Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Zadnja dunja sa našeg ormana

Share

Vasa Dolovacki slikaDok zatvaram vrata čuje se škripa nepodmazanih šarki. I prag pod mojim cipelama neučvršćen, šetka.

Po uglovima sobe, oljuštenih zidova davno ukrašenih starinskim valjkom, potamnala paučina odaje sve te godine tokom kojih niko nije ulazio. U uglu, obojena sad napuklom bronzom, stoji “kraljica peći broj 5”. Zna li iko za to “grejno telo” čija je toplota ogrejala mnoge ruke onih godina?

Dok prilazim sredini sobe, a to je hod od dva koraka, udišem ustajali miris prašine, vlage i buđi.

Ni traga od dunja koje su, na ormanu, širile svetačku atmosferu u godinama kada sam, na istom ovom mestu, viđao sasvim drugačije slike.

Slike? Ostala je jedna na zidu, na onom mestu pod kojim je bio naš krevet, visok, topao, sa “dunjom” punom perja ispod koje sam se, pred spavanje, uvlačio sa toliko radosti što ću svojim telom moći da ugrejem to “gnezdo” u koje ćeš, nedugo posle mene, leći. A slika stara, požutela…Nisam čak ni znao da je još uvek tu. Mislio sam, ako je to uopšte bilo mišljenje, da si je one olujne noći, dok sam se nadvikivao sa gromovima, razbila u besu ranjene žene. Baš kao što si mahnito jurila iz prostorije u prostoriju, bacala svoje stvari u platneni kofer, agresivno ćutala i stavljala mi do znanja da smo došli do kraja. Neopozivo i ružno.

Vino u meni samo je tuklo po mojim slepoočnicama i nepovratno uništavalo tragove dobrote, uspomena i smeha u toj staroj kući.

Ne pamtim šta sam sve rekao, ali možda je i bolje tako. Svakako mi ne bi bilo lakše da se, nakon tvog odlaska, tražim po svim minutima zajedničke strasti, po ćoškovima gustim od dodira, na stolicama u kuhinji..Ili baš pred ovom peći u koju bih ubacivao ugalj dok su me tvoje ruke, kao zlatni okovi, uz kikot vukle unazad.

Nisam mogao više tu da stojim. Sve je vrištalo od napuklih detalja našeg kratkog zajedničkog života.

U autobobili su me čekali žena i deca. Gotovo sam istrčao iz dvorišta napuštene kuće.

Klinci su mahali i dozivali me, a moja žena je sedela spokojno i sa izrazom lica kakav nikad nije imala. Videlo se to i kroz šoferšajbnu od koje se odbijalo žestoko podnevno avgustovsko sunce.

Široka banatska ulica bila je pusta. Učinilo mi se da sam, tačno preko puta, primetio da je neko naglo sklopio zavesu. Neko ko je gledao u našem pravcu.

U kolima je bilo prijatno.

-Idemo, tata, vikali su klinci.

-Da idemo.

Mislim da sam, zatim, vozio najviše stotinjak metara. Zaustavio sam kola, a zatim počeo da ih vozim unazad. Moja žena je ćutala.

Zakočio sam tačno naspram prozora iza kog sam maločas primetio to kretanje. Nisam niočemu razmišljao, ni o prošlosti, ni o njoj, ni o ovom selu koje je nestajalo u hodnicima mog pamćenja, ni o onom danu kada su se sva ogledala razbila, o mom odlasku…

Izašao sam iz automobila i, svakako je to bilo drsko, uputio se pravo ka omanjoj kapiji kuće i, ne oklevajući ni čas, otvorio je.

Stajala je tu, kao da me čeka. Ne samo sad, kao da me čeka godinama, decenijama i vekovima.

Gledala me je pravo u oči. Možda sam i to već pogrešno razumeo, ali bilo je nekog prkosa u njenom pogledu.

  • Ajde, sad, idi. Nema ovde više ničeg tvog.

Posle, u kolima, dok sam odsutno vozio, moja žena je prekinula tišinu:

  • Sad je gotovo?

  • -Da, rekao sam, sad je konačno gotovo.

Slika Vasilija Dolovačkog, akademskog slikara

13 Comments

  1. I uspomene mirišu… – novi blog post – Zadnje dunje sa našeg ormana http://blog.kovinekspres.rs/?p=1111

  2. Možda nije ni vreme ni mesto, ali uvek sam se pitao da li ljudi ovakve stvari pišu na osnovu ličnog iskustva… Da li se mora tako nešto doživeti da bi se tako lepo oslikalo rečima… ili su “sasvim dovoljni” kreativna tišina, puno mašte i čašica inspiracije u pravom trenutku…?!

  3. Kao i uvek sa suzama u očima posle par redaka čitanja, bujica sopstvenih sećanja i emocija obuzme me, zavlada svim čulima. Za trenutak ostajem nepomična zagledana u redke ispred sebe. Doveo si me svojim hodnicima pamćenja do kuće iz moje prošlosti, u meni si probudio slike iz mladosti……..baš iste takve ulice…… toplotu baš iste takve kraljice peći. Čitajući udišem miris istih takvih dunja na starih nam šifonjera ostalih još od naših baka udobno zašuškana u dunju iz koje mi samo oči vire. O kako je lepo vratiti se. Svako sa svojim mislima.
    Od sada kadgod se budem setila rodne mi kuće, setiću se ovih tvojih redaka, setiću se mladosti i jednog predivnog mladića kome sam na žalost ja tada……..

  4. @Pedya
    Ne znam, veruj! Ali mislim da to ide, otprilike, ovako: Iskustvo, ali malo izmešteno, preseljeno, udenuto u neke druge okolnosti…koktel sopstvenih iskustava …i, ipak, “nešto”, nemam pojma otkud i kako! 🙂

  5. Hvala @Pedya , @Mahlat , @verkic za RT Zadnja dunja sa našeg ormana http://blog.kovinekspres.rs/?p=1111

  6. @NovinarskaPatka i ne orman, nego šifonjer bar kod nas 🙂

  7. @verkic

    Sećaj se, nema potrebe za tugom. A i kad ima…od tuge se puno toga dobrog može napraviti.

  8. RT @NovinarskaPatka: Ovo je repriza na granici spama: I uspomene mirišu… – novi blog post – Zadnje dunje sa našeg ormana http://bit.ly

  9. @NovinarskaPatka E, da su svi spameri k’o ti… 😉

  10. Postoje tolike dubine u tekstu, da se u sklopu istog trena izbgubis. Fenomenalno!

  11. @e6015ta

    Ne znam ko se krije iza ove zanimljive “šifre”, ali u svakom slučaju hvala na lepoj oceni!

  12. Hvala… za brdo emocija izazvanih ovim divnim štivom. Neponovljiva priča o često repriziranim situacijama, koja navodi na tugu, sećanja, preispitivanja… i spoznaju vremena kao jedinog leka protiv mnogih boljki.

  13. Drago mi je ako je ova stara priča probudila nešto toplo u vama. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published.

*