Nije Srbiji odavno potrebna novinarska misao, stav, angažman – dovoljna su novinarska leđa, po mogućstvu široka i pogodna za batinanje kao u ovom novom crnom danu naše realnosti
Kazati ono što misliš, a još više napraviti od svojih stavova pismen i smislen tekst koji će se čitati u „javnom glasilu“, dobar je način da čovek neuvijeno saopšti svetu kako vidi i razume nekakav događaj iliti „pojavu“. Ako je autor, pritom, još i novinar, od njega se tako nešto i očekuje. Da li se većina ili manjina čitalaca slaže sa tim, sasvim je drugo pitanje.
Na nesreću, još efektniji i jasniji način komunikacije jeste prenos poruke pomoću dva junaka i metalne šipke. Udarati po leđima kolumniste u osvetljenom noćnom autobusu, u subotu uoči blagdana koji je primetime za plasiranje željene vesti, marketinški je vrhunac drevne veštine slanja svilenog gajtana. S obzirom da sam provincijski skrajnut od beogradskih žurnalističkih abrova, ostavljam mesta i za kakva drugačija tumačenja.
Teofil Pančić piše već dugo kolumnu u „Vremenu“, a to je, po definiciji, najbolji način da navučete sebi na vrat neku nevolju – otmicu, bombu na koji metar od kreveta ili dve šipke po leđima. Ovo poslednje, čitamo, primenjeno je na Pančiću kojeg je težih posledica verovatno spasila samo gorostasna fizička građa koja će, ovde uopšte nisam lažno duhovit, možda postati uskoro bitan pasus u CV-ju svakog ko pretenduje da se bavi političkim novinarstvom.
Kolumnistu „Vremena“ sporadično čitam od kako sam batalio kupovinu magazina, a i dnevne štampe po kioscima. No, budući da novinarsku lektiru biram po tome kako neko piše, kolko je autentičan i svoj, rado bih pročitao svaki link koji bi mi neko „nabacio“ na društvenim mrežama, a koji vodi do online verzije njegovih kolumni.
Nema u Srbiji više mnogo, nema čak ni malo novinara koji imaju „mozak sa jajima“ da, u kontinuitetu, napišu štogod takvo, pa da tekst uredniku stave na sto. Nije Srbiji odavno potrebna novinarska misao, stav,društveni angažman – dovoljna su novinarska leđa, po mogućstvu široka i pogodna za batinanje kao u ovom novom crnom danu naše žurnalistike.
A sve i da nikad ništa nisam imao prilike da pročitam od Pančićevih tekstova, u čemu bi bila razlika? Da li se novinaru šalju „metalne poruke“ samo kad njegovi tekstovi nisu po nečijoj volji ili je naprosto zgodno tu i tamo podsetiti nekog junaka ovog posranog posla gde mu je mesto – na urgentnom odeljenju, naravno.
Čitam, evo, i reagovanja strukovnih organizacija. Da se istraži, nađe, privede pravdi taj dvojac sa šipkama, a bogme da se ide i dalje, pa ako sve navedeno omane, ministar policije da se prozove. Kod nas se sve nevolje rešavaju kao da ljudi igraju „ne ljuti se čoveče“. Imaš jasna pravila, zna se kad je šta na redu i u čijoj je ruci kockica. Nema veze što potom sledi „la cup de grass“ u vidu konstatacije da nikad ni jedan slučaj napada na novinare nije rešen. A ako repriziramo sve viđeno, onda hoće? Ja to drugačije ne umem da razumem.
Budite bar malo originalniji, nije sve u prepisivanju starih zaključaka. A što, na primer, ne bi dva dana nestala sva štampa sa kioska, umukao svaki radio i ostala bez slike svaka televizija? Nije li možda to bolja ideja od prozivanja ovog ili onog ministra kao da je njihovim dolaskom počeo sav kijamet u Srbiji. Kad oboli čitav društveni organizam, uzalud je tu presađivanje jednog organa.
I još nešto - ne razumem zašto u nas uopšte neko napada novinare? To vam je kao da starcu pretite da će ostariti ako ne radi po vašem!
Ovde lokalci nestaju iz sata u sat, tope se tiraži velikih novina, novinari ostaju bez posla, a ne mali broj njih i bez ručka, društveno su marginalizovani kao klošari pod pariskim mostovima, a neki magloviti lovatori upravljaju medijima…sve se ruši i raspada tako da će od sveg novinarstva uskoro ostati samo modni časopisi.
A do tad, dakle, važi samo ova „zapovest“ – šipkom na one koji (još) nisu priznali poraz.
I ne nameravaju.
Ilustracija preuzeta odavde.
Popularity: 52% [?]
No related posts.
Meni je samo pala na pamet ideja za neki budući naslov:
Mentalno-metalne poruke.
Dobra ideja, Italijani je sprovedoše u delo. Ovde je nemoguće.
Malo je Teofila a ”šipki” koliko hoćeš.
Ta “reagovanja strukovnih organizacija” su daleko od “presađivanja jednog organa”. Presađivanje je već nekakva “kurativa”, a oni pozivaju na “uzimanje anamneze”, što još nije ni dijagnoza a kamoli…
I sviđa mi se ta tvoja ideja štrajka.
Samo bih ja “zadržao minimum rada” – npr. objave se novine, ali nema vesti i kolumna, samo TV program, umrlice i oglasi. Npr. 
Sticajem okolnosti često srećem Teofila Pančića u prevozu, u onim razdrndanim osamdeset trojkama i po pravilu čkilji pod lošim svetlom nad nekim štivom, novinama ili knjigom od momenta kada uđe u autobus do momenta kada iz njega izađe. Uvek je tako, bez obzira da li stoji ili sedi . (Istu liniju je sjajnim člankom pretvorio u urbani mit) Verovatno je on i poslednja javna ličnost koju je bilo moguće sresti u gradskom prevozu, što dovoljno govori o njemu. I to je jedan od aspekata otuđenosti ovog društva i ćorsokaka u koji smo zapali. Niko od putnika nije odreagovao niti pozvao policiju, niko se nije zadržao da posvedoči događaj. Sramota.
Potpuno se slažem da je reakcija na ovaj incident uvežbana i neadekvatna a u suštini neodgovorna. Zahvaljujući tome, a ne sili, nasilnici ,dugoročno postižu svoje ciljeve. Sve dok se nasilje “isplati” dirigovaće se šipkama.
Definitivno je opasno iskazati svoje misljenje danas, a da se ono kosi sa principima onoga ko ima sipku. Nioje bitno ko je pametniji, ko govori istinu. Bitno je ko ima sipku…
@SoraZg
Da, dobar naslov! Nadam se da neće biti “drugog puta”, ali…
@Mahlat
Meni je pomalo otužno slušanje uvek istih “recepata” ma šta loše da se dogodi. Taj redosled “radnji” postao je kao aspirin, “preporučuje se za sve” i kad to ima i kad nema smisla.
@Pedya
Nešto mora da se promeni jer ovaj put, lako je utvrditi, a i ti si ga sjajno opisao, samo je lamentiranje, ne i akcija.
@promenaideja!
Lep opis, upotpunio si post!
@sopran87
Da, slažem se. Na žalost, batina je uvek i svuda veoma jak argument.
Ja volim da čitam Teofila i skoro uvek se slažem sa onim što napiše ili kaže. Samo ne umem da pišem k’o on. A da umem, pisala bih. Tako da zna ova bratija sa šipkama.
Naporna mi je ova zemlja, stvarno naporna.
@dijica
Pravi pridev – naporna zemlja.
Stavio bih smajlija da je neka druga tema posta.
Eto, i to je dokaz koliko je naporna!
[...] Batina najjači argument. Dokle?????? Šipka za Teofila, šamar za novinarstvo CITAT: ……..Na nesreću, još efektniji i jasniji način komunikacije jeste prenos [...]
Žao mi je što sam tih dana bila offline, pa evo i tvoj tekst čitam s zakašnjenjem.
Sve mi je odvratno u ovom slučaju i napad, i reakcije građana, struke još više. Nebitno da li neko čita Teofila, da li ga nervira ili ne. Da li je neko uopšte znao za Milana Pantića pre nego što je krenuo da kupi hleb i mleko i ubijen, ko kuče u haustoru?
Tužno je sve to, a najtužnije mi je ono što si ti divno sažeo u sledećim rečenicama:
“Ovde lokalci nestaju iz sata u sat, tope se tiraži velikih novina, novinari ostaju bez posla, a ne mali broj njih i bez ručka, društveno su marginalizovani kao klošari pod pariskim mostovima, a neki magloviti lovatori upravljaju medijima…sve se ruši i raspada tako da će od sveg novinarstva uskoro ostati samo modni časopisi.
A do tad, dakle, važi samo ova „zapovest“ – šipkom na one koji (još) nisu priznali poraz.”
Članak ti je odličan, ako to išta znači, jer nije problem u nama koji se razumemo i čitamo…
Hvala ti na pohvalama za tekst – kako bi bilo dobro kad takvih tekstova (i događaja, naravno) uopšte ne bi ni bilo.
Na žalost, neko je dobro rekao da ovde još ima neupotrebljenih šipki.
Žao mi je i što cehovska udruženja reaguju tako traljavo, očekivano, jalovo…
Kao da su od novinara svi digli ruke osim onih koji su digli šipke. Tužno, ali tako nekako ispada.