevoljno izostao sa Blogomanije, koristim tu okolnost da ukratko sažmem “odjeke sa planine” u blog post. Pišem iz ugla potrošača informacija koje su, uglavnom onlajn, stizale do mene kad bih našao vremena da ih pratim.

Internet – mesto za stanovanje, rad i zaradu

Obrni – okreni, prilično zanimljiv niz predavača saopštavao je svoja iskustva i viđenja načina na koji se na Internetu može “stanovati, raditi i zarađivati.” Prevedeno na svet blogova, pričalo se ponajviše o njihovoj poslovnoj strani.

Nije bilo previše “suve teorije” i i poruka tipa “blog može ovo, a može i ono.” Svakako da uvek ima nove “publike” koja mora da prevali prve korake u blogovanju i takve informacije nikad nisu višak. No, mislim da me ne vara utisak da se poslednjih meseci pojavila i već etablirala jedna fina skupina šarmantnih, vizualno modernih, a sadržajno vrlo pitkih blogova. I korisnih na različite načine. A tu smesu lepog, pametnog i svima pristupačnog najteže je “umutiti.”

Čitavu Blogolandiju, neveliku i, ‘ajde da se složim, većim delom dosadnu, ipak sad vuku napred i modernizuju je upravo blogovi koji su sposobni da budu “privreda.”

Ne guram ih u prvi plan da bih obesmislio one druge. Ne, blog je tu i da ne bismo ostali bez “glasa javnosti” koji će, kako sada stvari stoje, biti sve značajniji. No, otom – potom.

Dok završavam ovaj tekst, sa Tvitera stiži odjeci “blogerskog rastanka.” (“Učesnike uklanjali grtalicom” javlja Viktor Marković!)

Dokaz više da nema bloga bez lopate!

 

Starim pomalo ovih dana

Share

3500134608_78bfa5604e_mStarim pomalo ovih dana. Ne vidi se to odmah jer još umem da prevarim svet. Starim na kvarno, varam osmehom, uljudnim pozdravima i lascivnim pričama, citatima koje ste preskočili i monolozima koje niste čuli.

Ne znam koliko dobro me znate, ali ne verujte mi više ništa.

Izjutra sam težak kao sinoćnji pijanac. Dobro je što me ne vidite dok se uspravljam izranjajući iz posteljine. Ili posle, dok preturam čašu sa četkicama za zube tražeći poklopac od pene za brijanje.

To sam ja ovih dana. Nepopravljivo starim.

Da li s godinama svima srce postaje mekše, a duh spremniji da razume, tek sve češće praštam podlacima, jeftinim dripcima i ocvalim kurvama koje me zavlače skupom šminkom. Ako me lažu, laž sam i tražio.

Praštam i nepismenim piscima, lažnim prorocima, iskrenim komentatorima, kvarikućama i hodačima na prstima.

Kad spadnete na praštanje starost vas je već uzela pod svoje.

A ja, eto, starim pomalo ovih dana. Otkucam desetak rutinskih redova, podignem noge na sto, preko novina, i blejim u vrata kao da ne znam šta je sa druge strane. Privikavam se na odlazak kao na tesne cipele.

Znam, biće još letnjih dana i onih mirišljavih trenutaka sreće izazvane nekim nedokučivim čarolijama. I biću ja u svemu tome kao dečak koji stoji i pruža ruku njoj, a pomalo i celom svetu. Ma ima uvek tih dobrih pesama koje tek treba komponovati.

Ali starim, društvo, ovih dana sam baš naučio da starim. Mogu da vam pišem neke druge rečenice, al’ glupo je da i vas lažem. Možda ponekad, onako radi efekta, ali ne i neprestano.

I prošlost me, kao bog Janus, sve češće nalazi na neočekivanim mestima. Kao da želi nešto da mi poruči. Nasmeje mi se u lice zbog svega što sam propustio ili se naceri zbog svih gluposti koje sam napravio. Pa se posle izvinjava nutkajući me umiljatim sećanjima i veselim nagoveštajima.

Dobro, marim ja, ali zaista starim pomalo ovih dana. Ne branim se od muva, ne sklanjam od kiše, ne čekam zeleno svetlo i ne kupujem nova odela.

I dok hodam kao duh kroz svetinu pitam se, stareći pomalo ovih dana, šta je mislio Oblomov dok je ustajao u pet po podne, da li je ipak proleteo metak kroz srce Dostojevskog pred streljačkim strojem, a onog jutra u šumi da li je Ljermontov žalio što na svetu neće ostati niko ko bi ga iskreno i do kraja razumeo, i šta je deci za doručak ostavila Virdžinija Vulf pre nego što je odvrnula ventil. Sva suvišna pitanja ovog sveta su me skolila.

Starim pomalo ovih dana ali, ipak, nije to baš uvek nešto teško, pa ne pružam otpor. Već sam se privikao na dnevne obroke starenja i, ako me vidite u pravom trenutku, vi možda nećete primetiti ništa.

Pitaćete me o novom broju novina, lošim naslovima, žaliti se na vlast ili pohvaliti dobrim ocenama svog deteta. I tako ćemo zapodenuti svakidašnju priču.

Starim pomalo ovih dana, ali se za sad još dobro držim i nisam pogubio kofere ni osećanja.

Navratite ponekad, tu je i vaša porculanska tacna starenja.

 

 

Tajna anoreksije Anđeline Džoli ili kad vesti presretnu čitaoce

Share

Ako nas “ciljane” reklame pronalaze ma gde bili, zašto to ne bi i medijski sadržaji skrojeni po našem ukusu i u “pakovanju” koje nam u određenom trenutku odgovara? Novine, sajt, televizija, tablet, pametni telefon…znaće “pametni softver” gde smo, šta nam treba u tom trenutku i šta sigurno nećemo samo letimično preleteti pogledom.

angelina-jolieVideli ste fotografije Anđelije Džoli? Njene noge? Mnogi tvrde da je previše mršava i da je muči anoreksija?

To vas ne interesuje ili vas interesuje samo malo, možda biste hteli nešto više da znate o njenoj glumačkoj karijeri, a ne o anoreksičnom delu priče, a možda je baš ta bolest tema o kojoj želite više informacija? OK, nema problema. Sačekajte još neko vreme i odgovori koje želite biće pred vama. Nema potrebe čak ni da ih tražite – odgovori će pronaći vas.

Nastavak teksta posvećen je upravo fundamentalnoj promeni u informisanju koja će od čitaoca koji traži napraviti znatiželjnika koji dobija odgovor bez pitanja. No, hajde da idemo lagano.

Medije smo odavno navikli da “trošimo” prikovani, kao klasični telefon, za jedno mesto. Sedeći pred “malim ekranom naših kolor televizora”, ispred kompjuterskog monitora ili za stolom na kom je rašireno pola kvadratnog metra informacija.

Tu “skoro” stigli su laptopovi uz koje smo mogli da “prošetamo” vest, potom i “pametni telefoni”, pa tableti i…i vrlo brzo ta mogućnost “konzumiranja sadržaja” počela je da gubi prostor u kom se to odvija kao nužnu dodatnu odrednicu. Pa kad dodamo i fakat da je širokopojasni internet sve više pravilo, a sve manje “ostrvski izuzetak”, eto nama jedne potpuno nove slike načina na koji se mediji koriste.

Mi već danas do informacije možemo da stignemo ma gde bili.

Ovo žestoko ubrzanje ima svoj pandan u načinu na koji reklama stiže do nas – lovi nas na netu jer softver zna naše navike. (Zapravo, slično važi čak i za “stare medije – i u SFRJ je postojala podela po kulturnoj i materijalnoj razvijenosti i specifičnosti pojedinih regiona tako da su velike reklamne agencije pravile različite reklame za takozvanu zonu A i zonu B, da sad ne detaljišem.)

Ako nas “ekonomska propaganda”, a i svaka druga, ‘ladno otkriva, zašto bi to bio problem za medije? Da li će biti teško znati šta bi neko čitao u avionu, šta na plaži, koji sadržaj mu je zgodan oko ponoći, koliko je sprema da “uđe” u temu i tako u nedogled. Ne, to je već tu, u vratima, ne ispred njih.

Ako igrate na duge staze, ne zamarajte se pitanjem o starim i novim medijima, krizi štampe, banalnošću tv programa. Vreme koje dolazi ima u prtljagu tačan opis vaših čitalačkih navika i želja. Dakle,  mediji će, nužno, morati da imaju “isporuku” na svakoj adresi, tačnije na svakom broju u ulici. Jedan medij, jedan “osnovni sastojak”, ali i razlika u načinu na koji će informativna ili zabavna porcija biti isporučena vama, komšinici ili nekom ko sedi u autobusu. Razlika u ambalaži i u sadržaju – nekom štura vest, nekom komentar, trećem izveštaj, šta ko voli nek izvoli…)

Nije, dakle, više pitanje hoće li opstati papir, klasična TV, da li će doći do zasićenja veb portalima ili neće. Pitanje je kako će novinarstvo budućnosti odgovoriti na “poslednje veliko pitanje” – kako personalizovati medijsku robu?

Novinar budućnosti neće pisati “za masu”, dakle za “veleprodaju”. Pisaće za Jelenu Jovanović i Petra Petrovića, za ljude sa posebnim JMBG!

To je glavni predmet i najveći izazov koji čeka medije.

Dakle, ne sekirajte se što još nije objavljeno da li je Anđelina anoreksična, mada se o samoj anoreksiji zna dosta toga. 😉

Znatiželjni će već dobiti kratku vest, vi opsednuti ishranom pravila za održavanje idealne telesne težine, a opsežan tekst o anoreksiji biće isporučen na adresu na kojoj stanuje…pa možda i sama Anđelina. 😉

Umesto zaključka

Zaboravite na “kladioničare” koji procenjuju koliko brzo će Internet zgužvati vaše novine ili pogasiti televizijske stanice jer taj scenario nije realan – posle ovih zbunjenih vremena, kad se konačno dovrši i vaš i moj “čitalački profil”, imaćemo na medijskom meniju upravo ono što volimo “upakovano” na platformu koja nam, u datom trenutku, najviše prija.

 

« Older posts

© 2019 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: