Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Da li će se poslodavac odlučiti baš za vas?

Share

U prijatnoj sali za sastanke jedne domaće kompanije desetak mladih ljudi popunjava upitnik koji će nekome od njih doneti posao. Među njima ste i vi. Da li ćete uspeti?

radnik-na-gradjeviniKad sednete za sto i uhvatite olovku, privučete sebi papir sa pitanjima i zadacima (i skrivenim zamkama), zauzećete pozu koja će pažljivom oku već u tom, prvom času, reći mnogo o vama.
Prekrstićete noge ili nećete? Ako to učinite, da li će vam kolena biti okrenuta prema prednjem ili bočnom delu sale?
Da li uvijate pramen kose dok razmišljate o odgovorima? Ako je odgovor “da”, radite li to lagano ili skoro histerično?
Da li (nepotrebno) šmrčete dok pišete? Neurotično grickate već “pojedene” nokte?”
Pišete skoro priljubljni uz sto ili sedite kraljevski uspravno?
I šta je sa vašom frizurom? Preterali ste u njenom “pakovanju” za ovaj presudni čas, zaboravili zbog ispitne groznice uopšte da je operete ili ste napravili svoj “job look” koji odaje pouzdanu i vrednu osobu?

Postoji milion malih i naizgled besmislenih stvari koje vas odaju i koje ni u ovom ni u bilo kom drugom trenutku vašeg života ne možete nikako da prikrijete. Zapravo, većine tih gestova vi niste ni svesni, to je vaše “spoljašnje ja”, podjednako brbljivo i u osnovi istinoljubivo koliko i vaš ego.

Završićete pisanje, predati papir i, ukoliko je predviđena pauza, otići do najbližeg kafea. Hm..a tu, kako tu “pričate” o svojim osobinama okolini? Pa isto onako upečatljivo i istinito kao maločas u sali.
Jer, ona, on, ti, ja, vi, mi – svi smo u nepromenljivom odelu satkanom od svakog delića prošlosti koji smo proživeli, svake pročitane knjige, odgledanog filma, odslušane pesme, simfonije, večeri poezije, nekih starih ljubavi i mržnji, predrasuda i navika stečenih u roditeljskoj kući, podignutih ruku na časovima nekog predmeta, razgovora u prolazu sa nepoznatom osobom…

Ne postoji ni najmanje zrnce, počev od pluskvamperfekta do prezenta, koje je činilo u nekom času vaš život, a da nije ostavilo neizbrisiv trag u vama. U svaku vašu misao, izrečenu ili napisanu, u svakom pokretu, u svemu što ste vi, kao neuništiva memorijska pločica sadržani su svi oni detalji od kojih je skrojen vaš identitet.

Ovde se vraćamo na početak teksta i pitanje: ko će stići do posla?
Ne postoji ništa novo što bi moglo da vam se kaže: ako naslućujete odgovor, vi ste u grupi ozbiljnih “kandidata za medalju”. Ako ne znate šta bi odgovorili, oprostite “imaćemo vas u vidu sledeći put”.

Autentičnost vaše ličnosti, način na koji ste “obradili” i prisvojili ili odbacili iskustva kroz koja ste prošli, sve te godine, meseci, sati i minuti koji još uvek kucaju u vama kao neuništivi časovnik, sve je to intelektualno-emotivni prtljag koji nosite i koji vas čini jedinstvenim bićem.

Što ste više svoji, neponovljivi i jaki u sopstvenoj koži, tim je veća i verovatnoća da vas vaše mesto pod suncem čeka. Takvi kao vi putuju dugo jer biraju najteže staze, ali na kraju – ili na početku – stižu upravo tamo gde su najpotrebniji i sebi i drugima.

Vratili ste se u salu, seli, prekrstili noge u pravcu govornika, čekate ali savršeno dobro znate šta sad sledi.

Baš kao što i poslodavci odlično znaju kakve ljude žele da zaposle.

Da, i ne zaboravite:
Da bi čovek mogao lepo i mirno da spava, mora čitavog dana raditi na tome.
Dušan Radović

13 Comments

  1. Da li će se poslodavac odlučiti baš za vas? – novi blog post – http://blog.kovinekspres.rs/?p=1342

  2. Kako trenutno imam razgovore sa kandidatima, moram priznati da tips and tricks sa drzanjem na intervujima za posao se nisu jos zapatili. Dok CVjevi prosto briljiraju. Ocigledno je poplava literature za spremanje CVa ucinilo svoje.
    Elem, razgovori su prosto tragicni, koliko god se trudio da atmosferu odrzimo u neformalnom opustenom tonu, ljudi se prosto tresu – bukvalno tresu… I to cak ljudi sa iskustvom – koji su radili vec negde znaci prosli takav intervju vec jednom.

    Mada opet kod nekih se primecuje da su se spremali za intevju tj nacin na koji su se postavili za stolom, na napred jako zainteresovani a opet preplaseni. To cak u nekim trenucima izgleda smesno.

    Jedino sto bi mogao da preporucim kandidatima i svima koji traze posao, budite sigurni u sebe!
    Ako vec neko treba da vas zaposli zato sto ste ekspert u svom polju onda morate i ostaviti utisak samouverenog eksperta u svom polju. Samouverenost i stav je kljuc.

  3. @Ivan

    Hvala ti, Ivane, na ovom komentaru, a to ne kažem kurtoazno već zato što odlično dopunjuje članak.
    U zaključku smo obojica stigli do iste činjenice, samo smo je različito formulisali.
    Inače, meni se kao prvi razlog te preterane treme nameće strah od neuspeha, jer svima, pretpostavljam, posao za koji su se javili puno znači.
    Zaista si u pravu: svi su naučili da pišu CV, ali skoro niko nije savladao samokontrolu, ležernost i siguran nastup.
    Možda je to i dobra poruka specijalistima iz te grane psihologije gde leži dobra “niša”!
    Završio si tekst sa pridevima “samouverenosst i stav” što odlično jača smisao rečenice s kraja članka. Onaj ko veruje u sebe zaista je u svim poljima već na dohvat uspeha. A strah je sigurna staza za poraz.!

  4. electrasdreams

    23/02/2010 at 02:15

    Hahahaaaa…ne smejem se tekstu koji je oslican, vec se setih svog razgovora za posao. Toliko sam bila sigurna u sebe i iskreno odgovarala na svako pitanje, da sam pomislila da posao nikada necu dobiti jer ce pomisliti da sam uobrazena. Nisam bila u pravu, poslodavcima se dopade moja drcnost…
    Secam se i zadnjeg pitanja, koje je bilo postavljeno iznenada i kao slucajno: “jeste li skloni tuci?” Kao iz topa sam odgovorila: “da, kada sam izazvana”. I dobih posao iz odmah.
    I mogu da kazem svima koji prezive razgovor i dobiju posao da se ponasanje – uvek otvoreno i u brk- postuje.

  5. electrasdreams

    23/02/2010 at 02:17

    oslican…treba odlican.
    Brzi prsti.

  6. @electrasdreams

    Nas troje – Ti, Ivan i ja – kao da smo se dogovorili da zajednički “složimo kockice” oko teksta koji je, obrni-okreni, mala podrška svima koji izlaze na testove ili razgovor ne bi li dobili posao.
    Verujem da to znači i da smo u pravu: budi prirodan, otvoren, samouveren, znači budu ono što jesti i ne foliraj poslodavca da si princ/princeza! On to i ne traži!
    Pa i u svakodnevnom životu: kad pričaš sa nekim ko je otvoren i ne folira se, nema ustezanja od “ulaska u klinč”, uvek je prijatnije i jednostavnije nego razgovarati sa stegnutim i nešto kao odsutnim likovima sa kojima ti, po onoj narodnoj, nije jasno “da li smrdi ili mirišu”. 🙂

    P.S. A slovne greške pri kucanju? Hm..ako ih uopšte primetim (a sve ređe me ta veština posećuje!) neuporedivo je važnije da ih nema u samom članku. Kad su u komentarima to mi skoro dođe kao neophodno – svedoči da je ljude nešto pozitivno inspirisalo i da žele to što pre i da zapišu. A ko onde može prstima da upravlja kao robot? :))

  7. Dobro veče :).
    Jako mi se dopao vaš post.
    Ja sam Bog sveti zna otkad u ulozi poslodavca…
    Danas mislim da je stvar zapravo u tome (ako je tzv.preduzetnik u pitanju) koliko gazdin (Gazdin 🙂 ego može da izdrži.
    Ako neko želi Pravog, onda taj kandidat itekako treba da je i drčan kad treba, kao Elektra :), i fini, i da zna, i sve…
    I mora da UME DA MISLI. Da se iščupa iz svake situacije, da se snađe, da misli i kad mene nema iza leđa, jer greške koštaju jako mnogo, ma koja profesija da je u pitanju.
    Sad se nahvalih ihahaj :), ali znate kako: verujte da se više plašim neinteligentnih nego svih drugih mogućih varijanti….
    CV me ne zanima. Prošle godine mi je jedna mlada koleginica donela kesu diploma, kao da mi to nešto znači. Da ne govorim o tome kako mi se događalo da me kolege zovu da zaposlim njihovo dete, kao da je neka ležerna državna služba u pitanju…. Uff, mogu roman da napišem :).

    Kako god, mnogo sreće onima koji traže posao. Od srca :X.

    Mali savet: kogod je kod mene SAM DOŠAO da traži posao, dobio ga je kad-tad. Oni koji su kod kuće spavali….slabo :).

  8. Kada su intervjui u pitanju mnoga istrazivanja u poslednje vreme pokazuju da se prvi utisak o kandidatu stice bukvalno na samom pocetku, maltene pre nego sto isti i progovori par reci. Izgled kandidata i neverbalna komunikacija, poruka koju salje svojim stavom, nacinom na koji ulazi,pozdravlja se, seda, polozajem koji zauzima, da li uspostavlja kontakt pogledom itd deluju itekako i na nesvesnom nivou i kod poslodavca koji nisu “obuceni” da te signale citaju.

    Dobra kontrola neverbalne komunikacije (koja zahteva malo vezbe) je veliki plus u startu. Osim toga, za intervju vredi sve sto vredi za bilo kakve pregovore. Dosta kandidata dolazi na razgovor na posao orijentisani jednosmerno – dosao sam da me “prime” na posao, da li cu “dobiti” posao i taj stav je pogresan. Intervju je dvosmerna ulica, koliko kandidat dolazi da bi “bio intervjuisan” toliko bi trebao da dolazi i sa ciljem da sam intervjuise, sazna sto je moguce vise o firmi, uslovima rada, i proceni da li njemu ili njoj ta firma i uslovi odgovaraju. Takav “mindset” daje sasvim drugaciji pristup i jednu sigurnost koja je vrlo prepoznatljiva u nastupu kandidata

    Svakako, treba imati u vidu da ima i poslodavaca koji mozda ne zele toliko siguran nastup, kao i da preterana sigurnost ukoliko nije dobro potkrepljena iskustvom i znanjem je suplja prica koja moze nekada cak i da upali na intervjuu ali ta osoba svakako nece proci probni period.

    Sto se diploma tice, u Srbiji u nekim krugovima jos uvek vlada manir degradiranja diploma na racun tzv prakticne inteligencije i zivotne skole. Ja diplome vrlo cenim i vrednujem (priznajem doduse u Srbiji, u zavisnosti od fakulteta, neke su postale prilicno degradirane i besmislene), a posedovanje (ozbiljne) fakultetske diplome mi itekako govori nesto ne samo o formalnim kvalifikacijama kandidata vec i o pristupu obavezama, da li stvari privodi kraju, da li je sposoban/na za sistemski pristup i kriticko i stratesko razmisljanje… a ovde fakultetska diploma govori i dosta o tome da li je i koliko neko pismen jer iz srednjih skola izlaze sa prilicno kriminalnim znanjem i spellinga i gramatike i stilskim izrazavanjem plus akademski engleski je bitno drugaciji od govornog… itd itd..

  9. @NikolinaL
    Pozdrav i hvala za lep doprinos komentarisanju ovog posta.
    Neverbalna komunikacija mi je uvek bila zanimljiva – drago mi je da si upravo tu “nečujnu priču” prokomentarisala na zanimljiv način i tako učinila još jasnijim sam tekst. Ja sam post malo “uvio” u priču, a sad ima i jasno objašnjenje u čemu je njegova suština. A ona je – upravo neverbalna komunikacija
    Pokreti nas odaju, ali i omogućavaju da druge upoznamo bolje čak i kad ne komuniciramo rečima. Reči čak znaju da odvuku na pogrešnu stranu – govor pokreta ne laže.
    Hvala ti na ovom spletu dobrih preporuka i objašnjenja – mislim da itekako mogu da pomognu svakom ko se nađe u “ispitnoj situaciji”.
    Šta više, nadam se da će biti prilike da na ovu temu kažemo još nešto, jer se retko pominje, a važna je.
    Potrudiću se da te “primoram” 😉 da nam kažeš još nešto o “govoru pokreta”. 🙂

  10. Wow, novi layout, lepo 🙂

    Taj govor “bez reci” zna da kaze mnogo vise od samih reci, samo treba nauciti da ih za pocetak prebacimo u svesnu kontrolu (kada je o nama rec) odnosno opazanje (kada je o drugima rec).
    Sa druge strane u tom svetlu je zanimljiva i ova pisana komunikacija koja je za te “signale” potpuno uskracena. 🙂

    Cim ulovim vreme da sredim svoj blog, obecavam jedan tekst na ovu temu 🙂

  11. @NikolinaL
    Ne postoji slučajnost, rekao bi moj prijatelj, a posao mu je da daje takve “ocene”.
    Nestrpljivo ću čekati da “pospremiš blog”, ali pokušaću, jer sam nestrpljiv, da odmah nešto kažem! 🙂
    Nov layout. Hm..još je u “dogradnji”, ali mislim da, “bez reči”, poručuje: ozbiljan sam, sistematičan, uredan, pomalo hladan i previše pedantan, volim “da se ističem”, želim da gosti steknu lep prvi utisak…
    Pogodio bar nešto? 🙂

  12. Nikako da napisem …podseca me ovaj layout na one starinske kozne mape sa puno pregrada koje su nekada stajale na radnim stolovima u kojima su stajali razni vazni papiri… moj deda je imao takvu slicnu nekada daaavno…

    Dok nisu otisle u istoriju i mape a i papiri kako je krenulo… 🙂

  13. Au, znači nešto moram da menjam! 🙂 Ako je prva asocijacija vezana za dedu, stare kožne mape, prošlost…onda sam definitivno izgubio korak sa vremenom! 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published.

*