Novinarska Patka

Dok zatvaram vrata čuje se škripa nepodmazanih šarki. I prag pod mojim cipelama neučvršćen, šetka.

Po uglovima sobe, oljuštenih zidova davno ukrašenih starinskim valjkom, potamnala paučina odaje sve te godine tokom kojih niko nije ulazio. U uglu, obojena sad napuklom bronzom, stoji “kraljica peći broj 5”. Zna li iko za to “grejno telo” čija je toplota ogrejala mnoge ruke onih godina?

Dok prilazim sredini sobe, a to je hod od dva koraka, udišem ustajali miris prašine, vlage i buđi.

Ni traga od dunja koje su, na ormanu, širile svetačku atmosferu u godinama kada sam, na istom ovom mestu, viđao sasvim drugačije slike.

Slike? Ostala je jedna na zidu, na onom mestu pod kojim je bio naš krevet, visok, topao, sa “dunjom” punom perja ispod koje sam se, pred spavanje, uvlačio sa toliko radosti što ću svojim telom moći da ugrejem to “gnezdo” u koje ćeš, nedugo posle mene, leći. A slika stara, požutela…Nisam čak ni znao da je još uvek tu. Mislio sam, ako je to uopšte bilo mišljenje, da si je one olujne noći, dok sam se nadvikivao sa gromovima, razbila u besu ranjene žene. Baš kao što si mahnito jurila iz prostorije u prostoriju, bacala svoje stvari u platneni kofer, agresivno ćutala i stavljala mi do znanja da smo došli do kraja. Neopozivo i ružno.

Vino u meni samo je tuklo po mojim slepoočnicama i nepovratno uništavalo tragove dobrote, uspomena i smeha u toj staroj kući.

Ne pamtim šta sam sve rekao, ali možda je i bolje tako. Svakako mi ne bi bilo lakše da se, nakon tvog odlaska, tražim po svim minutima zajedničke strasti, po ćoškovima gustim od dodira, na stolicama u kuhinji..Ili baš pred ovom peći u koju bih ubacivao ugalj dok su me tvoje ruke, kao zlatni okovi, uz kikot vukle unazad.

Nisam mogao više tu da stojim. Sve je vrištalo od napuklih detalja našeg kratkog zajedničkog života.

U autobobili su me čekali žena i deca. Gotovo sam istrčao iz dvorišta napuštene kuće.

Klinci su mahali i dozivali me, a moja žena je sedela spokojno i sa izrazom lica kakav nikad nije imala. Videlo se to i kroz šoferšajbnu od koje se odbijalo žestoko podnevno avgustovsko sunce.

Široka banatska ulica bila je pusta. Učinilo mi se da sam, tačno preko puta, primetio da je neko naglo sklopio zavesu. Neko ko je gledao u našem pravcu.

U kolima je bilo prijatno.

-Idemo, tata, vikali su klinci.

-Da idemo.

Mislim da sam, zatim, vozio najviše stotinjak metara. Zaustavio sam kola, a zatim počeo da ih vozim unazad. Moja žena je ćutala.

Zakočio sam tačno naspram prozora iza kog sam maločas primetio to kretanje. Nisam niočemu razmišljao, ni o prošlosti, ni o njoj, ni o ovom selu koje je nestajalo u hodnicima mog pamćenja, ni o onom danu kada su se sva ogledala razbila, o mom odlasku…

Izašao sam iz automobila i, svakako je to bilo drsko, uputio se pravo ka omanjoj kapiji kuće i, ne oklevajući ni čas, otvorio je.

Stajala je tu, kao da me čeka. Ne samo sad, kao da me čeka godinama, decenijama i vekovima.

Gledala me je pravo u oči. Možda sam i to već pogrešno razumeo, ali bilo je nekog prkosa u njenom pogledu.

• Ajde, sad, idi. Nema ovde više ničeg tvog.

Posle, u kolima, dok sam odsutno vozio, moja žena je prekinula tišinu:

• Sad je gotovo?

• -Da, rekao sam, sad je konačno gotovo.

Slika Vasilija Dolovačkog, akademskog slikara

Popularity: 18% [?]

No related posts.