Sva ta štampa na zadnjem sedištu moga auta

Kovin Ekspres

Ne znam šta će se dogoditi sa mmmm….“milka” čokoladom kad mrmot jednog dana prestane da je kuva i pakuje, ali i tog maglovitog jutra na kioscima će se baškariti dnevne novine, nedeljnici, specijalizovani časopisi, besplatni listovi i sav taj divni papirni svet na kojem počiva ne samo informisanje naroda već i obrazovanje, opšta kultura, čitav kulturološki kod svake nacije.
Simpatična, a povremeno i zabavna, “analiza” medijske scene u Srbiji i njena arhaična, kvalitetom oskudna stvarnost, koliko stignem da pročitam u online svetu, iskočila je (s pravom) u prvu liniju blogerskih tekstova.
Nešto manje me, međutim, raduje nepotreban i “i bez satelita” vidljiv nadmen odnos prema “klasici” u kojem, eto, činjenica da neka redakcija nema “ni sebe ni zaposlene” sa twitter nalogom predstavlja novinarskim žargonom rečeno “mamac” za čitaoca da nastavi za konzumacijom teksta. Jer, eto, i to je dokaz da kaskaju za vremenom, te da ih treba prepustiti komunalnoj inspekciji. Pravi kvalitetan, analitičan i čitanja dostojan tekst ovde više niko ne može da napiše, naročito ako odbija da to radi na kompjuteru.

Zaplašeni krizom pre svega štampanih medija, nespornom i evidentnom, vlasnici ISTIH spas mogu da nađu samo u blogerskom svetu, odakle drpaju tekstove i tako popunjavaju svoje sve manje čitane stranice.
Pravi pisci ili čak novinari-pešaci (mlađarija koju urednici šalju kako bi “pokrili” neki protokolarni događaj), definitnivno ne postoje u realu, na papiru – sve što je valjano napisano u Srbiji nalazi se u serverima, tim neuronima sadašnjosti.
A činjenica da “klasici” neće da uče, otvaraju FB i twitter profile, definitivno dokazuje krucijalnu tezu: za deceniju-dve neće biti štampe!
Gutenberg je džabe krečio?
Ne verujem.

U Kovin Ekspresu

Tome pridodajem i neverovatnu snishodljivost čak i iskusnih urednika prema nejasnom pojmu kakav je online zajednica, mada se i sam smatram njenim delom. Naučite nas, pružite nam ruku, ne ostavljajte nas u hladnoj vodi dok “Titanik” tone…
Daleko od toga da je klasično novinarstvo zgodna dama – jeste, uvenula je, udvarača je sve manje, ali nešto iskustva je ostalo u memorijskim pločicama.
Ponekad i nepotrebnog iskustva koje odmaže da se pogleda napred, češće straha da se istini pogleda u oči. Otud i to bacanje signala državi da priskoči i uplati neku paru na račun po kojem je “popala paučina”.

Koliko, moguće iskrivljeno, vidim suštinu, u Srbiji ima izuzetno malo dobrih i čitanja vrednih pisaca (naravno, ne govorim o književnosti). I dalje ih, međutim, procentualno ima više u klasičnim medijima nego na netu. Ako ne računamo adolescente koji bloguju “jer je to dobar fazon”, curice koje traže socijalnu afirmaciju tankim tekstićima, blogere koji su specijalizovani (i odlični) samo za IT oblast, dakle ako potražimo online stvaraoca sposobne da i u štampanom novinarstvu budu čitaocima atraktivni, na srpskom webu naći ćemo isto tako malo čitanja vrednih autora kao i u štampi. Tačnije, ima ih manje u “redakciji od jednog čoveka” i većina ne bi umela da napiše izveštaj sa fudbalske utakmice.

Ovo je vreme žestokog previranja i zaista će najveći deo ljudi iz “stare priče” ostati u prašini kraj puta – prestari, naviknuti na udobnost novinarskog rada za garantovanu platu, bez minimalnog podsticaja da pokažu kreativnost, ti nesrećnici su je definitivno i izgubili.

Dakle, Srbiji i ne samo njoj, trebaju novinari, pisci, kolumnisti, blogeri…koji znaju da čitaocu ponude tekst vredan njihovog vremena i očnog napora. Nije sva lepota na jednoj strani, a sva tuga na drugoj.
No, sve će se ovo jednom zvati juče…

Popularity: 8% [?]

Related posts:

1. PR multisešn i štampa na produženom vikendu