Godinu dana od gašenja Radio Kovina

Gubljenje frekvencije lokalnog radija kao paradigma stanja u srpskim medijima
U ponedeljak 31. avgusta 2008. godine, tačno u podne, ali bez revolveraškog obračuna kao u istoimenom legendarnom filmu Freda Cinemana sa Garijem Kuperom i Grejs Keli, nestao je iz etra Radio Kovin, pionir elektronskog lokalnog informisanja u Banatu.

Podne je samo tačna vremenska odrednica za gašenje 500 vatnog predajnika radio stanice koja je decenijama radila na 89,5 megaherca (nešto pre toga na 88,5 megaherca, a u doba srednjeg talasa, koji je danas gotovo zaboravljen, na 258,4 metra.) Jer, stvarno gašenje je počelo znatno ranije, u vreme nastanka jednog u moru bajkovitih zakona u oblasti medija.

Eliminacija najslušanijeg lokalnog radija kao lego kockica uklopilo se u ono što je postalo očigledno: proces privatizacije medija nije poslužio očekivanoj svrsi, dakle nije ni malo uticao na vetar u leđa slobodi, kvalitetu i održivosti informativnih kuća. Naprotiv. (Doduše, možda to i nije bio razlog za privatizaciju medija.) Najveći deo „privatizovanih“ televizijskih stanica, radijskih kuća i štampanih medija u Srbiji ili je na rubu opstanka, i samo čeka „ključara svoje sudbine“, ili je pod nikad većim uticajem vlasti.

U nemogućnosti da zagrabe koliko bi im trebalo, novi vlasnici, i u medijima koji nekako uspevaju da drže kormilo broda u uzburkanim vodama, postaju providan servis vlasti ili stranaka ili jednostavno dižu ruke od firme koju su kupili i “brišu” u isplative vode. Otud i opšti utisak da je najveći deo „živih“ medija naprosto bljutav u svom dodvoravanju gospodarima javnog novca. Jer, nema u ovoj zemlji dovoljno jakog tržišta da „servisira“ sve pretendente na učešće u medijskom kolu.

Tu leži i drugi problem – deo medija, kroz razne opštinske, pokrajinske i republičke programe stimulisanja ili plaćanja informativnih usluga ove žestoko bitne društvene delatnosti, uspeva da prikupi više budžetskog novca nego što su ga dobijali nekad „državni mediji“. Niko im ne može zameriti što se tako bore za opstanak, jer ih naprosto na to primorava poslovna logika koja važi bilo gde u privredi, a mediji su, na kraju krajeva, i to. Pitanje je samo da li taj novac ide u informativne sadržaje i po kom kriterijumu se deli?

No, zanimljiv je i ovaj paradoks: da li je moguće da će se ispostaviti da je „privatna varijanta“ posedovanja medija po građane skuplja i da daje slabiju „informativnu ponudu“ od nekadašnjeg jasnog finansiranja iz budžeta?

Ako je promenjen Zakon o privatizaciji medija, a nedavno i Zakon o informisanju, onda, očigledno, nećemo pogrešiti ako kažemo da je u „medijskoj muzici“ koju smo slušali poslednjih godina bilo previše škripe loše naštimovanih violina.

Elem, koji koncert sad sledi?

Popularity: 6% [?]

Related posts:

1. Godinu dana muzike i smeha u Kafeu “Blog”