Blog Dragana Radovića

Nikad ti mene nećeš naterati da plačem

Share

covek-zena-dete

(Priča mog prijatelja)

Nisam ni pomislio da će klinac iz mrtvog ugla ‘ladno da ubaci trojku, ali mališa je to odradio kao pravi NBA profi.
– Sinko, ukakalo te ili to radiš redovno? – nisam izdržao da ga ne upitam.
– Nisam ja vaš sinko….šutiram, uđe često…prilično često.
– Nisam mislio ništa loše kada sam rekao “sinko”. Nisam te ranije viđao u ovom kraju, izvini ako sam te uvredio.
– Sve je OK…malo sam nadrndan ovog popodneva, ali to vas ne treba da brine.
Dečak je zaista odavao utisak zrelog deteta, ne i starmalog. Možda su danas svi klinci takvi, nemam pojma o tome, živim sam i za sad mi nije do dece. Ni ženidbe, dodala bi moja stara. Skockao sam život onako kako sam želeo i još nisam video razlog da bilo šta menjam.
– Hoćeš da odigramo basket, jedan na jedan, koliko vidim nema nikog iz mog društva?

Odmerio me je pažljivo, kao menadžer koji procenjuje koliko vredi moje košarkašo umeće.
– Možemo, ali ne nadaj se pobedi. Verovatno imaš trideset i neku, oko sto osamdeset i nešto santimetara i manjak kondicije. I uveren si da bi mogao da me tučeš sa nulom, ali već si odlučio da to, kao, nećeš, da mi ne bi razbio samopouzdanje.
Čitao me je kao slova na reklamnoj majici.

– Da nisi ti neki vunderkind? Studiraš psihologiju u potaji?
Zanimljivo, ali još ga nisam video da se nasmejao, mada nije odavao utisak ni da je tužan. Mali Baster Kiton, možda.
– Keva mi je iz tog faha, pa imam besplatno školovanje iz psihologije..Baci za loptu.
Nekih pola sata kasnije duša mi je bila u nosu, a moja košarkaška samouverenost bačena na beton improvizovanog igrališta. Klinac je bio as, čudo, mada je manje igrao košarku, a više se poigravao sa mnom.
Vodio je loptu u trenutku kad je naglo stao, mahnuo rukom i, po prvi put se nasmejavši, povikao:
– Kevo, tu sam.
I razbijam pacera, dodao sam u sebi, lagano se okrećući u pravcu njegovog pogleda.
U prvi mah sam pomislio da grešim.

Nikad je nisam video tako obučenu – tamni kostim na savršenom telu, svetla košulja koja je njenoj crnoj kosi odlično pristajala. Mada, ne znam šta mi je prvo palo na pamet. Kad čovek sretne svoju staru ljubav postane smeten, kao da je vidi prvi put. Pa, moglo bi se tako i reći – pvi put posle dvanaest godina.
Mislim da me nije odmah prepoznala, sunce joj je sijalo ravno u oči, a i ja sam više ličio na rezervnog igrača koji se, u staroj trenerci, zabavlja pored glavnog terena čekajući svoju šansu. Mada, uvek sam grešio kada je ona u pitanju.
– Još ne nosiš odelo u tri popodne? Verovatno ga i nemaš.
Izgovorila je to ravno, čak šarmantno s obzirom da me baš nije pohvalila. Samo ona može, posle dvanaest godina, razgovor da počne primedbom o nepostojećem odelu.

– Ali zato ti izgledaš u skladu sa dobom dana. Drago mi je da te vidim.
Prišao sam sa namerom da je zagrlim i poljubim, ali ona je to vešto pretvorila u ovlašno rukovanje.
– Vi se znate? – uključio se u razgovor njen sin.
– Iz studentskih dana, posle smo se zaboravili. – odgovorila mu je istovremeno me odmeravajući pogledom. Krišom, kao da nije sigurna kako bi trebalo da se ponaša.
– Kad te vidim u toj trenerci čini mi se da nisi ni izašao iz studentskih klupa. Grešim?
– Mogao bih da ti odgovorim i sa da i sa ne.
– Igraš basket u tri popodne sa nepoznatim detetom, to je čak i za tebe previše infantilno.
– Nećemo artiljerijom po neprijateljskim položajima….Radiš u bolnici?
– Da.
– Novi direktor danas nije došao na posao?
– Ne, kako znaš…
Tu je zastala, sad već zbunjeno, mada je to vešto krila.
– Šališ se? Ti?
– Ako ovo ne smatraš razmetanjem, ja. U ugovoru piše da sutra počinjem sa radom.
Sad možeš slobodno da kažeš “neverovatno”.
– I jeste, ali to ću bolje razumeti kad “novi direktor” počne sa radom.
– Drago mi je što ćemo raditi zajedno. – izgovorio sam to kao frazu, mada sam tako zaista i mislio.
– Možda je preuranjeno da tako govoriš. Nikad me nisi video na poslu.
– Ni u mnogim drugim situacijama…
Ćutala je. To nije bila neprijatna ćutnja. Govorila je ćutanjem.
– Idemo sad. Videćemo se, direktore, sutra na poslu.

Dečak je već bio desetak metara udaljen od nas.
– Zaista mi je drago što te vidim. Udata si?
– Ne, ostavi to, idem..
– Dobro…razumećeš da se pitanje nekako samo nameće?
– Zašto bi se nametalo? Ako ti odgovorim sa “nisam udata”, bićeš ushićen jer, vau, “sad mogu ponovo da joj se udvaram.?” Nećemo šetati po tim uspomenama, radićemo…
– Dobro, dobro..mada ne verujem da će mi to poći za rukom.
– Pa kad si mogao ovih dvanaest godina, zašto bi sad bio problem? Ovo je slučaj, ovaj tvoj dolazak, ne namera.
– Namera počinje kad slučaj uradi svoje.
– Idem, glupo je da ovde pričamo o stvarima koje je trebalo reči davno. Prećutano je i neka tako ostane.Sad smo kolege i to je sve.

U njenom glasu više nije bilo sigurnosti, kao da se topila na suncu i na ovom betonu.
– Mislim da postoje mnoge stvari koje nećemo moći da prečutimo.
– Ostavi to, zaboga, nemam nameru da putujem u prošlost.
-Dobro, dobro, naravno da sad nećemo da se rasplačemo zato što smo se, ko zna zašto, jednom davno posvađali.
– Nikada ti mene nećeš naterati da se rasplačem. Uspelo ti je jednom, meni je to dovoljno za ceo život.
Zatim je otišla.

Neke slike su mi prolazile kroz svest, neke stare rečenice, neke grube reči, pa ćutnja…
Ne treba u tri popodne, po suncu, igrati basket sa dečakom kojem bi mogao da budeš otac.

12 Comments

  1. Mahlat

    I šta na ovo čovek da kaže, ovaj žena…

    ceo život na improvizovanom terenčetu za basket…

  2. Dragan Radović

    @Mahlat
    Nije ceo, još igraju igru: pitam se, pitaš se, pitam se…Ja sam posmatrač tipa “ma dajte više”, ali neće da me slušaju.
    Ili foliraju?

  3. Mahlat

    Nemam pojma, slabo ti ja stojim sa serijama, kod mene sve konkretno i odma’ . Cim krenu nastavci ja gubim interesovanje.

  4. Borsky

    Nekada se desi da na savim bezveznom mestu, iznenada proživiš uspomene iz nekog perioda u par minuta i ostaneš zabezeknut, zbunjen i nesposoban da se okreneš i odeš.

    Interesantno je šta bi se moglo desiti u nastavku. Mada ovde izgelda nema nastavka – jer ništa nije ni prestajalo. 🙂

  5. Dragan

    @Mahlat
    I meni izgleda da ovde neće biti klasičnog nastavka, pošto, kako kaže Borsky, tu ništa nije ni prestajalo.
    Uzgred, pa kako ne voliš te long size serije? U prvoj epizodi neka mučenica potpaljuje vatru u čemernoj kolibi, pola godine kasnije, u 538. epizodi, ganja sobaricu da smanji grejanje! To su ti poučne emisije, kao Nacionalna geografija! :))

    @Borsky
    Potpuno saglasan – tvoj komentar me spasio pred Mahlat – izgrdila me i ostavila bez dobrog objašnjenja, kad ono stiže spas! 🙂

  6. Charolija

    Natavak… na radnom mestu. 🙂

  7. Charolija

    Zanimljivo je što i kad prođe i 12 i više godina, bude baš kao da je bilo juče i da stvarno ništa nije prestajalo.

  8. Dragan

    @Charolija
    Promeni oblik, način na koji osećamo…ali zaista nikad ne prestaje!
    A i zašto bi? Lepše je ovako… 🙂

  9. Borsky

    @D; menja agregatno stanje i gustinu – na to si mislio …

  10. Charolija

    Baš sada je neko twittnuo ovaj post i tek sada sam obratila pažnju na naslov ovog posta i ponovo došla. “Nikad ti mene nećeš naterati da plačem” savršeno. 🙂

  11. Dragan

    @Charolija
    Savršeno mi prija tvoja ocena! Hvala! :))

  12. electrasdreams

    Nikada ne prestaje. Prokleto je to.
    “Nikada ti mene neces naterati da placem”…cista laz.

Leave a Reply

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

© 2024 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: