Petkom popodne, nedeljom uveče

Share

I don’t like monday“

Dragan Varagić je pokrenuo zanimljivu i važnu temu, a po mom viđenju i „dve u jednoj“. Dakle, koliko smo emocionalno zreli da prepoznamo svoje glavne probleme i izađemo sa njima na kraj, konkretizujući to čuvenim „sindromom ponedeljka“, odnosno odbojnosti mnogih prema danu kada počinje „radna nedelja.“

Ovaj post je tek delom moje viđenje i komentar Varagićevog članka – po običaju tekst koji sam napisao prevazišao je svaku meru pristojne dužine komentara, a i sam sam, odavno uočivši koliko je knjiga Danijela Golemana „Emocionalna inteligencija“ uticala na shvatanja mnogih u Srbiji, napisao i držao neke teze u „draftu.“ (Uzgred, naš popularni psiholog Zoran Milivojević, koji ima i svoj nalog na Fejsbuku, piše itekako zanimljive knjige i članke na temu emocionalne inteligencije.) U suštini ovo je moje viđenje razloga zbog kojih ljudi vole ili ne svoje radno mesto i njihovog odnosa prema slobodnom vremenu kao kruni lepote življenja.

Ljudi, dakle, u velikom broju ne vole ponedeljak i raduju se petku. I to je najprirodnija stvar na svetu! Da se pozabavimo malo „tajnom vezom“ koju takvo ponašanje, možda, ima sa njihovom emocionalnom ili socijalnom inteligencijom, ali i sa mnogim drugim bitnim sastojcima njihovog života.

Te dve stvari, mislim, ne idu nužno u paketu – s radošću ići na posao (u ponedeljak) i emocionalna inteligencija kao (nekad) nov pogled na psihologiju koji je promovisao Goleman. Njegova druga knjiga, Socijalna inteligencija (takođe prevedana u nas) možda je bliža temi koju možemo podvesti pod čuveni hit „I don’t like monday“ grupe Boomtown Rats.

Odlazak na posao je ulazak u socijalni krug koji je bitno različit od porodičnog. Za većinu neizabran, nametnut i pun borbe, dokazivanja, naređenja, stresa – što sve skupa može da bude i OK, ali, po relevantnim istraživanjima, za većinu zaposlenih nije. Veoma malo ljudi ima sreću da radi posao koji voli u okuženju koje mu/joj prija. I to su, nejčešće, ljudi koji su na menadžerskim pozicijama ili, pak, zaposleni sasvim drugog tipa kojima je sasvim svejedno kakav im je „socijalni status.“

Drugi, pak, beže od svog života u rad i ubiraju socijalne poene takvim ponašanjem. Ipak, znamo da radoholičari nisu baš najsrećniji ljudi na svetu.

Ne treba tražiti od ljudi da uživaju i u poslu i u stvarima koje su zadovoljstvo i da to „zalepe selotejpom.“ Vrlo je opasno ne praviti granicu između rada i zadovoljstva. To ne znači da je svejedno da li neko voli svoj posao – nije svejedno, ali nije i dovoljno za tumačenje „fenomena ponedeljak“ samo po sebi.

Najveći broj infarkta, statistika važi za ceo svet, događa se u ponedeljak u zoru! Vrlo rečit podatak, zar ne?

Pravo pitanje je zašto neko ne voli ponedeljak? Nije izabrao posao koji voli? Možda. Nije u okruženju koje je stimulativno? Daleko češće. Nije uopšte u prilici da išta preduzme, odnosno promeni rano mesto ili profesiju? I to. Šta više, danas su u ovakvoj poziciji i emocionlno izrazito zrele osobe.

„Mrzeti ponedeljak“ je civilizacijski fenomen sa mnogo prividno „nepoznatih“. Ako vam se ne ide u ponedeljak na posao, niste nezreli – samo se potrudite i potražite odgovor detektujući sve što vas stresira na radnom mestu.

Ne treba, možda, menjati posao, profesiju, možda treba menjati radno okruženje, firmu…ako ste u mogućnosti, jer većina to nije.I tu leži deo odgovora: posao je određen mnogim „sitnicama“ na koje ne možemo da utičemo, utiču drugi. A osećaj nemoći odvratno generiše stres i nezadoljstvo. Poruka „menjajte posao“ često samo pridodaje stresu. Jer, u osnovi, poručuje „jer ovome nisi dorastao.“

Ako niste među fanovima ponedeljka, niste ništa manje vredni ni zreli nego prosečan čovek. Taj podatak je nedovoljan da bismo mnogo saznali o vama. Mada, da ne shvatite pogrešno,  ne možete pobeći od činjenice da imate problem ponedeljka, ma šta bio njegov uzrok.

Novinar koji nikad nije ni znao pravu podelu na radno i vikendaško vreme možda i nema pravo da piše o ovome. Ali, pošto sam zbog toga platio pozamašnu cenu, evo me gde poručujem iz sveg glasa: ne nosite posao kući, poštujte vikend više od posla, ne zavaravajte se kako uživate satirući se od rada i, na kraju, uveče, pre nego što usnite, pogledajte svoje najdraže, a onda oslušnite svoj puls. I znaćete da li ste na pravom putu.

I naučićete da volite svaki dan u sedmici.

P.S. Uzgred, kad me namuči ponedeljak, ja ugasim firmu i otvorim novu. 😉

Fotografija preuzeta odavde.

21 thoughts on “Petkom popodne, nedeljom uveče

  1. NovinarskaPatka 11/09/2010 at 14:55

    Petkom popodne, nedeljom uveče ili gde prestaje rad i počinje zadovoljstvo – blog post – http://blog.kovinekspres.rs/?p=2057

  2. Cyber Bosanka 11/09/2010 at 18:08

    Valjda spadam u sretnike kojima je svaki dan isti i ne mrze ni jedan. Malo manje volim prvi u mjesecu kad moram podmiriti državu ali šta se može, nešto u životu moraš žrtvovati 😉

    Najteže je prepoznati problem, definitivno. Poslije sve bude lakše – ko hoće može ga riješiti. Ko neće – naći će opravdanje.

  3. tatjana 11/09/2010 at 18:25

    bravo! ono što mi danas u glavi zujalo ovde je napisano onako kako ja ne bih mogla napisati. možda i iz razloga što mi je površnost pomenutog posta malo nagrizla izolaciju mojih ( inače ) naelektrisanih nerava (morala da nesto posaljem a internet bio slab danas).
    EQ “šunku” sam pregrizla pre jedno 12tak godina i uglavnom isti termin se dosta zloupotrebljava i tumači po principu “kako ko voli nek´ izvoli”. Taj isti EQ i njegov razvoj je dosta zavisan od društvenih i kulturnih uticaja (na jednog pojedinca).

    Ne samo u korenu je merilo nego i ta “krošnja” koliko može da se razvije, prolista i procveta i da da plod. A ako su “vremenske nepogode” …

  4. Dragan 11/09/2010 at 18:40

    @Cyber Bosanka
    Ne mrzim ni ja nijedan. Mislim samo da svaki treba da ima neku svoju fizionomiju i da se to poštuje. I sam umem da pomešam rad i opuštanje pa na kraju dobijem neki rezultat, ali i sebe smoždenog i nikakvog! 🙂

    @tatjana

    A mi baš pod otvorenim nebom kad je vreme nepogode…
    Razumem te odlično. I hvala ti za onaj tako lepo najavljeni RT! :))

  5. Miodrag Ristić 12/09/2010 at 00:29

    I ja sam jedan od onih koji već dugo nema taj problem. Ali se sećam i drugačijih vremena. Mislim da sam “isprobao” sve vrste frustracija koje si spomenuo…

    Ali, iskreno – mislim da mnogima nema spasa. Oni će mrzeti svaki posao i svako okruženje, ili organizaciju. Samo je pitanje vremena. I verujem da je seme tog nezadovoljstva posejano u najranijem detinstvu. Oni su jednostavno takve osobe koje zaista verujuju da vrede i zaslužuju više, a objektivno su spremni i sposobni da pruže daleko manje. I što je najgore – podjednako je nemoguće da usklade svoje ambicije i sposobnosti – kao i da bilo šta na sebi ili u okruženju promene.

    Druga ideja u tvom postu je nešto što sam tek nedavno otkrio. Do skora sam bio “iskreni radoholik”, i zaista sam uživao u tome (jer sam sve svoje hobije pretočio u posao). Ipak nedavno sam otkrio i neka nova zadovoljstva, poput dugih šetnji sa klincima i našim Kokijem, ili … Hm – ostavljanje dugih komentara?

    Ali kao što ne valja odlagati posao “za ponedeljak”, tako ni ovo drugo ne treba ostavljati za vikend. U svakom danu treba naći vremena (u stvari energije) i za jedno i za drugo.

    Zvuči lako, a u stvari i jeste.
    .

  6. Dragan 12/09/2010 at 00:42

    Na žalost, mnogima zaista, u ovom kontekstu “nema spasa”. Potpuno nerealna slika o sopstvenim snagama, talentu, mogućnostima…na kraju od njih napravi mrzovoljne cinike i istinske životne gubitnike. Gledam da budem što dalje od takvih, a verujem i ti. Ta mrzovolja ume da bude zarazna, naročito ako je nesrećnik sugestivan tip.

    I sam sam dugo celokupan život “osmišljavao” tako da je posao i samo posao bio stožer koji je držao sve konce. Uvek se pojavi nšto što nam kaže: Alo, ne može tako. Nekad na vreme, a nekad ne.
    Drago mi je da si na vreme shvatio svu lepotu koja čini život punim. Čak i posao vredi više ako ga posmatramo kroz prizmu svih tih divnih ljudi i stvari oko nas! 🙂

  7. Charolija 12/09/2010 at 02:16

    Volim petak, volim vikend, obožavam svoj posao, jer obično samo vikendom i radim. 😉

  8. Dragan 12/09/2010 at 22:18

    @Charolija

    Tebi je uspelo da u jednoj rečenici kažeš ono za šta je meni trebao ceo post!
    Uopšte nije fer! 😉

  9. Marko 13/09/2010 at 14:16

    Kao kolega novinar, odavno nemam neki poseban odnos prema vikendu, niti dugim večerima/noćima kada se zatvara časopis… Volim ovaj posao, pa mi onda nije problem da “povremeno” nemam pravo radno vreme, a volim i da prazan hod u redakciji iskoristim za druge poslove. Teško mi je i da zamislim situaciju u kojoj radim od 9 do 5 i posle se potpuno isključujem iz posla a posvećujem nečem drugom… a nisam sigurani ni da želim drugačiji radno-životni ritam 🙂

  10. Dragan 13/09/2010 at 15:54

    Pozdrav, Marko, drago mi je da si navratio do bloga! 🙂

    Sve što si napisao u suštini je i „priča mog života.“ Ja samo više nemam snage za takav život, mislim da se negde potrošila. A bilo joj je i vreme, nakupilo se tu svašta!
    Ima još detalja koji su me naučili da se menjam – postalo je previše rizično da mešam rad i zadovoljstvo, mada i dalje ne mogu to u potpunosti.
    Još uvek zatvaram novi broj i ulazna vrata redakcije, bez obzira na dane i sate. 🙂
    Samo sad pokušavam da preuredim neke doskorašnje prioritete u životu. I, lagano, ali uspeva! 🙂

  11. Jelena 13/09/2010 at 17:30

    Imala sam sreću da na dva radna mesta odlazim sa smeškom i da posao obavljam sa uživanjem. U sredu počinjem treći i stres nivo mi je vrlooo visok. Šta ako mi se ne svidi, posao, ekipa, obaveze i ostale radosti :/ ne znam ni ja, najgore je ono da bog da imao, pa nemao…

  12. Dragan 13/09/2010 at 20:15

    @ Jelena

    Pozitivan adrenalin? Sjajno, bez toga je sve dosadno i prazno. 🙂
    Ako ti se nešto ne svidi, a ovaj kratak CV potvrđuje da neće, samo napred – šta bi te sprečilo da, u lepim i udobnim cipelama, nastaviš hod ka novom dobrom mestu!
    Lepo je voleti svoj posao, ja svoj takođe volim, ali volim i slobodno vreme, vreme uživanja. I to čuvam na odvojenim mestima.
    Nadam se da voliš i ponedeljak i petak! 🙂 To su prave ljubavi!
    I srećno u sredu!

  13. promena ideja! 13/09/2010 at 21:16

    Ako ne radiš ono što voliš, voli ono što radiš. Meni je ovaj recept, koji sam sam spravio, pomogao u karijeri da postignem i ono o čemu nisam ni sanjao. Ipak, vremenom se istrošilo pozitivno dejstvo i sad je vreme za promenu ideja. Često razmišljam o tome nepraktično, fenomenološki ali mi je tema još uvek (što kažeš) u draftu. Interesanto mi je ovo od Oriane Fallaci:

    „Rad je ucena koja ostaje ucenom čak i kad ti se sviđa. Uvek radiš za nekoga, nikad za sebe. Radiš uvek s mukom, nikad s radošću. I nikad u trenutku, u vreme kad bi neko poželeo da radi. Iako ne ovisiš niokome i obrađuješ svoje parče zemlje, moraš kopati kad to hoće sunce i kiša i godišnja doba.“

  14. Nikolina 14/09/2010 at 05:13

    Kako mi samo promace ova cela diskusija o ponedeljku dosoljena pricom o emotivnoj inteligenciji..:)

    Citam sad Varagicev post pa me svrbe prsti da odgovorim opsirno al sto ti rece napisala bio bi ceo blog post od komentara na tu temu, narocito delu vezanom za EQ ima tu kojecega…
    A i ti si lepo ovde srocio vecinu stvari, sa kojima se u principu slazem, iako i ja radim kao dragstor vec godinama pa mi vikend/ponedeljak ne prave bitnu razliku. Sustina je pronaci meru (onu licnu), i izbeci sve one zamke koje nam savremeni zivot donosi kada je u pitanju balans (disbalans?) posla i privatnog vremena (porodice).

  15. Dragan 14/09/2010 at 14:34

    @promena ideja
    Mislim da sam imao sreću da od gimnazijskih dana radim ono što volim – a volim i danas. Jedino sam, usput, “izgubio” radijsko novinarstvo i vođenje emisija, pravljenje spotova… ali više pišem i to mi je satisfakcija.
    Volim svoj posao i, mada je ovaj post u nekim stavovima prilično izričit, ne uspevam ni sam da poštujem sopstvene “preporuke.” Novinarstvo je način života, kao i neki drugi poslovi, i tu i ne treba tražiti oštre “kalendarske” razlike između radnih i opuštajućih sati.
    Sjajan ti je ovaj citat Oriane Fallaci – rad bi se zvao zabava kad ne bi u sebi imao taj elemenat “prinude”, čak i kad nam on ne smeta. Ili nam se čini da nam ne smeta? 🙂

    @NikolinaL
    Kad pišem ovakve tekstove obično ih, na kraju, pročitam više puta tražeći (mogući) trag “mudrovanja” o stvarima koje su vrlo stručne i o kojima, po mom sudu, imam pravo da govorim samo iskustveno. (A ja u iskustvo računam i pročitano-i to postaje deo nas.) Zato mi je uvek drago kad pročitam tvoje mišljenje i zaključim da nisam prešao meru do koje bloger/novinar sme da ide u takvoj materiji.

    Sa jednom jedinom rečenicom uspela si i da mi pomogneš oko nečeg što mi je smetalo i dok sam pisao. Zbog jasnoće morao sam da nađem neku metaforu te podele života na “obavezni sastav” i slobodno vreme. Ova opaska da se tu radi o (de)balansu posla i privatnog vremena je suština – dani u nedelju su tu samo da približe čitaocu temu, jer je kroz taj problem jasnije vide i doživljavaju. Bar tako mislim.

    Kao što sam i Marku priznao, eto i ja zaključavam vrata firme kad moram, ne i kad hoću. Ali, pokušavam da to menjam i da ne dozvolim da rad bude centar oko kog se okreće život.
    Postoje, sad već odavno, i vrlo jasni i konkretni razlozi za to, ali o tome ću tek pisati.

  16. Suske 15/09/2010 at 11:00

    Pripadam onoj manjoj grupi zaposlenih koji rade od “sedam do tri” (da, da znam, čudno vam je, ali mi i dalje živimo u prošlom veku)

    Kao mlada osoba, po završetku srednje škole i kasnije upisanog faksa, dozvolila sam sebi taj luksuz i radila sve što mi je palo pod ruku, htela sam da na licu mesta proverim šta se to meni sviđa a šta ne bih radila nikada u životu.
    Tako sam dobila i sredinu.

    Shvatila sam da volim dinamičnije poslove, bez strogo definisanog radnog vremena, i da se isplata zarada vrši po urađenom poslu a ne po vremenu provedenom na radnom mestu.

    Međutim, kod nas, nikada nije urađena valjana analitička procena poslova, niti vrednovanje istih, već radnih mesta.

    Iz tog razloga postoji nezadovoljstvo i onih koji rade i onih koji ne rade.
    Pa se meni recimo dešava da danima gluvarim, a da zatim određeni broj dana posao nastavljam i kod kuće, ali sam prinuđena da “od sedam do tri” budem u svojoj kancelariji, radila ili ne radila.

    Poslom sam zadovoljna, možda i previše, ali u danima kada gluvarim, petak mi dođe kao spas a ponedeljak kao noćna mora.
    Osećati se kao u zatvoru potpuno slobodni je pravi užas.

    Ono što treba da se uradi je nova sistematizacija radnih mesta i dobra analitička procena, a onda se može desiti da se posao uopšte ne obavlja u prostorijama firme.

    No, mnogo će vode proteći dok se to ne desi, ako se ikada desi.

    Dokle god je poslodavcima važnije da ste od 7 do 15h u svojoj kancelariji od toga šta radite u tom periodu, neće se ništa promeniti.

    I ne zavaraajte se, potpuno je isto da li je poslodavac privatno lice ili država, bar kada govorim o poslu koji ja obavljam.

  17. Dragan 15/09/2010 at 20:08

    @Suske

    Nezavidna situacija. Prazan sto pred tobom i radno vreme koje to, u stvari, nije. Ili, sa druge strane, posao preko glave i obaveza da gluvariš samo da bi se ispunila forma.

    Ja ovde ne znam privatnike koji bi plaćali nekog da samo formalno sedi na radnom mestu. Naprotiv, znam da ima onih koji “rastegle” to radno vreme i na ceo dan.

    Nije lako kad nekom ritam života kroji drugi i to još sasvim pogrešno.
    Nisam, srećom, imao takva iskustva, iako sam najveći deo radnog veka proveo u “državnoj firmi”. Sad radim u svojoj i gledam da vreme i posao što više prilagodim sebi i ljudima koji sarađuju samnom, bar do mere koja je u novinarstvu moguća.

  18. Miss Cybernaut 01/10/2010 at 01:02

    Sad tek otkrih ovaj blog (kasnonocno surfovanje :). Volti vikend može samo onaj ko se dobro umorio od radne nedelje.
    Moram da priznam da je prvih 5 godina rada i meni bilo svejedno – čak sam volela vikend, tada je redakcija bila pusta, i dok zuji 12ak štampača i sunce se probija kroz foto-stakla nekako je b ilo posebno lepo biti prisutan, raditi, vršljati po dokumentaciji, spajati i prekrajati, sve u cilju Još Jedne Dobre Priče.
    I da ne širim dalje – promenilo se. Promenilo se kada se pisanju priča dodalo upravljanje kampanjama, organizacija ljudi, upravljanje konfliktima, vremenom, sastanci, partnerstva, sponzorstva. Svi ljudi su divni i dragi i vredni ali ta sila informacija za obradu koja nema opipljiv rezultat u vidu članka (istina, mogu izveštaj o kampanjama da svučem u pdf ili excelu), sva ta komunikacija tokom radne nedelje i dogovori, monitoring, planiranje, posvećenost detaljima (kad već radimo, daj da to bude reprezentativno) i flip-chart koji mi fali (moram da ga kupim) da bih organizovala sve stavke (može i piši-briši tabla :), e to čini da vikendom volim samo zen. Da gledam u Dunav, u ptice, u mila lica. I ništa drugo 🙂 Ne zato što ne volim svoj posao (obožavam, radim svoj posao iz snova :), već zato što smo biološki ograničeni na 100 godina manje ili više. Dakle zen. To je ono kad poneseš knjigu na plažu i ne pročitaš NIŠTA 🙂 Knjige su ionako idalne za kišna popodneva…(jeste li primetili da sada imamo 2 godišnja doba: kišno i blatno)

Leave a Reply