Pre nego što ponoć dođe po nas

Share

nase rukeNikako da stignem da te pitam: Kako ti ide? Dobro, znam: posao, tvoj savršeni izgled uspešne poslovne žene, meni odavno simpatičan stajling kojim prikrivaš pravu vrelu ženku kakva si oduvek bila…Hm, da, malo zezuckam…

Misliš da ćeš me prevariti u predvečerje ove nove godine i da ću, posle toliko vremena, poverovati kako uvek spavaš mirno i zadovoljno? Sama, bogata i otmena u raskošnoj novogradnji, u balkanskoj metropoli u kojoj još nisi uspela da pronađeš „partnera“?

Neću da te ljutim, ali pitaš li se ponekad „zašto se vreme zaustavilo na tome?“ Bez tog mrštenja i skretanja pogleda, znaš da ne želim da te povredim.

Rekao sam ti u januaru, kad si mi čestitala rođendan, da ih sad odbrojavam sa nekim čuđenjem. Kalendar mog života ima toliko rupa, „opasnih tačaka“, praznog hoda…da, da, ima tu i lepote i onih divnih „srećnih klikera“. Uspomena na najlepše trenutke – sve skupa koliko da stane u prosečnu radijsku emisiju.

Zašto pominjem radio? Ma nemam pojma, ne očekuj od mene da uvek budem potpuno pribran i racionalan. Prošlo je to vreme, takav sam kakav sam i potpuno mi je svejedno da li ostavljam utisak osobenjaka. Možda zato što je radio samo glas, kao što ove noći ja od tebe imam samo topao glas..

Uzalud se praviš kako gospodariš situacijom, kako ti prija to bezvezno nametnuto društvo sa kojim čekaš 2010. godinu. Uglavnom su u parovima, jer svet je pravljen za parove, obraćaju ti se kao deca učiteljici jer nesvesno gajiš tu nadmenu pozu perfekcije…Ma ne zezam, rekao sam ti. I nećeš prekinuti vezu, nikada nisi prekinula ovaj naš telefonski razgovor koji traje pola života.

Zapravo, ni ti ni ja nikada ništa nismo prekinuli, samo smo uspeli da napravimo čudan čvor od svojih života. I Gordi bi se nasmejao…

Zaista ne znam tačno zašto sam te nazvao baš sad. Znam da ovaj razgovor neće ništa promeniti – tvoje stolice će i dalje biti u savršenom redu, poređane uz masivni skupi sto, haljine pedantno složene u sobi u kojoj ima dovoljno garderobe za omanje prestoničko putujuće pozorište, cipele će stajati u vojnički urednom redu uparene sa torbicama…

Čuvaš li još onu tamnu? Torba-pismo, da li se to tako zove? Da, bio je dobar taj doček na kom sam ti poklonio taj komad kože za koji sam štedeo mesecima. Pretpostavljam da ti danas nešto tako poklanjaju iz prve? Nisi ti za momke koji štede za poklone.

Čujem, čujem graju iza tvojih leđa..U svoj toj gomili postoji li iko sa kim možeš da razgovaraš kao večeras, ili uvek, sa mnom? Pretpostavljam da te je doveo neki balavi pratilac, srećan što će pokazati kakav „komad“ je odvojio za doček? U redu, u redu, preterao sam, staću ovde…

Hej, čujem li ja to plač? Baš toliko sam preterao? Baš toliko si sama u toj gužvi?

Slušaj, uzmi kaput i izađi iz restorana. Posle? Posle ćeš ući u moj auto i otići ćemo već negde na doček. Hajde, smesta.

Gde sam?

Zaboga, moja draga, zar sam ja ikada bio daleko od tebe?  Sedim u automobilu na tri metra od ulaza u taj blještavi hotel u kojem sad stojiš, držiš telefon i razgovaraš sa mnom. Hajde, treba ti 30 sekundi da stigneš do mene.

Da, još malo pa će ponoć. Nova godina, moja draga.

Mislim da će ti trebati nekoliko reči i poljubaca da otvoriš vrata koja nikada nisi ni zatvorila.

Hajde, ponoć samo što nije…

15 thoughts on “Pre nego što ponoć dođe po nas

  1. NovinarskaPatka 30/12/2009 at 23:48

    Ekipi @dezareo @DedaBor @dzangrizalo @verkic @RainDogBor @pedya hvala za RT mog novogodišnjeg posta http://blog.kovinekspres.rs/?p=1035 :))

  2. verkic 30/12/2009 at 23:55

    @NovinarskaPatka LOL 🙂 Ulepšao si mi veče sa novogodišnjim postom http://blog.kovinekspres.rs/?p=1035

  3. NovinarskaPatka 31/12/2009 at 01:48

    @Pedya A, evo još jednog budnog. Nego, ništa bez radosti!

  4. Pedya 31/12/2009 at 02:47

    @NovinarskaPatka Lepu reč treba širiti. Nikad je dovoljno… 😉

  5. Pedya 31/12/2009 at 02:51

    @NovinarskaPatka I ovaj se budni odjavljuje. Prijatna vam svima 365. noć u ovoj godini… 😉

  6. Linga 31/12/2009 at 09:26

    Nisi ti za momke koji štede za poklone…
    Već za one lake na novčcaniku, ali škrte na rečima i emocijama…
    Ova tvoja me podsetila na ovu moju devojku http://piskaralo.com/2009/06/devojka-koja-nikada-nije-volela/

    (nadam se da ti ne smeta što ostavljam link ovde)

  7. admin 31/12/2009 at 17:40

    @linga

    Samo ostavljaj linkove, zato i služi internet!
    Hm, mada si me zabrinula ovim “čitanjem”. Odao sam se tako lako? 🙂

  8. Linga 01/01/2010 at 09:23

    Ma, nisi kolega, nego ja dobro citam 🙂
    Srecno novogodisnje jutro, nadam se da smo sa onom bestijom ispratili i gluposti 🙂

  9. admin 01/01/2010 at 12:14

    @linga

    Hvala Ti na lepim željama. Oduvali smo onu zlobnu matoru godinu, evo nas sad opet u cvetu novog početka!

    Neka Ti je sa srećom!
    🙂

  10. electrasdreams 16/01/2010 at 22:51

    Zabole me podgrudi nakon citanja.

  11. Borislava 03/05/2010 at 08:09

    Ufff… ovo je kao što moj muž razgovara sa mnom, kad vidi da sam se “ubedačila”… Ta dama je vrlo srećna što ima vas – kao što sam ja presrećna što imam brku…:).

  12. zelenavrata 30/12/2012 at 23:35

    Preskočila sam pre tri godine ovaj post. Da sam ga i tada pročitala, isto kao i sada ostala bih bez teksta..

  13. Dragan 31/12/2012 at 00:04

    @zelenavrata
    Je l’ ? Pa to je ionako više slika nego priča! 🙂

Leave a Reply