Dečak koji je video Kenedijevog ubicu

Share

Svetski Dan televizije je 21. novembra. Atentat u Dalasu dogodio se 22. novembra. Ova dva datuma kao da nisu slučajno tako bliska

Atentat na Džona Kenedija prvi je događaj koji je u ove krajeve pred nevelik broj TV prijemnika “doveo” ogromno opštenarodno gledalište i tako za dugo vreme ustoličio televiziju na pijedastal glavnog kreatora javnog mnjenja.

atentat-na-kenedijaStajao sam na davno “nacionalizovanom” klaviru smeštenom, ko zna zašto, u ugao “društvenog doma” i gledao sav taj svet koji se tiskao u sali. TV aparat je bio prilično daleko od mojih očiju, ni “slika” nije bila baš najjasnija, ali program je ipak mogao da se vidi. Ni dan – danas ne razumem zašto je ta scena zauvek ostala u mom sećanju urezana pod brojem jedan, ali tako je! Zajedničko čekanje televizijskog dnevnika dan posle atentata na Dž. F. Kenedija i gledanje mrljavih slika iz dalekog Dalasa prvo je sećanje koje sam uopšte “zaradio” u životu.

Sam događaj, ne mislim na atentat već na njegovo medijsko praćenje, još mladu domaću televiziju, o kojoj dobar deo stanovnika YU prostora nije imao baš sasvim tačnu predstavu, svrstao je u red “sveznajuće sile”.

Da napravim poređenje sa sadašnjim poretkom stvari: televizijski aparat, naizgled bezvezna kutija koja troši struju, upravo je u danima izveštavanja o atentatu na ovde neobično popularnog američkog predsednika u svesti mnogih postala nešto poput “Googla” nekoliko decenija kasnije. Ta kutija je ne samo znala sve, “sve” su znali i radio i novine, već je čovek “svojim očima” mogao da se uveri da tu nema “laži ni obmane.”

Jednom “podignuta” institucija gledanja TV dnevnika, započeta upravo tim neverovatnim okupljanjem ljudi radi praćenja informacija iz Teksasa i Vašingtona, otkrila je i onima koji su prvi put videli “mali ekran” šta se sve iza zelenkastog stakla krije.

Rečenica “Bilo na televiziji!” garantovala je superiornost sagovornika i podupirala njegov socijalni i intelektualni status.

Vreme u kojem je televizija počela da dominira u medijskom okruženju moglo je i ovde da počne. A prošlo je samo pet godina od kako je 23. avgusta 1958. Miloje Mića Orlović u probnom programu beogradske televizije vodio prvi Dnevnik.

Mislim da u istoriju uticaja televizije na “široke narodne mase” svakako treba uneti podatak da je upravo to masovno praćenje i “kolektivno gledanje” TV Dnevnika u danima posle atentata na Džona F. Kenedija itekako ubrzalo stasavanje ovog medija u red “najjačeg momka u gradu.”

Svetski Dan televizije je 21. novembra. Atentat u Dalasu dogodio se 22. novembra. Ova dva datuma kao da nisu slučajno tako bliska.

A onda je na vrata zakucao Internet…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

2 thoughts on “Dečak koji je video Kenedijevog ubicu

  1. Miodrag Ristić 27/11/2013 at 14:04

    21. jula 1969. bilii smo na letovanju u Murteru. Imao sam tek sedam godina, a televizor je u moju kuću (po prići) ušao nekoliko godina ranije. Ipak, prve tv slike koje pamtim su one sa meseca, koje sam gledao u toj letnjoj bašti menze odmarališta u kome smo se hranili. Nažalost – samo slike. Iz tehničkih razloga nisam mogao da čujem čuvenu rečenicu, jer na televizoru nije radio ton…

    Bilo je to odmaraište Saveza gluvih…

  2. Dragan 27/11/2013 at 17:05

    Ja sam tada u Deliblatskoj peščari letovao,u velikom kampu pod onim ogromnim vojničkim šatorima. Na more smo porodično išli u avgustu,
    Direktan prenos je bio oko 03 sata, dan pre toga isprobavali i podešavali antenu da se dobro vidi! 🙂
    Pratio sam program sa vaspitačima i desetak zaluđenika k’o ja. Za tu rečenicu sam čuo tek kasnije, ne sećam se šta nam je Milivoj Jugin govorio.
    I, mada možda ne spada u ovu temu – uvek sam se pitao kako se osećao Majkl Kolins koji je ostao u Apolu i nije mogao da zakorači na Mesec.
    A bio je na nekoliko desetina kilometara od njega…

Leave a Reply