“Zrelo doba” počinje onog časa kad shvatiš da te zamaraju svi ti mladi ustanici, mrzovoljni azilanti koji nikada neće otići, nesrećne neznalice koje bi sve promenile, ali ne da im se… Pomalo liče na tebe u tim godinama, mada godine nekako ne liče na tvoje. Blesava stvar: ljudi se manje menjaju nego scenografija istorije kraj koje hodaju „tom cilju jedinom“.
Mi se, u stvari, ne menjamo – samo lagano otpada boja sa naših starih fasada, krune se kamene pločice po kojima je gazio naš život. I još prolazi, samo ne više onakav. Sad je usporen, zadihan, smrdi na hladnu sobu izjutra, posle dobre žurke. Ima ukus jeftinog vina, „ružice“, da, i cigareta za radničku klasu. Ih, kakvi vreli dani i još užarenije noći tih sedamdesetih, u parku koji je još imao klupe, na travi koja je gubila visinu, na znojavim dlanovima zaronjenim u dve džinovske ženske zvezde „mlečnog puta“…
Naravno, pre tog finala menjali smo svet. Onako utopistički, pa apsolutistički, pa sovjetski, donekle demokratski, sramežljivo nacionalistički…I bilo je tu neke potke, nekog štofa prikupljenog u prepodnevnim časovima sociologije i filozofije. Mada je, naravno, tih decenija Marks na kraju obavezno uzimao džek pot. „Ma kako je samo odgovorio Hegelu…“
Sećaš se tih kolosalnih nadmudrivanja u klađenju na „pravedno društvo“? Mislim, mada je to sigurno posledica uobraženih ili protraćenih srednjih godina, dakle mislim da smo, ipak, bili sofisticiranije naivni od ovih nesrećnika koji svoju kasnu mladost danas lože kao da komodu u bidermajeru bacaju u infantilnu vatru vlastite želje za večnom pravdom. To je, definitivno, bez stila, previše seoski za moj ukus. Nešto kao poderana ženska čarapa na fatalno privlačnoj dami, u foajeu Narodnog pozorišta. Repertoar nebitan.
Da li im i ti čitaš danas misli, slušaš razdrljene šljunkovite rečenice iz kojih izvire samo smešna praznina? Ili to ja, zapravo, priznajem starost kao vrhunsku krivicu verujući da smo mi, overeno sredovečni ljudi, menjali svet sa daleko više rafinmana? Ne, ipak su oni „generacija bre“, luzeri koji ustreptalo traže opravdanje za svoj prerani životni krah. Jer, vidiš, oni zaista veruju da neko ime, neka grupa, ma kako se zvala, može njihov život da slomi? Ma, daj. Takva banalnost! Ne vide zlatnik u blatu kojim gaze. Adrenalinska generacija, definitivno. Mada ih, kao i ti, branim. Sve je to ona ista energija mladih gena i hromozoma, tek malo promenjeno ubrzanje divljih sivih ćelija…
Jedino im ne treba reći da će, na kraju, stići tamo gde mi već jesmo.
Popularity: 7% [?]
No related posts.
[...] Kad počinje zrelo doba? CITAT: – Mi se, u stvari, ne menjamo – samo lagano otpada boja sa naših starih fasada, krune se kamene pločice po kojima je gazio naš život. I još prolazi, samo ne više onakav. Sad je usporen, zadihan, smrdi na hladnu sobu izjutra, posle dobre žurke. Ima ukus jeftinog vina, „ružice“, da, i cigareta za radničku klasu. Ih, kakvi vreli dani i još užarenije noći tih sedamdesetih, u parku koji je još imao klupe, na travi koja je gubila visinu, na znojavim dlanovima zaronjenim u dve džinovske ženske zvezde „mlečnog puta“… [...]