Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Zvuk gramofonskih ploča u Osoru

Share

osor-i-jaDo plaže smo hodali uzanim putem posutim komadićima kamena od kog se sastojalo to daleko istarsko ostrvo.

Ostrvo je, bar u mom sećanju, bilo ogromna prelepa stena iznikla iz ne previše dubokog mora. Dodajmo tome borovu šumu, onu finu mrku podlogu kakvu načine iglice opale sa četinara, zatim gradić od malih i većih kamenih kuća, pa hramova, jedan bunar u središtu, natkriljen umetnički osmišljenom i izlivenom gvozdenom rešetkom, nedavno popločanu plažu i dve – tri bitve za vezivanje brodova…i to bi bilo, naizgled, skoro sve. Osor na Cresu.

Niko nam tada nije pričao da je svaka od zgrada u Osoru istinsko arhitektonsko umetničko delo i da iza sebe ima viševekovnu istoriju. Ni da je Osor svoje zlatno doba imao još u antička vremena. Baš kao i kamena kuća u kojoj je tad bilo letovalište, sagrađena još u XV veku. Saznao sam to znatno kasnije, vrzmajući se po vebu.

Negde u kutijama sećanja zagubio se podatak o tome ko je i zašto odlučio da baš tamo, na najudaljenijem deliću mora od Kovina, unajmi staru spratnu kamenu kuću i od nje načini zajedničko sindikalno letovalište za „radničku klasu“ „Napretka“ i kovinske Bolnice. Mada, gledano iz perspektive „ovih godine“, ta odluka je bila sasvim na mestu. Šta više, imala je u sebi „integrisan“ duh turističkog avanturizma, neophodnog da se iz banatske varoši teleportujete najpre autobusom do Beograda, zatim vozom do Rijeke, pa putničkim brodom do Osora.

(Gle čuda, više od dvadeset godina posle prvog susreta sa tom lađom,  našao sam se na njoj ponovo kao putnik – novinar. Ili je bar u varljivim hodnicima sećanja pisalo da je to baš taj brod. Uostalom,neko je tačno rekao da je „život ono što pamtimo, a ne ono što smo zaista doživeli?“)
osor-dvor

Koliko je u odmaralištu moglo da bude ljudi u „jednoj smeni“? Tridesetak, možda? Bolje od toga pamtim silne riblje konzerve koje su bile najčešći doručak ili užina.
Smena je trajala 3 nedelje – 21 dan! Da, toliko se ostajalo na moru s početka šezdesetih, a i ranije. Zato mi je ostalo nekako besmisleno cimati se iz tačke A zbog sedam dana plandovanja u tački B. Kad ideš – idi, kad ne mrdaš – sedi. Mada mi je odavno svejedno i podjednako mrsko da se pomerim tri, pet, sedam ili trideset dana iz ove kolotečine. Dosada je sjajna stvar ako naučite da je podnosite i ispunite.

Voda je, kao i na većini ostrva, bila „suvo zlato“. Pili smo mineralnu (što je za momka od pet godina užasan doživljaj). Pranje? Opereš se u moru – šta fali, čisto je – a kad dođeš u odmaralište obaviš kompletnu toaletu.

u-rijeckoj-luciIma to svojih čari. Recimo, dok smo se vraćali istim tim brodom („Plavnik“, biće da mu je to ime.) uživao sam u sopstvenoj slanoj koži. Malo zateže kad na nju obučete majicu, ali tu prestaje sva neprijatnost koju neisprana slana voda može da napravi.

Ne znam gde i kad sam, nešto kasnije, video prvi tuš na plaži, ali znam da sam pomislio kako je to samo bezvezno prosipanje dragocene tečnosti. Valjda sam, privremeno, usvojio način razmišljanja ostrvljana, šta li?

Plaža je, dakle, bila sasvim pristojna za rane šezdesete: bez tuševa, kabina za presvlačenja, toaleta, prodavnica, kafića…naiđe povremeno neka smežurana prijatna starica sa maslinovim uljem proizvedenim u kućnoj režiji i to ti je sav „uslužni sektor.“ Uostalom, više nismo ni tražili niti nam je tad trebalo trebalo.

Našli smo, ipak, nešto vredno što nismo ni tražili niti uopšte pomislili da ćemo tamo pronaći. Pravu ogromnu kolekciju starih gramofonskih ploča, onih „debelih“ pucketavih – nešto kao u doba „Đenke i „ton filmova“. Na stotine neprocenjljivo vrednih ploča u drevnom kamenom seocetu na ostrvu sreće usred Jadrana!

mati-i-ja-i-osor-iza-nasNikad nismo saznali ko ih je i kako tu doneo, a bili smo, mi deca, suviše mali da bi o tome uopšte razmišljali. Jednostavno, pošto nije bilo gramofona ili nismo znali da ga pronađemo, koristili smo te ploče kao što su, mnogo godina kasnije, to radili neki novi klinci sa frizbijem.
I pomalo me je sramota kad pomislim na svo to carstvo muzike koja nam je bila na dohvat ruke, a koju nismo mogli da istinski osetimo i njome ispunimo svoje dečije glave.
Igrali bi se u toj prostoriji koja je bila desno od ulaza (vidi se i sad na fotografiji koju sam izgooglao i sa radošću ugledao jednog dana kada mi je palo na pamet da potražim neke deliće vlastitog detinjstva. Ušli bismo unutra, zadivljeno posmatrali kolekciju kojoj nismo mogli da odredimo vrednost, ali koja je bila zgodna za igranje, ostajali sat-dva i odlazili da dočekamo popodnevno pristajanje broda koji je stizao iz Rijeke.

Pet leta uzastono provodio sam po 21 dan u Osoru, u kući koja je nekada bila dvor, a o kojoj danas ne znam ništa.
Ostala je u mom sećanju nekako veličanstvena, baš kao i taj kameni gradić iz kojeg je isijavala otmenost dalekih vekova.
I taložila se u nama, oplemenjivala nas, iako to, tako mali, tad nismo mogli da pojmimo.

Fotografija  preuzeta sa adrese http://ineco.posluh.hr/pgz/losinj/osorzgra.htm

Ostale fotografije: privatni albumi

5 Comments

  1. Imaš lepa sećanja, prijatelju… Ali sve mi se čini da si za to zaslužniji ti, nego taj “kameni gradić iz kojeg je isijavala otmenost dalekih vekova”. Ti svoja sećanja bojiš tim divnim nijansama i deliš ih s nama…

  2. @Pedya
    Hvala ti, Pedya, nego bojim se da su moja sećanja imala itekako dovoljno vremena da naslikaju sve te predele i ljude koje pamtim! 🙂

  3. Ah, u prvoj recenici sam znala da pricas o Cresu – mozes li da verujes to?! Ne moze se to ostrvo ni opisati nekakvim drugacijim recima. Ovog leta sam bila na Losinju, al smo posetili i Cres, i naravno Osor. Pamtim kucu sa koje je visilo stotine ptica, i jednu drugu na cijim je zidovima rasla trava – kako neobicno! Ma mogla bih o svakoj kuci tamo po nesto da kazem, sto je cini jedinstvenom u vremenu i prostoru. Bio si mali, ne verujem da si otisao na groblje, a ono svojim pricama obara s nogu isto kao i grad!
    more je nestvarno lepo.
    Hvala za ovu lepu pricu, jos jednu u nizu!

  4. Prekrasan tekst i sjecanje! Cres je poseban otok, svakako cu se jednom tamo vratiti, dugo je vremena proslo od zadnje posjete!

  5. Drago mi je da ti se svideo tekst. O Cresu imamo isto mišljenje, voleo bih da ga ponovo vidim posle toliko godina.
    Zapravo, bio sam i s početka osamdesetih na Lošinju, ali nisam uspeo da vidim i Cres, posebno Osor.
    Bio bi to sjajan doživljaj! 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published.

*