Dva preduzeća, dva dobra oglašivača, upravo su odlučila da povedu međusobni rat na stranicama novina čiji ste vlasnik. I šta sad?
Ponekad dvadeset redova teksta mogu da vam upropaste dan. Sedite za radnim stolom, u pozadini se čuju tihi zvuci nekog internet radija, kompjuter blago prede, a uvodnik koji pišete baš vam je krenuo…
Pa još taj sneg što, gledan kroz raširene trakaste zavese, liči na scenografiju dobrih vremena, kakva idila…a onda se već nađe neko da vam pošalje mejl sa tzv. “saopštenjem”.
Dobro, ništa novo, (ovde uskačem u prvo lice jednine), urednici i postoje da bi (pisali) i čitali sve što im stigne do stola, probijajući se kroz niz prepreka koje bi trebalo da filtriraju sve budalaštine koje, vrag bi ga znao zašto, čitaoci, slušaoci, PRovi, portparoli, direktori, novinari početnici, tetkica koja sanja kolumnu na trećoj strani i još desetine inih osoba pišu za vas.
Na prvi pogled biće sve u redu – na memorandumu saopštenja je ime preduzeća sa kojim odlično sarađujem: redovno se oglašavaju u novinama, a već pomalo pričamo i o jednom baneru na sajtu. Za početak online juriša. “Neće da škodi, a nije ni skupo.”
Prelazim na tekst: mila majko, zašto nisam uzeo “Alisu u zemlji čuda”? Dvadeset redova, kao dvadeset plotuna, govore o drugom preduzeću “koje ne poštuje poslovne običaje, preotima poslove, eto baš ovaj na gradskoj infrastrukturi, a istima nisu strani ni drugi oblici nelojalne konkurencije, korišćenje političkih uticaja, ličnih veza…” Ma poezija od grmljavine!
Drveni birokratski jezik još nekako i mogu da previdim, ali..hm..u roku od pet sekundi ovaj tekst (najavljeno je da će stići i u pismenoj formi, sa sve pečatom) eliminisao je sve lepe detalje dana, a i vikenda predamnom.
Preduzeće, koje solidan deo budžeta za oglašavanje upućuje na račun ove izdavačke kuće, fajterski udara neodbranjivi kroše po drugoj firmi – sa kojom smo u isto tako dobrim “poslovnim običajima.” Moj sto i novina odabrani su za bojno polje na kojem će dve strane, u “pravednom gnevu”, voditi rat do istrebljenja. Dobro, malo sam preterao, ali ova metafora nosi u sebi suštinu.
Da bacimo karte na sto: svaki krupan oglašivač, potpisujući “nalog za prenos” i plaćajući skupu reklamu, ujedno misli (i obično je u pravu) da je tako kupio i “pravo na spokoj”. Medij u kojem se oglašava utišava ton, ponekad i zažmuri ako nije baš slon ušao u telefonsku govornicu, a poneka afirmativna vest ili usputno pominjanje u pozitivnom kontekstu, sve to bi trebalo da se podrazumeva.
Kriza klasičnih medija, ali i onih koji tek stupaju na javnu scenu i bore se za skroman marketinški dinar, ostavlja reklamodavcima veliku moć u rukama. Ko se od medija dočepa sitnih kolača, peva, a kome zapadne torta – piše sam sebi putni nalog za Sejšele. Ili već tamo negde.
U neprijatnim situacijama uvek treba početi od osnovnih zanatskih pravila. Znači, saslušaću obe strane i napisati tekst o ovoj “javnoj optužbi” koja i ima za (prividno prikriven) cilj da bude saopštena celokupnom gradskom populusu. Hm…ali nema načina da se to uradi bez ozbiljnih “finansijskih gubitaka” – obe strane očekuju da njihov sukob bude prikazan kao borba u koju su oni ušli fer, a ovi drugi kao ružni, prljavi i zli.
U suštini, ovo je izbor između poštovanja profesionalnih uzusa i spašavanja sopstvenog medija, preduzeća kao i svakog drugog, od odavno najavljivane propasti. Ili bar ulaska u hodnik do dvorane za ekzekuciju.
Naučio sam desetine načina da naizgled nepodnošljivo teške konflikte pretvorim u priču o “Malom princu”, ali ovo su druga vremena i drugi običaju. (O tempora, o mores!). Sva ta iskustva, moguće je, sad rade protiv mene i medija koji uređujem, kuće koju vodim…
Dok stojim pred prozorom i gledam taj crni sneg, što se odnekud pojavio, osećam kako adrenalin teče mojim aortama i venama, a mozak, kao lopta od pleksiglasa puna kuglica sa različitim brojevima, traži dobitnu kombinaciju. U ovom slučaju, to neće biti niz radnji koji će doneti najveću zaradu, već naneti najmanju štetu.
Po novine, preduzeče koje ih izdaje, zaposlene, poverioce…
Imam na dnu fioke, sa leve strane, svoju opremu za “prvu pomoć” u ovakvim nesrećama. pronalazim je i Vadim najvažniji lek, pesmu koju mi je davno poslala sestra.
Iskoristiću jedan od najmoćnijih izuma savremene tehnologije, opciju copy/paste, i podeliti sa vama ove stihove. Moguće je da ih znate, ali neće škoditi.
Baš kao ni meni u ovom času.
Kada postigneš ono što si želeo u borbi za sebe
I svet te učini kraljem dana,
Samo priđi ogledalu, pogledaj se
I vidi što taj čovek ima da kaže.Jer to nije tvoj otac, ili majka, ili žena
Čije sudove moraš proći;
Osoba čije mišljenje najviše znači u tvom životu
Ona je koja te gleda iz ogledala.Neki ljudi mogu misliti da si iskren prijatelj
I smatrati te divnim,
Ali čovek u ogledalu veli da si samo protuva
Ako mu ne možeš pogledati ravno u oči.Njemu treba ugoditi, ostali nisu važni,
Jer on je otvoren s tobom do kraja.
I prošao si svoj najteži ispit
Ako je čovek u ogledalu tvoj prijatelj.Jer na putu života možeš prevariti čitav svet
I u prolazu će te ljudi tapšati po ramenu,
Ali će ti konačna plata biti bol srca i suze,
Ako si prevario čoveka u ogledalu.
Pazi kad sam ocekivao da iz fijoke izvadis neku flasu zestokog i navrnes, a ti izvadio prelepu pesmu.
Predivno !
@Deda
Za pesmu veruj, i meni se dopada, a i tvoje predviđanje nije daleko od istine! 🙂
Prelijepa pjesma… Ja je licno nisam znala, ali pored sebe imam osobu koja mi uvijek ponavlja sustinu pjesme – uvijek i u svakoj dilemi mi kaze “pazi hoces li sutra moci sebe pogledati u oci”. I radi, provjereno 🙂
@Cyber Bosanka
Da, podstiče čoveka da uradi pravu stvar, da bude bolji i od sebe samog.
Pozdrav, drago mi je da si svratila na blog! 🙂
Ovaj Deda razmišlja k'o ja. Zezn'o si nas obojicu, al’ na divan način. 🙂 Aferim.
Nego, pošto ste obojica glatko izbrijani, rek'o bih da nemate problema sa “čovekom u ogledalu”… 😉
@Pedya
Odgovoriću ti u moje ime: da se to pitanje iznova ne postavlja skoro svaki dan u životu, ne bi bilo ni ove pesme niti bi je iko napisao!
Znaš kako bi ja malo preformulisao pitanje: koliko često imamo problema sa čovekom u ogledalu?
Vrag je život, ne može se bez ogledala. Brijanje “po sećanju” uvek loše završi. 🙂
Zato sam i ostavio “otvoreni kraj”.
Sad si me naveo na razmišljanje… Možda ono “ima obraz k'o đon” potiče baš od toga što takvi mogu da se briju i “po sećanju”, a da se ne poseku… 😉
@Pedya
Da, moguće je. Imam jednog saradnika koji prikuplja stare, a i novije, izreke poput ove i pronalazi objašnjenje za njih. Traži im “korene”.
Moraću da ga pitam ima li to u “kolekciji”. 🙂
Jutros sam isla da se ubijem. Sada cu opet.
Svi urednici bolje da skrse vrat nego da se dice time.
Nadam se, shvatas sta sam ‘tela?
@electrasdreams
Moguće mada se ne bih kladio. 🙂
Tvoje tekstove moram da pročitam do kraja, makar i sa par dana zakašnjenja. Nikad nije prekasno, a kraj je često nepredvidiv, pa se ispostavi (kao maločas) da te se neka tema ipak tiče, iako nije tako izgledalo u početku…
Da li ti se nekada desi da izmanipulišeš samog sebe?
@Miodrag Ristić
Možda da se prevarim u oceni neke situacije i njenog raspleta…Manipulacija je, verovatno, nešto kao trajnija crta, manir, način koji neko koristi kad su drugi u pitanju.
Ovo je priča o relativno čestoj dilemi koju ovaj posao donosi. E, sad, univerzalnog odgovora nema, svaki je slučaj za sebe, lako je pretpostaviti da to znaš i sam.
Ne verujem da postoji čovek koji je uvek zadovoljan svojom reakcijom u takvim situacijama. Nije ništa lako kad su odluke teške i po tebe i po druge. Tako gledano nemoguće je uvek odreagovati na najbolji način, mislim da niko nema tako dobar “refleks”.
Ne znam da li mi se desi da izmanipulišem samog sebe jer ne mogu da se “uživim” u takvo pitanje. No, dao si mi “materijal” za razmišljanje…
Retko gde se može pročitati ovako iskren tekst koji verno oslikava medijsko/”javno-interesnu” situaciju u našoj zemlji!
Dragane respect!
Izdvajam: “Kriza klasičnih medija, ali i onih koji tek stupaju na javnu scenu i bore se za skroman marketinški dinar, ostavlja reklamodavcima veliku moć u rukama.”
@Dragana Djermanović
Hvala Ti, Dragana, na ovim rečima. Nameravao sam da na ovu temu napišem još toga, a sad sam siguran da ću to i uraditi.
Jer, situacija u ovoj medijskoj apokalipsi je, na žalost, često još teža nego što to može da se zamisli.