Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Noć uoči jutra kada su odveli mog oca

Share

Kada izaberete svoj put, izabrali ste i posledice. I izazvali kovitlac događaja koji ume da spoji nespojivo. Budite spremni na to.

odlazakTe noći kuja Arka je zavijala teško i mučno, predosećajući da jutro neće doneti ništa dobro. Prevrtao sam se po svom ležaju na rasklapanje, u sobi koja je postajala sve hladnija – manje zbog gubitka toplote u debelim zidovima, a više od mog straha pred neizvesnim koji je, čini mi se danas, bio i detinje iskren i skoro starmalo racionalan.

Milutin je, sa druge strane zida, prebirao po slikama svoje prošlosti, po fleševima neurednog i pomalo osionog života čije će posledice morati od sutra da iskijava. I po učinku svojih uverenja koje će otplaćivati najdragocenijim čovekovim imetkom – slobodom.

Mati je ležala mirno glumeći snagu koje nije moglo istinski da bude u njenom odavno bolesnom telu. Nisam to mogao da vidim u tom zamrznutom trenutku kuće koja je, ume to da bude, bolovala ovu noć skupa sa svojim ukućanima i sa Arkom koja u dvorištu nije prestajala da zavija.
Iako je sve prekrio težak mrak, uzdasi i nervozna škripa madraca odavali su nemir i gustu nesanicu koje je ovaj dom isijavao te noći uoči Milutinovog odlaska.
Kuće žive, pate, raduju se i umiru sa svojim vlasnicima. Za ovo poslednje nisam siguran – slike prošlosti ponekad vekovima stanuju u naizgled mrtvim zidovima, vrebaju pravi trenutak da se pokažu i dokažu kako su sve svoje stanare sačuvali od zaborava.
Nikada o tome nismo pričali, o toj noći uoči odlaska mog starog u čemernu kuću prokaženih i odbačenih. Pustili smo, kao i uvek, da vreme samo od sebe pročisti našu iznenadnu nesreću i razgrne tešku noć i sve potonje noći koje je otac morao da provede u kazamatu.

Eh, moj Milutine, moj stari! Nisam te ja decenijama razumeo, ni tebe ni tu tvoju potrebu da ideš najtežim od svih puteva koje ti je život nudio. Priznajem danas, pribijen uz zid pred kojim je streljački vod godina, da veliki deo krivice za naše nerazumevanje leži u meni, u mojim potrebama da razumem nerazumljivo, osvetlim neosvetljivo i prosrećim neusrećivo. A takav je, moj Milutine, bio tvoj usud.

Priča tvog života je sva od zidova koje si kao ljuti vuk, ali i otmeni gospodin, rušio oko sebe po cenu da zauvek ostaneš među njima.
Sve nešto mislim, u noćima poput ove, da i danas, tamo negde, ako tamo negde nije samo metafora već istinski prostor, ne daš drugima da žive ispod linije ljudskog dostojanstva. I mater im psuješ ovako mahnito istinoljibiv i nesalomiv.

djip
Po oca su, izjutra, kao u onim pričama šapatom izgovaranim kraj toplih peći u noćima koje su ledile kosti, došla dva u tamnu kožu sakrivena pripadnika one službe, nešto malo kao pričala, sklanjala pogled od majčinih suza i nemo slušala moje pitanje:
-A ko ste vi?
Ajde, ajde, dobro je, dobro, pusti ljude, ovo je njihov posao, govorio je moj Milutin tog jutra kad su ga odvodili neki pravoverni nesrećnici u čijim je mislima bilo olakšanje što su odabrali pravu stranu, a u srcima nelagoda i ono osećanje sopstvene bezvrednosti koje se katkad javi u prilikama koje nas primoravaju da uvidimo koliki mi to, zapravo, jesmo.
Branio je moj otac njihovo nepostojeće dostojanstvo i u času kad mi, naša porodica, njemu nismo umeli da kažemo ništa što bi bilo vredno reči.

Kada se Milutin vratio posle mnogo godina zatekao je sve nas sasvim drugačije. Da li je to moje lažljivo sečanje sačuvalo njegovu sliku, taj prizor još uvek jakog i stamenog čoveka sa drvenim koferom u ruci kako se iznenada pojavljuje iz ajnfora i hoda ka nama, tog dana slučajno (da li ?) okupljenim u istom onom dvorištu u kojem je, sad već ostarela Arka, zavijala one crne noći.
Nismo znali kad će ga pustiti, a Milutin, mada je to znao, ništa nije hteo da nam u pismima saopšti. Čuvao nas je od svakog zla, pa i mogućeg razočarenja.

I nikada, baš nikada, nije pričao o tim najmučnijim danima svog žestokog života.
Mene su deca zavitlavala, govorila svašta u želji da me ponize jer imam oca koji nije tako dobar kao što su njihovi očevi, ne zovu ga na sastanke i ne pitaju kojim ulicama bi trebalo da prolazi štafeta. Šta sam ja tad znao da im kažem i kako da se odbranim?

Jedno pamtim i to neću nikad zaboraviti. Iako sam malo toga razumeo tih godina, nisam nikad osetio bilo šta nalik stidu što moj Milutin nije kao drugi očevi. I, evo sad, ovde potpisujem, ovde overavam, moj Milutine, da sam sasvim siguran kako si to ti, nekim svojim tajnim umećem, usadio u mene tu sigurnost u nesalomivom osećanju da sam sin oca koji je umeo da usamljen u svom svetu, pust, ali nasmejan i uvek vedar, vesla uzburkanim Dunavom neki trošni čamac uprkos košavi, talasima, uprkos celom svetu i celoj planeti.
Sunce ti tvoje, moj Milutine, kakva si ti ljudina bio kad si sa smeškom jurišao na svoje vetrenjače u godinama kada su miševi njive prekrili.

Epilog:
Milutin je odbijao da govori o najtežim godinama svog života, ali ja sam uvek, kad bi mi se učinilo da neki trag vodi ka tim vremenima, pokušavao da načinim koliko-toliko jasan mozaik ne bih li ipak otkrio kako mu je bilo dok je otplaćivao dugove državi koja ga nije htela.
Jedan neobičan trag pronašao sam na LiteraLogu u tekstu o Vladimirki, putu kojim su ruski osuđenici odlazili u Sibir. Događalo se, naime, da mi u Beogradu, dok sam studirao, prilaze nepoznazi ljudi i pričaju o mom ocu Milutinu pominjuću detalje koje su mogli da znaju samo ako su i oni bili zatočenici svojih uverenja.
Najupečatljivija slika nastala je u zimu 1977. godine kada se me u holu Pravnog fakulteta u Beogradu sačekala trojica meni poznatih ljudi. No, taj susret me je više uplašio nego obradovao.
Ne ulazeći u detalje, preneću upornom čitaocu da mi je nervozni suvonjavi gospodin, nalik slikama koje imamo o Fjodoru Dostojevskom, rekao da su mog Milutina sreli na Vladimirki u društvu dvojice udbaša, ali da ništa nisu mogli da učine.
-Nije Vladimirka tek put koji samo negde vodi, to je način života, pogled na svet…to je prašnjava staza koju samo retki izaberu. Čitali ste moje „Zapise iz podzemlja“, zar ne? – govorio mi je Fjodor neprestano se osvrćući kao da očekuje da nekog vidi.

-Zna i ljubav da vas prošeta Vladimirkom julia-ormond– uljudno se nadovezao pitomac Aleksej Tolstoj. Zamislite, mene je u Sibir odveo „Sibirski berberin“. A ja, posle, i sam postao berberin! Eh, Džejn, Džejn..
Treći čovek se nije oglašavao. Ćutao je i gledao u neodređenom pravcu. Na nekog me je podsećao, ali nisam nikada otkrio ko bi to mogao da bude.

Zato i dan – danas o njemu mislim kao i personifikaciji svih onih nesrećnika koji su sami izabrali svoju Vladimirku.
Zapravo, a da li drugačiji pravi ljudi uopšte i postoje?

Leave a Reply

Your email address will not be published.

*