Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Ne moram to biti ja

Share

Ne moram to biti ja, ali moraš imati nekog ko će te sasvim, baš sasvim, razumeti i podržati.

Ne znači da bi taj neko samo podupirao svojim mislima i rukama tvoje odluke ili te obavezno vadio iz haosa u kakav svi mi ponekad upadnemo. Morao bi da bude otvoren i jasan, dovoljno tvoj da te razume i ne sudi, ali i sasvim onoliko tvoj koliko je potrebno da ti i stvari koje ljudi retko govore jedni drugima saopšti na način kakav samo emocijama protkane reči mogu da prenesu.

Uvek kasno otkrijemo da nam život curi kroz prste i pred našim očima skoro sam zida čudnovate lavirinte kroz koje nevoljno moramo da prolazimo. Otme se kontroli i postane naš gospodar. I tako samovoljan, ne pitajući nas ništa, sagradi  i nama puteve kojima moramo proći iako smo želeli nešto sasvim drugo.

Mada to nije pravilo, upravo mi sami bezvoljno napuštamo kormilo svog broda i prepuštamo se matici. Tako nam je često lakše, jer nas oluja nad kojom nemamo kontrolu lišava svake odgovornosti. Pristaješ na takav scenario?

Ne moram to biti ja, ali moraš imati nekog ko će te spasiti od vlastite potrebe da u svemu budeš najbolja, prva, savršena…Znam, taj osećaj pobede prija i traži nove bitke da bi mogao iznova da ti se udvara i nagrađuje finim potocima adrenalina. Pobede nas opijaju i, poput pauka, pletu mrežu koju jednoga dana nećemo moći da razgrnemo. Dozvoli, zato, sebi i poneki poraz.

Poraz štipa obraze kao ledeno jutro, ali i pročisti sve rukavce i blještave lažne komadiće pobede koje ti više ne donose zadovoljstvo.

Ne moram to biti ja, ali neko ti mora zabraniti da živiš na luku i vodi nadljudskog tempa koji si proglasila za laganu šetnju. Uspori korak, ne čitaj mejlove, isključi kompjuter…

Da li si ikada uradila nešto sasvim nerazumno ali divno u toj spontanosti za kojom, i ne znajući, žudiš, prekinula sagovornika u pola rečenice, odložila papire koji godinama, poput herbarijuma, presuju tvoju staru zaboravljenu želju za nesputanim trčanjem kroz neka druga životna polja?

Da li pre svake odluke moraš da pitaš za dozvolu taj rokovnik pun precizno upisanih časova, dogovora, obaveza? I da podvučene tragove olovke poštuješ više od sopstvene želje za sunčanijim i vedrijim stazama kojima bi radije hodala? Ako to sebi uopšte želiš da priznaš…

Ah, obaveze, obaveze… Naravno da postoje, ali nemoj od njih cediti gorki sok koji ćeš ispijati danima, mesecima, godinama…Obaveze su izazovi u koje moraš da uneseš malo osmeha inače će te progutati. Lagano, neprimetno, podmuklo… Postala si njihov rob, moja draga, ali ne vidim želju da se oslobodiš okova.

Uredno sazidana građevina tvog života stoji na granitnim temeljima jurnjave, nervoze, rokova, briga i strepnje, a poneka topla starinska opeka tu je samo ukras. Mala mrlja na listu papira koja ti donosi lažan osećaj da znaš kad i koliko je dosta iscrpljujućeg rada.

Da li si i ubeležene trenutke odmora označila na isti način kao što to činiš sa obavezama?

Ne moram to biti ja, ali neko ti mora reći da će tvoje zadovoljstvo divnim učinjenim stvarima jednoga dana početi da bledi pred osećajem praznine i napuštenosti? Jer, svi odlaze iz naših života u luke koje su daleko od naših. I navrate tek ponekad, kad pronađu malo vremena za nas, potrošene i same.

Ne moram to biti ja, ali voleo bih.

16 Comments

  1. Pročitala bez daha. Nemam, još uvek nemam komentar vredan ovog posta.
    Divno.

  2. Prekrasno napisano 🙂
    Nemam nikakvog dara za pisanje, ali sa zadovoljstvom čitam lepe članke ovako darovitih ljudi.
    Hvala za lep doživljaj 🙂

  3. Dodje mi da ti maznem teks i stavim kod mene na blog, tek da ga imam zauvek pored sebe…Uh!

  4. @Lidija Bera
    Lidija, ima mnogih trenutaka u životu kada zastane dah.
    Priča je tek mali odjek onog što nas ponekad snađe! 🙂
    Hvala ti na lepim rečima!

    @Snelle

    Hvala i tebi na lepom komentaru! A pisanje? Hm..umeš ti to itekako!

    @Deda

    Ima, Deda, kod tebe na blogu itekako dobrih tekstova. Ali, u svakom slučaju, lepo je znati da ti se ova priča dopala!

  5. Ja moram da prepišem i prvi komentar:

    “Pročitala bez daha. Nemam, još uvek nemam komentar vredan ovog posta.
    Divno.” Lidija Bera

    Zaista je divno!!!

  6. @Šovlja

    Hvala, Tijana! Drago mi je da ti se dopada! 🙂

  7. Ivan Rečević

    11/12/2010 at 12:13

    Više volim kraću formu i dvaput sam probao da pročitam kompletan tekst. I uspeo sam.
    I drago mi je da sam uživao koliko i ostali. Hvala.

  8. @Ivan Rečević
    Drago mi je, Ivane. Btw. nehotice si me “pronašao” u jednoj dilemi: nekako sam se “ustalio” u ovoj formi od 600 -700 reči. Ti neguješ kraću (i Pedya i još dosta blogera to odlično radi), a ja imam često ideju koja bi baš u kraćem “odelu” bila efektnija. Uostalom, skoro 25 godina sam pisao kratku satiričnu formu u lokalnom listu. Nešto moram da uradim da bih to ili paralelno pisao (nekad duža, nekad kraća forma) ili…ne znam još ni sam. No, dobro je čuti šta ljudi više vole da pišu ili čitaju.

  9. Neverovatno! 🙂

  10. @Šapke

    U stvari, život je neverovatan! 🙂
    Ja samo prepisujem i tu i tamo ponešto dodam ili oduzmem!
    🙂

  11. electrasdreams

    13/12/2010 at 22:03

    Ljubomorna sam sto ovo nisam ja napisala.
    Briljantno!

  12. @electrasdreams
    Au, zbuniću se!
    A onda opet moram da sednem i da pišem, ne bi li bar malo stigao do tako lepe ocene! 🙂

  13. …i sad cutim, a htela sam nesto pametno da napisem, ali mislim da se posle ovakvog teksta, nema sta napisati.
    Fenomenalno!

  14. mesecheva kchi

    21/12/2010 at 15:44

    … fantasticno ~~~

  15. @zelena
    @mesecheva kchi

    Veliki pozdrav! 🙂

  16. Posle ovakvog teksta, iz duše, i ovakvih komentara ostajem bez drugih reči osim ove jednostavne: VELIKO HVALA!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

*