Momčilo Popadić, sinovljev oproštaj i duga tviteraška noć

Share

Šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji?
Momo s cigaretonZa tviteraškim “stolom”, u trećoj smeni, kad se najopušteniji razgovori vode (noć je suština, a dan banalnost, kako je to neko mudro rekao), započeli smo pre nekoliko nedelja priču o Momčilu Popadiću, novinaru, pesniku i putniku, kako piše Jakša Fiamengo. Dalmatinska legenda, saznao sam, preminio je rano, sad već davne 1990, poživevši tek 43 godine.

Jedan drugi velikan, Duško Radović, za valjane ljude koji u trenu prožive svoje zemaljske dane, imao je lepu rečenicu: “Neki ljudi nemaju strpljenja da dugo žive: zalete se još od malena, istutnje, izviču i – odu.”

Pop je, mislim, svoju “viku” pretvarao u poeziju, a poeziju u reči mnogih pesama koje smo, u društvu, pred mamurnu zoru, pevušili u godinama kada je i red da se pevuši. Mada, radije mislim da su sve godine stvorene za dobru pesmu i poneko treperavo prozirno jutro.
Za virtuelnim stolom razgovarali smo, te noći, čuvajući Twitter od noćnih ala što ponekad, u snovima, znaju da pokvare sitne sate, @ivospigel, @ivanleko, @sampjer i još po neko iz govorljive ekipe. Može se i u 140 karaktera ponešto vredno pamćenja da ostavi, pa ću vam, eto, reći, kako smo i mi, reč po reč, stigli do priče o korčulanskom pesniku i onoj legendarnoj pesmi “Oprosti mi, pape”, što je pre više od četvrt veka na Splitskom festivalu otpevao Oliver, dok je sve živo na Rivi drhtalo od emocija.

I ne samo tad i ne samo tamo, mnogi je potomak u svetu svome ocu kad tad, uglavnom nečujno i na ivici suza, ako ne celu pesmu, a ono bar tako jegrovit i rečit naslov, izgovorio.
Jer, posebno mi muški, svome ocu nekako neminovno kažemo “Oprosti mi, pape” kad životna mudrost i do nas stigne kao troma, spora, ali sigurna lađa.
Momčila, ili Popa, kako su ga svi zvali, slušao sam jedne daleke večeri u Pančevu, na tadašnjim susretima banatskih amaterskih pozorišta. Jedne je večeri, naime, kao gost festivala, održao lirsko veče i čitao nam svoje pesme koje su me dobrano iznenadile. Ja još zelen i mlad, Popadić je tačno deceniju bio stariji od mene, iznenadio sam se slušajući te “verse” meni do tada nepoznatog pesnika, koje su namah osvojile i mene i sve u publici.

Čudno mi je bilo i otkud to da taj mladi čovek i, očigledno, istinski pesnik, gostuje u Pančevu – trebalo je, kasnije sam saznao, doputovati iz Splita do Pančeva, a to baš i nije bio mali put. Neko mi je, posle programa, dok smo izlazili iz dvorane, rekao da “ima on tu neku rodbinu, ne znam tačno, ali u Pančevu je isto na svome.”

Pokazaće se da je to tačno i 1976. godine kada je iz štampe izašla antologija pančevačkih pesnika “Srp na nebu”, delo dramaturga Miloša Nikolića, u kojoj je, sa tri svoje pesme,  bio zastupljen i Momčilo Popadić.

Jedan fleš bek vratiće nas ponovo na onu divnu splitsku noć i pesmu “Oprosti mi, pape”. Slučaj je hteo da je tad služam “uživo”, ne obrativši pažnju na ime pisca teksta. No, kad me je, nešto kasnije, život vratio u Kovin, mnoge su se kocke složile.

Nestao je iz mog sećanja podatak o tome gde i kako sam saznao da je Popov otac bio uvaženi pančevački sudija, vrstan pravnik, ali i boem od onog soja kakav danas više i ne postoji.
To je bila ta veza zbog koje su tad Pančevci smatrali Momčila za svog pesnika, a on povremeno dolazio u taj grad. A rođen je u Blatu na Korčuli i u Dalmaciji živeo i ostavio trag koji se ne briše

I evo opet, posle one dobre tviteraške noći, vraćam se zajedničkoj liniji ovog teksta koja spaja mnogo toga – Momčila Popadića Popa i Banat, njegovu očigledno autobiografsku pesmu “Oprosti mi, pape” i, ne kao najmanje važno, tu večnu priču o očevima i sinovima i njihovim neporazumima.
Pitam se, šta li je sve prolazilo kroz svest dalmatinskog dečaka dok je razmišljao o ocu koji je, stotinama kilometara dalje, lečio dert kartama i vinom, gospodski umeren i otmen? Šta je on od svega toga, mogao da zna i da razume? Koliko se bola skupljalo u mladom biću dok sve to jednom nije eksplodiralo u umetničkoj zapitanosti i u note udenutoj sinovljevoj ispovesti.

I šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji? Kad smo sinovi u potrazi smo za sobom, kad postanemo očevi, u potrazi smo za svim onim rečima koje nismo, kako to lepo Duško Kovačević kaže, umeli da izgovorimo tada kada je trebalo?

A Tebi, Momčilo Popadiću Pope, hvala za tu rečenicu i tu pesmu koja me je naučila da razumem i praštam više nego iko pre nego što sam je čuo.
Sve u nadi da će oproštaj, kao topla avgustovska voda mora ili Dunava, svejedno, kvasiti jednom i moja očinska ramena.

Gornja fotografija preuzeta odavde.

7 thoughts on “Momčilo Popadić, sinovljev oproštaj i duga tviteraška noć

  1. Zvonko 19/01/2010 at 23:34

    Sjajan članak. Mojoj generaciji sigurno bi bilo od koristi da zna da je Momčilo Popadić autor generacijske hime “Da mi je biti morski pas”. Naravno do ovog posta nisam imao ideju čija je to zapravo pesma.

  2. Dragan 20/01/2010 at 00:30

    @Zvonko
    Samo jedan podatak, a ima ih toliko – drago mi je da se bar ponešto sačuva od zaborava…
    Mada mi, s druge strane, nije baš drago što toliko “daleko pamtim”… 🙂

  3. Borsky 22/01/2010 at 07:45

    Rođen sam par stotina metrara od mesta sa kojeg je Oliver “otisnuo” legendarnu pesmu u večnost i godinama razmišljao o poruci tužne ispovesti grešnog sina.. Praštati znači postojati.

    Divno uobličeno podećanje. Hvala ti.

  4. Staki 10/02/2012 at 10:07

    Ja stvarno nisam znao da je Momčilo Popadić autor pjesme “Da mi je biti morski pas”. Hvala ti na tvojem postu i prosvjetljenju 🙂

  5. L. 05/04/2013 at 01:15

    U ovakvim situacijama postajemo sentimentalno banalni. Namerno potiskujući stvarnost na račun samilosti ukidamo elementarno poštovanje ličnosti do nerazaznatljivosti . U ovakvim okolnostima je teško biti običan, normalan, jer je smrt povlašćeno stanje koje smo običajno vezali za udaranja o prsa, jadikovke svakojakih vrsta. Prevazilaženje je vrlina Vašeg duha i to pre svega cenim. Samo takav doprinosite Momčilovom liku , očito obojica pročišćeni od dekadentnih nagona.
    Uživala sam u obojici. Ovo je vaš zajednički tekst, zajednički kolorit koji je Momčilo nekada širio, a Vi to još činite.
    s poštovanjem

Leave a Reply