Sav taj roštilj grada Čikaga

Share

O Prvom maju (malo) nekad  i (užasno malo) sad

prvomajski-uranak-pocetkom-Počinjalo je najkasnije dan uoči 1. maja. Dovučeš iz prodavnice piće (mnogo), iz kasapnice meso (mnogo), snabdeš se boksovima cigareta, te uz alkohol poslednje legalne opojne supstance (koja stvara zavisnost od hedonizma.)

Dogovor o “destinaciji” je još ranije  pao, prevozno sredstvo (ćaletov izmoljeni ofucani “stojadin” ili ganc novi “fića”, eventualno sad zaboravljeni “fiat 850”.) obezbeđeno i napojeno kvalitetnim benzinom. Onim što stvara danas zabranjene “izduvne gasove”.

Izjutra počinje avantura. Roštilj, šapurine i briketi ćumura  ubacuju se u gepek, ženski deo ekipe pokušava da iskombinuje sportski look i nešto malo veštački poduprte ženstvenosti u vidu blagog namaza šminke (ko zna, priroda je to, trava…)…Drug pojedinac zadužen za šoferiranje nervozno gleda na sat, kobajagi, i traži da se već jednom krene. A gore nebo promenljivo oblačno i kišica koja ako ne pada, a ono već miriše šireći blagi ozon. Za Prvi maj obavezno pada kiša, bar u ovim krajevima. Da li je to pisalo u nekom zastarelom i odavno zgužvanom Ustavu, ne znam, ali je iz nepoznatih razloga ovo pravilo bilo čvrsto kao stena.

fiat-850-_zaboravljena-vremPosle se smeštamo u auto temeljno i kao cigle u zidu – u poverenom nam vozilu ostane tek toliko mesta da poslednji putnik legne nekako “raširen” po unutrašnjosti auta kao po kazni. Vozi, Miško, sledi komanda, mada tek od početka osamdesetih, jer smo pre toga gledali samo kaubojske i partizanske filmove.Ako je uopšte postojala razlika.

Kraj Dunava je bila milina praviti uranak sa pićem, jelom, malim fudbalom, potencijalnim kupanjem u ledenoj reci i…”ako me ko traži, draga i ja smo na plaži…”. Odavno nisam tamo bio, kao što odavno nisam bio nigde po sopstvenom zavičaju, ali ovakav kakav je u nekom očuvanom memorijskom modulu, u glavi, izletište Ibrifor je jedno od kultnih mesta mog kraja. Značaj kakav je tad imao, nestao je u magli iz koje izranja most koji spaja levu i desnu obalu Dunava između Smedereva i Kovina, ali eto, još ga pomalo ima u nekom drugom obliku.Kao uspomena, na primer.

No, ovo je priča o 1. maju u “ono doba”. Dakle, Ibrifor, sitna kiša, skela i kamioni, miris već raspaljenog roštilja i “komšija, mi zaboravili otvarač…” Ma, uzimaj, brate, a možeš i zubima…” Ladno pivo više prija kad se flaša otvori na neregularan način. Flaša piva? Da, pančevački “standard”, pravi, u zidarskoj boci od pola litre, a ne kao ovo danas, u nekim staklićima oblepljenim etiketama…Danas  prave pivske flaše više za čitanje nego za pijenje.

Jurimo za loptom, plastičnom, mada se nađe i po koji oljušteni kožnjak. Uostalom, svejedno. Sa tranzistora, maksimalne snage 0,5 wati, spiker (danas nepostojeće zanimanje) saopštava nam kako na drugim mestima “radni ljudi i građani” provode praznični dan. Jel, a mi mislili da proizvode “apolo”! Naravno, rade isto što i mi, samo na drugom izletištu. Jedu, piju i žale se na platu i nepravedan sistem.

Poneko prisustvuje svečanom otvaranju ovog ili onog, ali takve se stvari uglavnom obave odmah izjutra kako bi slavljenički deo praznika mogao da se odvija nesmetano. A da li će to što su otvorili ikad da proradi, to je već nemoguće znati.Čak ni uz pomoć spikera. Vidovnjaka tad nije bilo na televiziji, bar se nisu tako zvali. Mislim da im je ime bilo “društveno-politički radnici”. Posle su počeli da se zovu političari, ali to je više iz stilskih nego “fundamentalnih razlika”.

Prvi maj je ustoličen u praznik tamo negde u gradu Čikagu gde je “svet rada” demonstrirao i tražio one čuvene tri osmice: osam sati rada, osam sati “života” i osam sati spavanja. Ako ne grešim, bar milion – dva – tri… stanovnika Srbije i danas bi to trebalo da traži. Svakako da hoće, samo kad prođe praznik i neizbežan mamurluk.

A u ona vremena, popodne bi znalo da stigne baš kao i danas. Što će reći, pakuj se, skupljaj flaše (ambalaža se vraćala i bila je skuplja od sadržine), pusti vodu na užareni ćumur, pakuj mesne ostatke za poneti…

Doduše, ponekad bi i u ta davna vremena protestovali. Protiv „nehumanog zapada“ , na primer, gde radnici nisu mogli na prvomajski piknik. Valjda tamo nije bilo ovih naših improvizovanih roštilja, šta li …Danas se slabo protestuje jer je manje potrebe – sve manje ljudi radi, a ko ne radi mora da misli na sutra, a ne na protest. Možda tu ima i drugih razloga, ali ne može sve u jedan tekst da stane, ipak se ovde priča o dve epohe. Epohalne.

Uveče, još uvek pripiti i umorni, okupljali bi se na nekom „da me vidite“ mestu. Ali, to je već deo “sveta zabave” i u ovom tekstu mu nije mesto. Neki red mora da se zna čak i kad se uspomene pretvaraju u rečenice.

Ali, nek smo mi živi i zdravi, a o svemu se može pisati i dobro i loše, samo je potreban povod.

Prvi maj, na primer.

(Objavljeno 1. maja 2009. godine na sajtu www.kovinekspres.rs, na ovoj  adresi. )

10 thoughts on “Sav taj roštilj grada Čikaga

  1. dijica 30/04/2010 at 21:34

    Jadikujem ja malopre svom prijatelju, čoveku starijem od mene 15-ak godina, kako ne kapiram ove današnje tinejdžere (u adolescente ja još uvek sebe brojim :D), zašto se ponašaju kao matori i odlaze na te uranke. “Mislim, mi to nismo radili,” pričam ja njemu. Očekujem podršku, kad ono međutim 😀 On kaže da njegova generacija jeste. I ja se dosetim… Kad sam napunila 18 godina, počeo je rat, prvi, pa onda drugi, pa sankcije i tako nekako u mojoj Y generaciji nikad se nije primio ozbiljno taj praznik.
    Ali kad čitam tvoju nostalgiju, a to je verovatno zato što ti umeš sa nama čitaocima, malo manje mrzim tu ideju da je baš jadna Srbija zemlja u kojoj se 1. maj slavi, a ne obračunava sa policijom, ne protestvuje protiv vlade itd.

  2. verkic 30/04/2010 at 21:03

    @NovinarskaPatka Naravno većim delom. Kanal, šapurine, ćumur, lopte….. :))))))

  3. verkic 30/04/2010 at 21:04

    @NovinarskaPatka Zaboravih komarce, ali to ti javljam sutra uveče :)))) Ne znam ima li ih već

  4. NovinarskaPatka 30/04/2010 at 21:06

    @verkic Dobar roštilj je uvek dobar roštilj! A komarci, znaš već! 🙂

  5. verkic 30/04/2010 at 21:09

    @NovinarskaPatka Ja lično ipak više volim ono što se okreće ili kotlovinu a sad ni to sve ne bi bilo interesantno bez “mlaćenja” rukama 🙂

  6. Dragan 30/04/2010 at 23:16

    Zanimljivo mi je to: većina moje tekstove „ove vrste“ doživljava kao nostalgične. U stvari, ja nekako oduvek tako pišem, mada je moguće da, s godinama, kad vreme pročisti sećanja i ostavi samo neke markantne detalje ili malo izvitoperenu i ulepšanu sliku, to i jeste nostalgija. Samo, ne za tim vremenom, već za sobom u tim godinama! 🙂
    Inače, ljudima treba ventil i nemoj očekivati da će se buniti neprestano ni kad im je najteže. Naprotiv! Čudna smo mi vrsta na „ovom kamenu!“ 🙂

  7. tatjanadanilo 30/04/2010 at 23:15

    RT @NovinarskaPatka: Sav taj roštilj grada Čikaga – blog post – Tj. 1. maj i tome slično – http://blog.kovinekspres.rs/?p=1634

  8. Pedya 01/05/2010 at 18:02

    “Nostalgija nije za tim vremenom, već za sobom u tim godinama”. Lepo uočeno i sročeno, zaista. Što bi Bora rekao – “žal za mladost”… 😉

  9. Miodrag Ristić 01/05/2010 at 20:34

    Pre neki dan sam slušao na radiju Jakšu Šćekića kako govori o istim tim vremenima, i kaže odprilike: “…bila su to naivna vremena u kojima se mnogo toga nije znalo ili nije smelo… ali većinu nije ni bila briga, jer im je bilo stvarno DOBRO…”

    Nešto razmišljam, danas je onda uglavnom 100% suprotno (u svakom smislu)…

Leave a Reply