Kako se oglašavaju preduzeća u malim mestima
Da li se nešto promenilo u načinu oglašavanja u, na primer, poslednjih petnaestak godina? Hm, pitanje je, reklo bi se, egzemplarno besmisleno, jer su promene prilično velike i lako vidljive i to svako zna. Baš svako?
Hajdemo onda malo izvan velikih gradskih centara, još preciznije samo pola sata – sat vožnje od Beograda. Malo ću, dok napolju još uvek ova bela snežna venčanica “oglašava” varoš koja nikako da pronađe valjanog đuvegiju, pokušati da naslikam neke detalje koji govore o tome kako se, na domaku velegradskih svetiljki, propagandom “koriste” mala, srednja ili veća preduzeća, a možda ponajviše takozvani preduzetnici.
Taj pojam, koji ne postoji izvan Srbije na način na koji je ovde regulisan, zapravo objedinjava u sebi sve “samostalne zanatlije”, kako se to nekad govorilo, sitne trgovine, servisne i uslužne radnje… (Ključna razlika je u pravnom statusu: preduzetnici nisu pravna lica, odnosno to nisu njihove radnje.)
I uzgredan pogled jasno govori da svi i to vrlo uočljivo, gledaju da u “reklamu” ulože što manje novca. “Nema se ni za plate, burazeru, a kamoli za reklamu” – tako glasi standardna fraza koju će izgovoriti devet od deset vlasnika firme ma koje veličine.
Na pitanje: a što ne bi koristili neki sasvim besplatan način reklamiranja, ili bar izuzetno jeftin, obično sledi pogled iskosa koji zamenjuje rečenicu: Ma, daj, gde to ima…
No, da ne bi previše skakali sa slike na sliku, hajde da unesemo malo reda u ovu priču. Dakle, kako se, na primer, oglašava jedan dobar, moderno uređen kafić koji je već stekao ugled i redovnu “publiku”. Uzeću najpre primer Caffea “Krug” iz Kovina” jer oni to rade najbolje po mom mišljenju.
Vlasnik je angažovao čoveka koji se stara o celokupnoj organizaciji muzičkog programa i svih događanja u kafiću uopšte. (Upravo je završen mesec pančevačkih bendova koji su, četiri nedelje za redom, gostovali u “Krugu”.) Dakle, menadžer zajedno sa gazdom razrađuje svaki detalj koji daje duh i posebnu boju ovom kafiću u centru Kovina.
Na lokalnom radiju vrti se kratak atraktivan džingl, a u lokalnom listu redovno izlazi netipičan “oglas” koji poručuje da je “Krug” mesto gde možete “biti svoj u dobrom društvu”.
Među prvima “Krug” je izašao i na net. Godinama već upravo na sajtu Kovin Ekspresa “iskače” baner svaku put kad poželite da pročitate ono što se krije iza “read more”.
I sam kafić odnedavno ima svoj sajt koji je još u fazi osmišljavanja, a “uselio” se i na Facebook. Dakle, za ovdašnje (a i šire) prilike, više nego dobro negovanje reputacije i offline i online sredstvima. Rezultat je itekako vidljiv!
Kafići su, lako je zapaziti, najspremniji da prihvate sve što je novo u kreiranju svog imidža i negovanju i osmišljavanju identiteta. Pridružuju im se i drugi preduzetnici: “Foto Blic”, koji radi i u Kovinu i u Smederevu, u offline oglašavanju je prisutan svih 18 godina koliko postoji, a sad, pored sajta, ima i “izlaz” na Facebook i skoro 1.300 fanova. Vlasnik se trudi da ih neprestano animira: popust od 20 posto je garantovan, a tu si i druge pogodnosti. Tvrdi da se to itekako oseća u poslovanju i namerava da svoj online nastup još više pojača. Dakle, poput “Kruga”, i ovde je pogođena suština – neprestana komunikacija sa svojom publikom, i mala ulaganja koja mogu neočekivano mnogo da “uzvrate”.
Naravno, ovakvi primeri nisu usamljeni, a ono što raduje je da se online život sve više smatra nezaobilaznim.
Ima i “malih privrednika” koji uglavnom posežu za klasičnim i što jeftinijim načinima promocije – oni još uvek brojčano “vode na tabeli”.
Ispod niza poštanskih sandučića u svakoj zgradi izjutra se po pravilu nalazi hrpa jednobojnih letaka na jeftinom papiru, često odštampanih i na kućnom laserskom printeru. Već taj zgužvani papir govori dovoljno o “efektnosti” takvog nastupa pred potencijalnim mušterijama. Ljudi su naučeni na bolje, pa i kad je reklama u pitanju, i prazne neinventivne rečenice kraj logotipa iz Corelovog “asortimana” nikako ne piju vodu.
Sva velika preduzeća imaju svoje sajtove, ali to su uglavnom statične prezentacije koje – iako očigledno skupo plaćene – ne bude želju da se na njih vratite. Moguće je da imaju funkciju podupiranja reputacije, mada je pitanje mogu li to i da “odrade”. Jer, nema tu nikakve komunikacije sa bilo kim – više to liči na Internet oglasnu tablu.
No, i oni ipak “žive” na mreži što bar svedoči o želji da se ne zaostane za “točkom vremena”.
Oglašavanje u malim mestima – Od letka do sajta i dalje – novi blog post – https://blog.kovinekspres.rs/?p=1323
Želeo sam da ostavim neki komentar na ovaj post ali mi se nikako nije dalo… A onda sam shvatio i zašto: ovo je vrlo depresivna tema. Ti si čak pokušao da “izvučeš” što više pozitivnih tonova iz svega, da nadješ neki optimistički ugao – ali tužna činjenica je da čim mrdneš malo izvan Beograda (nije bitno na koju stranu) odmah zagaziš u glib do kolena… Ima naravno i onih koji se “koprcaju”, ali u takvom tragičnom okruženju da je skoro “nemoralno” reklamirati se. Kao da nekome guraš prst u oči: “toliki nemaju ni za ‘leba, a ti udario na reklamu!”. Situacija je toliko loša da nije retka percepcija da je reklamiranje nešto prljavo i podlo, kao pevanje na groblju. Ne zameri na ovom ogorčenom stavu, ali već sam pomalo umoran od toga da tražim tržišta 1000 kilometara daleko, i da svaki put kad nekog pitaš “kako posao” moraš da otvoriš kišobran (ili roni suze – ili pljuje, a ne znaš šta je gore)…
Da nebih skroz zastranio, evo i JEDNOG lepog primera: “Zlatara Andrejević” – čuda pravi na FB (a i mi radimo nešto atraktivno za njih) Naleteo sam nedavno i na super sajt (preko Twittera) trikotaža “Ivko” (nisu moji klijenti, ali voleo bih)… Nadje se, ali toliko retko da je to tuga… Pogotovo u provinciji…
@Miodrag Ristić
Naravno, u pravu si. Nisam nikada video da je kriza dostigla ovoliku visinu ili nizinu, ko će znati. Ovaj svoj posao sam počeo u aprilu 2007. godine. Sećam se da mi je bilo dovoljno dva – tri sata razgovora telefonom da obezbedim dovoljno propagandnog sadržaja za novine po ukupnoj ceni koja je bila sasvim pristojna. Sad je to daleka prošlost. Jedino nešto može da se bolje zaradi kada su veliki praznici, poput Nove godine. Mada još imam dužnika i za taj broj…
Ovaj post je nastao ranije i duplo je duži od objavljenog. Ispao je predug (oko 1.300 reči), a to je gnjavaža za čitanje, na Internetu posebno., tako da sam ga sveo na 800 reči.
Osim toga, u pravu si, ovde nisam ni dao viđenje privredne slike, već samo primere onih koji uspevaju. Mogao bih da nabrojim još neko ime i – the end. Kraj, nema više.
Ali to čuvam za tekstove sasvim druge vrste i drugog “punjenja”.
Pravo je pitanje ko ima interes da se oglašava na webu. Lično smatram da bi katalog, kada bi bio dobro napravljen, bip prava stvar – naći dobre majstore u Bgd je neka mešavina obaveštavanja, preporuka, i tendera. Kineske radnje recimo nemaju interes da se oglašavaju jer ih ima na svakom ćošku (ne više toliko, ali…), Zanatlije, stari zanati naročito, trebalo bi da su na webu. I svi oni koji imaju da ponude nešto široj populaciji – sa kafićima je zaista najbolje da se drže geotargetirane publike i da to bude permission-based, kao što si naveo. Mada, kada je reč o višemilionskom Bgd to ne važi, neki sajtovi nekigh restorana zaustavljaju dah! Lokalna uprava. Bez sajta i obaveštavanja teško da može da opstane, isto kao i sva b2c preduzeća.Super je što velike firme imaju sajtove makar reputacije radi, Shvatiće već moć weba… (najverovatnije kad vide da ga koristi konkurencija 🙂 Svako ko ima interes da uveća broj svojih kupaca i klijenata defitinivno ima interes da bude na webu. Ali nije dovoljno biti prisutan – neko taj sajt mora i da vidi…
Problem je što ne možeš nekom da objasniš da za “manje može da dobije više” kad je on/ona pod stresom jer posao stoji ili se topi kao razbucani glečer. Sve što ima samo prizvuk izdatka za propagandu označava the end za dalji razgovor.
Napraviti poslovni model koji diše u ovakvim uslovima je ravno otkriću života na Marsu – sad govorim iz svog ugla.
Miodrag je u pravu – ovo su izuzeci, dobri primeri. Našlo bi ih se još nekoliko i tu bi knjiga mogla da se zatvori.
Sve je stalo samo deca rastu!:)
No, sinula mi je jedna ideja dok sam čitao tvoj komentar, mislim da je dobra. Tnx 🙂 Neću da je obrazlažem, već da vidim može li da fercera i u ovim vodama.
Nisam tip koji se ukopa u pozu “jao, propade sve” ali ovde mozak mora da radi na turbo režimu.
I da mu se pridoda invencija! 🙂