Hoćemo li o događajima u susednoj ulici uskoro čitati samo u prestoničkim medijima ili – nigde?
„I za kraj, ali ne zato što je najmanje važno već zato što je to za sve nas možda i najznačajnije, posebnu pažnju trebalo bi obratiti na svestran i pošten razvoj lokalnih medija. U Srbiji, generalno, dolazi do kontrakcije medijskog kapitala. U toku je tržišna utakmica gde se manje gleda na loptu, a više na protivničke noge, trka za tiražem i rejtingom može građane dovesti do toga da sve znaju o događajima na „Farmi”, a da pojma nemaju šta se važno događa u vašem gradu ili opštini. Dok ih nešto ne poplavi.“
Ovim rečima je Dragoljub Žarković završio tekst objavljen u Blicu 14. juna pod naslovom „Đonom u koleno“. Gde, ko, kad i ostali novinarski pomoćni alati ovde su u drugom planu: suština je, na nesreću, detektivski tačna, a za čitalačku publiku i novinarsku profesiju bolnija i od povremenih „đonova u koleno“. Kako se storija o lokalnim medijima odvija, neće ih uskoro niko tužiti, novinari se neće žaliti na neisplaćene (a i isplaćene) plate, lokalni moćnici i „oglašivači“ će nesmetano raditi narodu na polzu, a narod će se nadvikivati od sreće zbog pobede nad Nemcima ili već nekim tamo sportistima.
Zauzeti „velikim medijima“ esnafski cehovi, nevladine organizacija i ini koji imaju ponešto o medijima da kažu, što zbog nepodnošljive lakoće „tretiranja“ lokalaca iz visoko urbanih fotelja, što zbog nikakve atraktivnosti koju propovedanje o ovoj muci nosi, retko se fokusiraju na havariju koja je snašla „male“ informativne kuće i njene zaposlene, a njihove čitaoce, biće, ponajviše. Jer, obrni – okreni, ipak su, na kraju balade, na najvećem gubitku čitaoci – gledaoci – slušaoci iz „novinarskog komšiluka.“ A to će, ne promeni li se nešto, uskoro biti okončana i arhivirana priča.
Lokalni mediji, a štampani ponajpre, sitni, neuhranjeni, lagani, „neumreženi“ i razbacani po medijskim vrletima, nose i sami nešto krivice za svoju havariju. To nikako ne oslobađa vlastodršce i cehovske kuće odgovornosti što su dopustili da se raspadne jedan informativni sistem koji je, makar i sa mnogim manjkavostima, funkcionisao, izveštavao i obavljao svoju profesionalnu misiju.
I više od toga. Ova medijska obala, koju su skoro svi „nevoljno napustili“, još je bez „generalnog plana“, prepuštena sama svojim jadima koji se, u ovako siromašnom okruženju, sa zastarelim novinarskim navikama i u raskoraku sa savremenim tehnologijama, nikako ne mogu zakrpiti sami od sebe.
U provinciji često možete čuti kako je, novine pre svega, ostavio bez tiraža i čitalaca Internet. U takvim traljavim frazama leži i onaj deo kivice samih „lokalaca“ što im je „autobus“ zalutao sa glavnog puta. Jeste, činjenica je da web nema nameru da zalazi u svaku redakciju u kojoj je „jača trojčica“ još uvek simbol tehnološkog držanja koraka sa svetom. Digitalna era nije film, već serija bez kraja u kojoj valja naći svoju ulogu. Internet jeste delom „krivac“, ali „krivac“ u kojem je spas. Ili bar veliki deo njega.
Dakle, da bacimo karte na sto: državu ili „paradržavne strukture“ ne treba moliti da plaća medije, oni to uglavnom čini da bi te iste medije „pripitomila“. Lokalci, lišeni skoro svih izvora prihoda, ne bi li održali glave iznad vode, lako se „zaljubljuju“ u vlast i oglašivače koji ne plaćaju reklamu već ćutanje.
Čak i kad ovo uzmemo kao laku jednačinu, opet dolazimo do neumoljive istine. U Srbiji će prvo nestati ili bar spasti na poluamaterski nivo – lokalno informisanje. Jer, ne postoji nikakav tržišno održiv model koji će, na primer, opštinski list u dalekoj provinciji učiniti dovoljno isplativim da bi se iko tu „igrao“ sa šlajfnama, DTP-om, pločama za štampu i drugim skupim igračkama. Ili, da li se informativni sajt može puniti kvalitetnim informativnim materijalom ako se tekstovi svode na rekla-kazala? Ili da na lokalnom radiju ide kvalitetan informativni program, a okruženje traži turbo mp3?
Ne treba ovde posmatrati Internet kao nešto drugačije od bilo kog medija koji se bavi lokalom – sam web se upravo lokalnim vestima na mnogim sajtovima i blogovima već sad najviše i bavi. Kad pišem mediji, pišem i Internet. Ali, nije ova tehnologija perpetuum mobile pa da se puni vestima sama od sebe. Šta više, velike medije možete praviti oslanjajući se na agencijske vesti ili na linkovanje onog što su drugi napisali kad je reč o online verzijama. Međutim, kada je reč o lokalnim vestima, to je nemoguće! Pisao sam i za velike i za srednje i za male i uopšte nemam dilemu – najteže je biti novinar u maloj sredini.
Lokalni život ne čini priča o izboru za svetska čuda, cipela koja leti ka Bušu, beogradski mostovi ili curenje nafte iz tankera nasukanog na nekoj obali. Po lokalnu vest morate da odete, popričate telefonom, napišete je sami, susrećete se sa „junakom“ kom ste se zamerili, postavite vest na sajt, pročitate na radiju… A ako to ne uradite, ne postoji agencija koja će to uraditi umesto vas. Dakle, lokalno informisanje je po mnogo čemu priča za sebe i tako je treba „negovati.“
Ne umeša li se država ozbiljno u ovaj nevoljni zadatak i to sistemski (ne mogu da verujem da prizivam državu da spašava informisanje!), stvarajući uslove za gajenje „lokalnog cveća“, nema od ovog posla ništa. Nećemo mi znati ni šta je opštinska skupština odlučila o tome pod kojim uslovima se mogu držati psi u stanu ili zašto je poskupela voda, a kamoli nešto ozbiljnije.
Zaista želim da verujem da to nije nečiji cilj niti nečija želja.
Fotografija preuzeta odavde.
Popularity: 80% [?]
No related posts.
Kako sam se prije nesto vise od pola godine uhvatila posla da pravim lokalni internet medij mogu samo reci da potpuno razumijem o cemu govoris. I mislim da ce se ipak prije desiti da izumru i odustanu od tog posla svi koji se bave “lokalom” nego sto ce drzava (i oni koji to mogu) uciniti nesto da se to ne desi.
U sustini lakse im je vladati kad narod nista ne zna. Cilj je da se nista ne zna te da se ljudi bave problemima sa Farme vise nego svojim vlastitim problemima.
Novine više ne čitam, ni “velike” ni lokalne (lokalne niti ne mogu čitati jer se radi zapravo o gradskoj rubrici). Postale su jednostavno previše nepismene za moj ukus.
Lokalni listovi propadaju, veliki se izmotavaju kao da je sve u redu. Da nije u redu, može se saznati iz prve ruke, od prodavačice na kiosku. Kaže da prodaje petinu dnevnog tiska u odnosu na prošlu godinu. Tako usmena predaja postaje pouzdani izvor nekih informacija. Ne uvijek, ali ako poznate prodavačicu duže vrijeme, vjerujete joj.
Kada bolje razmislim, u zadnje vrijeme sve više lokalnih informacija primam putem društvenih mreža. Nisu to neke važne informacije, ali čovjeka vesele. Na primjer, sve što je trebalo saznati o tradicionalnom vatrometu u Zagrebu, moglo se saznati putem Twittera. Zadovoljstvo je tim veće kada poznaješ dio ljudi koji s guštom tvita o događaju, a prednosti dvosmjerne komunikacije su nam svima poznate. S druge strane, na primjer, imamo na Twitteru i zastupnicu u hrvatskom Saboru (@marija_lugaric) a to mi puno više znači nego kopanje po vijestima u sumnjivim novinama. Nadam se da će takvih ljudi biti sve više. Mislim da se slažemo da njima više vjerujemo. U slučaju da nešto zeznu, možemo ih trenutno iskritizirati. Bez posrednika.
Razmišljam hoće li se situacija preokrenuti. Hoće li umjesto malog broja ljudi koji obrađuju veliku količinu informacija (redakcije od dvoje – troje ljudi), veliki broj ljudi obrađivati mali broj informacija te hoće li takve informacije biti/ostati vjerodostojne? Može li sistem, nastao praktično sam od sebe, koji nije centraliziran, biti samoodrživ i koristan?
Ili je to samo još jedna od ideja koje izgledaju dobro sve dok ih ne izgovorite…
@Cyber Bosanka
Razumemo se odlično. Bavljenje lokalnim informisanjem je jedan od najboljih načina da se pogube živci, uništi volja za pisanje, natera u dugove… Još kraće, malo je poslova „za izbegavanje“ kao što je ovaj!
Odavno sam zaključio da si ličnost koja sledi svoje poslovne ideje, ma koliko bile rizične. Žao mi je što moram priznati da nešto što nije (baš toliko) važilo u vreme kada smo pisali o novinarstvu u manjim mestima, danas i izgleda i jeste još gore.
Ako, uprkos svega, još imaš volje da radiš u lokalnom informisanju (a ni sa velikim medijima se, eto, ne može baš usrećiti) svaka ti čast.
Ja se nadam da je ovo samo jedno turbulentno vreme i da ne može doveka trajati. Ili zaista nećemo znati šta su to u naše ime odlučili oni koje smo birali.
O drugim stvarima koje će nestati u mogućem informativnom mraku, da i ne pričam.
@SoraZG
Reći ću ti da sam se gorko osmehnuo kad si pomenuo šta ti je rekla prodavačica na kiosku – iste „intervjue“ radim i ja i dobijam slične odgovore. Šta više, znam ponekad natempirati odlazak po mineralnu ili već nešto takvo baš u vreme kad se uklanjaju neprodati primerci novina sa onog pulta koji okružuje kiosk. I tu obično bude toliko primeraka da bi se na tom papiru mogla naštampati Šekspirova dela.
Preko mreža dolazim i ja do mnogih informacija (no, tebi bar ne moram o tome govoriti), ali jedna drug stvar ne štima. Ja sam iz malog grada, na 50 kilometara od Beograda. O događajima u takvim mestima ne može se, na žalost, puno toga saznati putem mreža. To svakako važi za ceo region koji naša „klapa“ sa Tvitera pokriva.
Zato se često dešava da više znam o tome šta je bilo ili šta će biti u Beogradu, Zagrebu, na primorju, u Bosni, u centralnoj Srbiji… nego što bih, da nisam ovde baš novinar, mogao tako da saznam. Postoje online mediji, znaš da i sam jedan takav držim, ali sve je više rada, a sve manje zarade i od njih i od klasičnih medija. Zato i moja skepsa u postu – ne vidim budućnost „malog informisanja“.
Ostaće nama načina da saznamo mnoge stvari, ali neke koje, ipak, nikako ne mogu bez prisustva profesionalaca na mestima gde se odigravaju događaji bitni po naše živote, ne možemo nikako drugačije saznati nego iz valjanih tekstova koji zahtevaju duga istraživanja i veliki trud.
Ja verujem da sistem koji nije centraliziran i koji je, kako i sam navodiš, nastao sam od sebe, samoodrživ i moguć. Šta više, takav bi bio i bolji za čitaoca, rasterećen, tačniji, profesionalniji…No, treba mu dati šansu pre nego njegovi koreni, ovo malo pravih medija i sa kioska i na webu, ne potonu u buri kroz koju plovimo.
Dragane, zaboravio sam da je u malim gradovima, logično, i zastupljenost ljudi u društvenim mrežama proporcionalno manja. Nadam se da će se to promijeniti.
Što se tiče “velikog” tiska, nekada “veliki” (iako ne nužno uvijek i tiražni) Vjesnik sada je pred ukidanjem, ako već nije ukinut. Moram koristiti formulaciju “neprovjereni izvori kažu”, ali izgleda da svoj dugi vijek ovaj dnevnik završava s tiražom od par tisuća i sa još manjom količinom stvarno prodanih primjeraka.
@SoraZG
Dodaću i ja nešto: već godinama uopšte ne kupujem redovno novine, zapravo skoro nikako, a sve ređe gledam i TV program! Jeste da prelistam koji put „Politiku“ ili „Danas“, ali slabe vajde oni imaju od mene kao čitaoca.
Jedino mi je teško da malo ozbiljnije tekstove čitam sa monitora, ne mogu se opustiti i koncentrisati na tekst. Čak sam i pisao o tome na blogu – moram ponekad printati tekst da bih ga pročitao.
Par puta se vraćam na ovaj post, sve u nadi da će mi pasti nešto “pozitivno” na pamet… I jedino čega sam se setio je: Držite se! Jer VI STE ONI koji treba da (iza sebe) ugase svetlo…
[...] Lokalni mediji – gašenje svetla u napuštenim redakcijama CITAT: ………Lokalni život ne čini priča o izboru za svetska čuda, cipela koja leti ka Bušu, beogradski mostovi ili curenje nafte iz tankera nasukanog na nekoj obali. Po lokalnu vest morate da odete, popričate telefonom, napišete je sami, susrećete se sa „junakom“ kom ste se zamerili, postavite vest na sajt, pročitate na radiju… A ako to ne uradite, ne postoji agencija koja će to uraditi umesto vas. Dakle, lokalno informisanje je po mnogo čemu priča za sebe i tako je treba „negovati.“…… [...]