Izveštaj o razmišljanjima „objekta“ Patka – podaci prikupljeni putem Googla i ličnog uvida uz poštovanje Zakona o elektronskim komunikacijama
„Za sad je sve u najboljem redu“, rekao je onaj legendarni čistač prozora na neboderima dok je, padajući sa platforme postavljene na pedesetom spratu, proletao ka pločniku pored otvorenog prozora u prizemlju.
„Sve je u glavi“, rekao bi moj prijatelj – ime poznato Službi. Optimizam, bol, euforija, radost, tuga…
U glavi je i etika, u glavi je i racionalno posmatranje sveta oko nas i pokušaj da se ona druga strana ljudskog u nama, tamnija i hladnija, urazumi.
OK, sad malo u rikverc. Ne bi sve ovo bilo vredno bajtova da živim na Rajskim ostrvima i sunčam se spokojan i nedodirljiv. Da ne čitam novine, tu moju prvu žurnalističku ljubav, da ne gledam mali ekran mog CRT televizijskog prijemnika, da nemam neoprostivu potrebu da se smucam po samozvanim društvenim mrežama ili ostavljam ovakve anarholiberalne tekstove na Novinarskoj Patki. Da, pošaljem s vremena na vreme i mejl ili primim poneki, mada je to uglavnom spam, sa čim je, verujem, Služba već upoznata.
Kao miran, ničim izazvan građanin, osećam potrebu da izrazim svoje veliko zadovoljstvo što ću od sad, nakon donošenja Zakona o elektronskim komunikacijama, živeti još mirnije i spokojnije. Davno, dok sam jeo pogačice sa čvarcima po hodnicima Pravnog fakulteta u Beogradu, a bogme i na predavanjima, stekao sam tu neobičnu naviku da poštujem zakonodavce i vlast. O zakonima i Ustavu (Ustav, ej, brana svakom samovlašću i napadu na moju slobodu!) da i ne govorim.
Eto pravog razloga zašto pišem ovaj izveštaj o svom današnjem ponašanju. Zašto bi država bacala narodne budžetske novce na zapošljavanje novih pripadnika Službe kad ja, novinar, mogu i sam da ispišem sve bitne detalje svog današnjeg života? Moja je dužnost da, idući stopama slavnog Ilije Čvorovića, dam sve svoje intelektualne, ideološke i materijalne snage ne bi li ovaj Izveštaj za Službu, koji bi samo brojem protokola trebalo upotpuniti, bio valjano sročen.
Istina, bezbednost, red i mir, borba protiv retrogradnih snaga, čiste gaće i čarape – iznad svega!
Dakle, odmah nakon ustajanja shvatio sam da Tomica Milosavljević, ministar po profesiji, opet ima ničim izazvane probleme u javnosti koja mu iz antidržavnih razloga često pominje ime. Taman su ga zlobnici ostavili na miru i prestali da podsećaju stanovništvo na njegov put u inostranstvo na medicinsku intervenciju, kad ono opet neka afera i novi zahtevi da najzad preda tu ostavku. Evo ovde možete i vi to da zatražite, mada postoji opravdana sumnja da će Milosavljević na sve to sigurno da kaže… (precrtano iz viših razloga poznatih redakciji).
Da, umalo da završim tekst, a da Službi ne javim najvažnije: u subotu popodne od 16.00 h gledao sam kako fubalska reprezentacija Nemačke bez milosti pobeđuje reprezentaciju Argentine sa 4:0. Nemam dokaza, ali molim Službu da proveri u kojoj meri je ovo predmet zavere – umesto da šalju mejlove i vode telefonske razgovore koje bi Služba čitalaili slušala, da pišu po blogovima i mrežama, građani su bili navedeni na gledanje fudbalske utakmice, što može da ima nesagledive posledice.
Ne bih ja to olako shvatio.
Dobro, tu bi negde bio kraj. Ako se pitate u čemu je poenta, moraću da vas vratim na početak teksta.
„Za sad je sve u najboljem redu“, rekao je onaj legendarni čistač prozora na neboderima dok je, padajući sa platforme postavljene na pedesetom spratu, proletao ka pločniku pored otvorenog prozora u prizemlju.
Dakle, za sad je sve u redu? Moguće, moguće – i istina je moguća!
Ilustracija preuzeta odavde.
Popularity: 59% [?]
No related posts.
Da sam ovaj tekst pročitala pre godinu dana, ništa mi ne bi bilo jasno, a i to što bih shvatila, objasnila bih sa “sve je to u glavi”. Već bih razmišljala šta je sa tobom
Valjda sam ga sad pročitala kako treba.
Kako god da shvatiš, tačno je!
)
Uh! Ako je ovaj tvoj tekst “korektan” i unutar dozvoljenih (nekažnjivih) granica – onda sam se ja “žešće” istrčao… Nema veze, neće biti prvi put (a ako da Bog – ni poslednji!)
Pročitao sam tvoj tekst. Nema, naravno, ničeg „kažnjivog“, to je naprosto pitanje stila i temperamenta
hehehe negde sam citala ovog proleca da broj zaposlenih u Sluzbi mora da se hitno smanji jer njihovi penzioneri predstavljaju ozbiljno opterecenje za budzet. Rekla Diana Dragutinovic
Inace, kad smo vec kod “novog” zakona, ne znam da li sam sasvim u pravu ali ni dosad im nije trebala dozvola – snimljeni materijal bez odobrenja suda mogao je da se podnese kao dokaz, doduse ne poroti, ali za sudiju… tako da, hm, cini mi se daje ovo bura u soljici caja. Vi kako hocete, mene mrzi da se nerviram. A i previse dugo zastupam tezu – ne kopajte, ne nagadjajte i ne izmisljajte – pitajte me sta vas zanima. Slobodno.
Lajkujem komentar – pisao sam o tom zakonu, a usput i o ministru.
)
A i slabo se sekiram – prešaltovao sam ovu priču na satiru, tako sam i počeo „tamo neke“ godine. Toliko lepih dana, sunca, večeri, a ja da se nerviram zbog Tomice ili Službe. Ih, vrede li toga?
Mada, vidi, nije to baš tako bezazleno. Jedno je „i do sada“, malo drugačije kad to uneseš u zakon.
Kod nas nema porote kao u anglosaksonskim zemljama, sudije porotnici ovde sede kraj sudije u sudskom veću. Porota, tamo, služi da odredi koja od dve „zaraćene“ strane ima boljeg advokata! Guilty or not guilty!
Dokazi, i tamo i ovde, vrede samo ako su pribavljeni po zakonu. Koji nam narušava privatnost.
Mada, čini mi se da smo se jednom složili da pojam privatnosti i njene zaštite lagano tonu u prošlost, bar kad je u pitanju nekakva apsolutna privatnost kakva, zapravo, nikad nije ni postojala.
Što, mislim, ipak ne znači da je ne treba braniti. Pa ko pre posustane!
to hell with privacy
Ako se kod tebe budu raspitivali za moju malenkost, da ti dostavim ja JMBG i broj mobilnog, da lakše slušaju baljezgarije, a i usput da me slušaju kako vrištim što su Španci pokopali Nemce?
A i ako me pitaju nešto, sve ću da im kažem sama i iskreno, samo nemoj neko da bi me pit’o za tonažu, tu lažem kao Dinkić.
Upsss!