Share

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

                        Stražilovo, Miloš Crnjanski

 

strazilovoBrankovo kolo, odavno već tradicionalna pesnička manifestacija, te godine se po Stražilovu vijalo tek drugi – treći put.

Na sremsku travu izletelo je iz autobusa, ko u jednom komadu, nas pedesetak kovinskih gimnazijalaca. Doputovali mi da se sa pesnicima družimo. I da unaokolo cunjamo, pomalo divlji od mladosti i slobode, kao što je u tim prilikama i u tom dobu red.

Ne znam koliko o Fruškoj gori znate, savršeno preciznim podacima bez Gugla ni ja ne raspolažem, tek držim, strpljivi čitaoče, da to brdo, ta ravničarska planina otmenog imena, svakako nije za Tebe nešto sasvim nepoznato. Štaviše, mogu da se kladim kako se dobar broj vas u skorije vreme dobrim vinom začetim u tamošnjim vinogradima častio.

Ili ste, možda, po obroncima plemenito lekovito bilje sakupljali? Do Crvenog Čota doplaninarili? Po fruškogorskim manastirima mir tražili? U Vrdniku se banjali? Ili, kao mi s početka teksta, na Stražilovu, tamo gde Branko Radičević ipak zeleno lišće svakog proleća viđa, dušu odmarali?

Vraćam se opet onom danu, Brankovom kolu, i gledam kako iz stražilovske izmaglice izranjaju ljudi koji i dan danas žive u knjigama koje po kućama čuvamo, a njihove rime i rečenice duž digitalnog sveta sejemo.

Ne znam kako sad izgleda drveni amfiteatar pod fruškogorskim drvećem, priznao sam kako me davno tamo nije bilo, ali te godine, to jasno i sad vidim, zbili smo se po niskim klupama i slušali kako nam svoje stihove recituju pesnici. Veliki pesnici, od onog soja koji je negde duž poslednjih decenija okopneo.

Kazuje, tako, Desanka Maksimović svoju „Tajnu,“ uputi nam poneko pitanje, onako majčinski, reče šta ima i ode. Čekamo Miku Antića, kažu samo što nije, zadržao se idući ka nama sa društvom… I u tom međuvremenu, e to se baš namestilo, nekako sam do pozornice stigao, tražio voditelj nekog iz publike da sa poezijom nastavimo dok Miku čekamo.

I tu sam Crnjanskog u pomoć pozvao, ima on jednu kratku pesmu, „Trag“ joj je naslov. Izgovorim je i vratim se međ’ svoje.

U tom trenutku, na tom mestu, to je bila moja „planinska priča.“ Sve se na tom mestu pomešalo, i Stražilovo, i Fruška Gora, i Brankova jesen i šetnje Crnjanskog, pa nedaleki Dunav, poznata lica. Srasla Fruška Gora sa pesnicima – kud ćeš veće lepote.

I naučim tamo, za svagda, da lepote prirode, sve boje kojima zrači, imaju ljudsko lice i ljudsku reč. Da se za prostore pod nebom vezujemo još više kad ima nekog da ih sa nama upija. Kad ima nekog da ih sa nama oseća.

E, pa, na Frušku Goru kad pođete, jer znam da hoćete, lepotu ćete naći i zato što će je ta gospodstvena ravničarska planina izvuči iz vas.

Pokazaće vam i vaše najlepše lice pokazujući vam svoj zelenooki šarm.

 

(Ovim tekstom autor iskazuje svoju podršku akciji Turističkog saveza Srbije „Biramo najlepše #PlaninskePrice.“ )

Fotografija preuzeta odavde.