Bekim Fehmiju ili odiseja Belog Bore

Bekim  – tragična smrt  glumca

Zavideli smo mu na tim divnim glumicama sa kojima je snimao po zemljama koje su nam se tad činile nestvarno dalekim.

Oponašali ga i na žurkama vrištali od derta i omamljujuće želje za nekim pravim životom, baš kao što je u jednoj od najpoznatijih i najemotivnijih scena jugoslovenskog filma činio Beli Bora, lik od kog je Bekim načinio celuloidni mit i strastvenog pustolova koji prkosi svima i svemu zbog ljubavi. Sve dok, nošen košavom sudbine koja razvejava vojvođansku ravnicu i njegovu neukroćenu dušu, nije nestao u nekim nedorečenim maglama.

Taj film Aleksandra Saše Petrovića gledali su  1967. godine i oni koji nikada pre ili posle nisu ulazili u bioskopsku dvoranu. Sniman kamerom „kao iz ruke“, adrenalinski bučan i brz, stigao je do kanskog Gran prija. Ovde, u zemlji, na njegov pomen mrštile su se „zvanične strukture“.

Trebalo je da prođe vreme pa da i mi, ljudi iz gledališta, shvatimo značenje svakog detalja koji je Saša sagradio, a Bekim, Bata, Olivera, Mija i drugi obojili mutnom bojom tadašnjeg „crnog talasa“. Ako je neko propustio taj čas, crni talas je niz filmova koji je pokazao da sistem baca blato u ventilator i da tu niko ne može da ostane čist. Ni Beli Bora u belom odelu.

Beli Bora je bio život napram velikih laži koje su nas tako mamile.

Posle je igrao Odiseja u velikoj italijanskoj seriji. Tad je i definitivno postao više od glumca, možda jedini filmski artista koji je dolazio sa istoka Evrope da osvaja gledalište one druge, zapadne. Ne mešajte to sa današnjim merilima, Odisej je bio hrabriji od moje i vaše predstave o prošlosti koju su neki od nas živeli.

Sledio je film „Avanturist“, pa svi ti odjeci slave koji su iz belog sveta dopirali do nas. Bekim je verovatno prvi glumac iz Jugoslavije koji je stekao internacionalnu slavu, mada nikad nije bio neko ko bi zbog toga zaista postao ćudljiva izveštačena zvezda.

Kako je to danas rekao Goran Marković, odigrao je u prvom filmu ovog reditelja („Specijalno vaspitanje“) ulogu vaspitača Žarka bez dinara honorara. Nekako je Bekim uvek izgledao kao neko ko će to uraditi i nikada neće o tome pričati.

I danas mnogi tvrde kako su upravo uloge Belog Bore i vaspitača Žarka njegove najbolje role u domaćem filmu.

Bio je nekako dalek i nedodirljiv, pravi dasa iz ženskih snova. Da li ste znali da su mu ispevali i pesmu? „Bekime, Bekime…“ pevala je Ljiljana Petrović. Ih, bre, lafe, nekako ti je i pristajalo, mada smo mi obični gubili u očima naših cura.

Uporno se trudim da izbegnem politiku i havariju jedne uzaludne zemlje. Da ne kvarim sećanja i glumačku suštinu njegovog bića.

Nema više Bekima Fehmijua, Beli Bora je zauvek i zaista nestao, a Odisej se neće vratiti kući.

Neka ti je laka ova tvrda, suvišnim bitkama ugažena zemlja.

Fotografija preuzeta odavde.

Popularity: 78% [?]

No related posts.