Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Hoćete li u novinare?

Share

Novinarstvo u Srbiji nekad i sad

Prostorije-Informativnog-centra-Kovin-2Stajao sam u podužem redu pred kioskom sa burekom i pecivom čekajući da kupim doručak za ogladnelu zajedničku redakciju radija i novina u kojoj sam radio. Radio! Ah, kako to, iz ove perspektive, zvuči dobro – ma prava oda radosti.

Još nisam napunio 18 godina, nosio sam leviske i vijatnamku kupljene pre nekoliko dana u Trstu (Trst je tih godina bio nešto kao prodavnica odeće u komšiluku – odlazak u tamošnje robne kuće niko nije računao u “put u inostranstvo”), predamnom je bilo najduže opušteno leto u životu, ono koje dolazi posle mature, a pre prvih fakultetskih predavanja i…već mesecima sam dobijao više nego pristojan honorar u informativnoj kući u kojoj sam jednom nedeljno pravio emisiju za decu. A između toga odrađivao sve ono što mlad čovek – novinar – radi u redakciji.

Čak i ova podrazumevana nabavka doručka mogla je da se podvede pod tako prijatno saznanje da sam bio – novinar. A biti novinar nije tad bila najmanje važna stvar na svetu.
Ovo vazdušasto sećanje na moje novinarske početke svakako nije dovoljno bitno po čitaoca da bi trošio svoje minute na čitanje mojih rečenica. No, bio je to samo uvod u nešto daleko značajnije – već dugo postojeću neizlečenu muku koju sobom danas zanimanje “novinar” nosi.

Novinar – poželjno zanimanje!

Jedno staro istraživanje javnog mnjenja ( da, i to se radilo mada mislim da nije bilo baš specijalizovanih agencija za taj posao) pokazivalo je tad da novinarstvo spada u tri najpoželjnija zanimanja u tadašnjoj Jugi.

Pristojna plata (čak i honorari), društveno poštovanje (ili socijalni status, kako vam drago), povlastice prilikom putovanja, besplathne propusnice za kulturne, estradne i sportske događaje, neprestano ponavljano (mada nikad ispunjeno) obećanje o beneficiranom radnom stažu, besplatni međuredakcijski susreti na nekom atraktivnom mestu…sve je to bilo deo paketa zvanog “novinar”. Dakle, bio sam sasvim pristojna prilika za “ženidbu” mada sam tad imao preča i manje formalna posla. (Ovo poslednje je, jasno, samo metafora koja odslikava nekadašnji, danas nepostojeći novinarski status u društvu.)

Tačno je još nešto: postojao je “zabran”, granice do kojih ste smeli ići, ali oni veštiji, koji su odrađivali “vruće teme”, već bi stekli iskustvo pisanja između redova. Pametnom je i rupica na kaputu totalitarnog režima velika kao okean. Ne svima i ne uvek, naravno. Jer, režim je nudio novinarima dosta pod jednim uslovom – morali ste pristati na njegove vrednosti i njegova ćutanja. Tu je bila konačna granica. Dobro, uvek su postojale rubrike u koje ste mogli da “pobegnete”, ali većina nije osećala potrebu za tim. Hmm…mislim da ta granica  postoji i danas, samo je pomerena na drugu kotu.
Postojala je još jedna neprijatna istina:  sredinom osamdesetih svaki novinar u počivšoj SFRJ imao je, u proseku, šest hroničnih bolesti (visok pritisak, angina pektoris, neuroze, čir…). Dakle, to je bila cena pozitivnog socijalnog statusa.

Pravimo vremenski skok – evo nas u prvoj deceniji 21. veka.

tanjir-prazanDanas, u zemlji koja ima oko 6.500 novinara (teško je tačno proceniti, ali ovaj broj bi mogao da se uzme kao približno najtačniji), ovo zanimanje je na samom dnu liste najpoželjnijih! Čak su i trgovac i poljoprivrednik poželjnija zanimanja, navodi se u istraživanju NUNS-a iz 2007. godine (u međuvremenu teško da se išta promenilo nabolje – pre će biti da je još gore.)
Zatočenici naopako privatizovanih sopstvenih medija, ako su uopšte preživeli taj talas giljotiniranja srpskog informisanja, novinari rade za manje plate nego iko u rangu sa kojim bi ih mogli uporediti. Piše se po partijskim narudžbinama ili se po njima ćuti (a autocenzura čak i oslobađa moćne političare ili tajkune da “pošalju abrove”).

Prosečan srpski novinar, naročito ako je mlad, bez “zaleđine” i ikakve finansijske samostalnosti, naprosto ne može da radi u korist čitalaca: on beži od teških tema, hladno sluša saopštenja iz zgrada u kojima je “vlast”, strahuje da će ostati i bez ono malo prihoda koje dobija, a tu platu prima sa pola godine kašnjenja, bez ugleda je u društvu, smatra se igračkom u tuđim rukama ili, još gore, potpuno nebitnim u sredini u kojoj živi i radi.
Svaka dugonoga curica koja razgovara sa estradnim zvezdama na boljem je glasu u najširoj javnosti od njenog kolege (jesu li to uopšte) koji kopa po istinski važnim društvenim temama ili piše kolumne bez pardona.

Većina najboljih novinara napustila je ovo zanimanje i otišla u marketing, bavi se PR poslovima ili nekim trećim, manje plaćenim, ali sigurnijim zanimanjem. U Srbiji ne postoji novinar ili urednik koji nije bar jednom pomislio da digne ruke od svega i počne da radi nešto drugo. I pisca ovog teksta slobodno ubrojte među njih iako, je li, kao vlasnik lokalnog lista nije samo deo “novinarskog ešalona”.

Nepostojanje pravog poslovnog modela za ekonomsku valorizaciju novinarstva na Internetu, elementarno neznanje menadžmenta ili lokalnih vlasnika koji često uopšte i ne shvataju prirodu medija, bili oni klasični ili društveni, to je slika novinarstva danas.

U Srbiji, nesumljivo, ima više klasičnih medija nego što to “potrošači informacija” mogu da plate. Taj deo istine “profesija novinar” ne želi da vidi. Većina medija bi potonula bez dotacija iz republičkog, pokrajinskog ili lokalnih budžeta. Ekonomska samoodrživost na ovakvom tržištu, koje kroje tajkuni, stranke preko njih, oglašivači koji ‘ladno mogu da biraju i ucenjuju one od kojih su nekad zavisili, za većinu je nedostižan san. I takav  će ostati.

Ovo je tek deo slike novinarstva u Srbiji danas. Njeni “poslenici”, novinari, umorni i bezvoljni, nalik su gubitničkoj vojsci koja odbacuje oružje, gleda u prazno i čeka neko čudo koje će je spasiti.
U Srbiji , doduše, stanuju mnoga čuda, ali ne i ona koja priželjkujemo.
Dakle, hoćete u novinare?

7 Comments

  1. Nisu samo novinari srozani. Srozano je i zdravstvo i prosveta. Lekari i profesori su nekad bili gospoda, odavno više nisu. Srozan je opšti moral, kao i sve društvene vrednosti. Srozana su sva poštena zanimanja koja ne omogućavaju crna kola i plave cice… Uostalom, cela država nam je odavno srozana, još dok smo uzalud čekali hoćemo li saznati kako nam zvuči himna, a kako izgleda zastava… To dočekasmo, ali još uvek nismo baš sasvim sigurni gde su nam granice… U svom tom opštem srozavanju svega i svačega, stradaše i novinari. Između ostalih.

  2. @Pedya
    Da, nije teško složiti se sa tvojim komentarom. Naročito kad je u pitanju potpuno srozavanje svih društvenih vrednosti, svakog moralnog kodeksa. Slikovito, ova zemlja je nalik na zapuštenu kuću u kojoj ne znaš gde da staneš – sve je trošno, neoprano, nesređeno..
    A profesije su degradirane, naravno, baš kao i ovaj jadni kostur koji ih drži i koji zovemo društvo. No, nisu sve isto srozane. Postoje tačno određene “tačke” koje su, svesno ili iz nama svojstvenog neznanja, prve ruinirane.
    Novinarstvo je među njima jedan od nekoliko “lidera”. Za sad svi drugi bolje stoje, ma koliko to “bolje” bilo jadno. Šta više, u većini sredina novinarstvo više ne postoji!
    Tu je ta razlika, ali pitanje je koliko će dugo postojati.
    Već će to neko “uprosečiti” po meri najlošijih.

  3. Predobar je zadnji tekst Mome Kapora iz NIN-a, cini mi se?…

    Dodao bih da je previse samocenzure, cenzure i ostale …zure da bi se novinar osecao novinarom danas u Srbiji. Nije ni drugde razlicito, ali je sloboda veca.

  4. @Deda
    Samocenzure ima znatno više, a to je lošija “varijanta”. U uslovima kad ljudima gubitak posla visi nad glavom kao Damoklov mač, retko ko želi sebi da pridoda jedan ili pet problema više. Prava, klasična cenzura je, zapravo, nepotrebna, postoje znatno sofisticiraniji načini da se nekom “ugasi kompjuter”.

    No, ovde je suština društveni položaj novinara koji je, kao neki propadajući fudbalski tim, iz prve društvene lige spao na samo dno, na “beton ligu”.
    Ima na tu temu još mnogo priča, a ovde su moja iskustva i to znatno skraćena da bi post bio pristojne standardne dužine.
    Nastaviće se… 🙂

  5. Kad sam ja ono bila pre dilemom “biti il’ ne biti, a ako biti – biti ko?!”, političke nauke, prestonica – to je bilo sve o čemu sam sanjala. Nije bilo ničeg što bi se moglo omalovažiti u takvim ambicijama. Ja sam bila (maloletni) slušalac Radio Beograd 2, emisije “Niko kao ja”, svedok početka “istorije uživo”, a tzv. estradno novinarstvo, “voditeljke” i ostala terminologija sumnjivog sadržaja nije ni postojala.
    Medicinu sam upisala iz nekih sasvim “levih” razloga, i koliko god mi nije drago zbog izgubljenog vremena koje mi se nije “isplatilo” bilo kakvog vrstom satisfakcije, laknulo mi je što su me “otrgle” prilike i roditelji iz sveta medija. Jer ono što su novinari (bar ovi na lokalnom nivou) danas je protivzakonito. Ljudi bez obrazovanja, sa ambicijom da pobegnu od posla za koji su se školovali (najčešće su u pitanju loši đaci najgorih gradskih škola) i da se “slikaju”, makar “za novine”. Bolje i to nego da rade u struci, častan posao trgovca, frizera, metalo-tehničara etc.
    Bez želje da omalovažavam one kojima je mesto u profesiji novinara, ipak su pobedu za sada izvojevali oni drugi. To je jedan od razloga zbog kojeg sve manje pratim domaće medije. Malo li je što je ono što čujem, vidim, čitam – loše, nego to treba da mi saopšti neko od koga mi bude još gore.

  6. @dijica
    Eto, a ja dve nedelje pre upisa odustao od medicine! Mada je to kod mene “hronično”, pošto sam hteo i elektrotehniku i sociologiju!? Dobro da sam i ovo završio pored tolike rasplinutosti želja.

    Nisi se prevarila – opisala si jednu stranu novinarstva koju ja nisam verovatno iz ovog razloga: u mom gradu ima tri medija (radio i dva lista) i svi su privatni, a kad taj pridev uđe negde nema zapošljavanja nekog ko ne zna posao. To je ferceralo u doba javnih preduzeća i ustanova informativnog tipa i to još crnje nego što si navela. Gde su takve kuće ostale, ostali su i takvi “novinari”. I debelo doprineli srozavanju ugleda jedne teške profesije.

    Ali pravi profesionalci ipak na kraju nadvladaju. Pogledaj šta od informacija i gde saznaješ? Tako što čitaš vesti i medije za koje znaš šta od njih da očekuješ.

    Ali, ipak ću ti ukrasti ovaj ugao gledanja na krizu novinarstva, jer ja to tako vidim. Kako su novinari otpisali sami sebe – to bi mogao da bude naslov.

  7. electrasdreams

    11/03/2010 at 23:29

    Srozano do nepristojnosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

*