Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Page 2 of 17

Blogomanija 2013 – nema bloga bez lopate!

Share

Ako je prva #Blogomanija na Staroj planini pokazala da su blogovi i događaji povodom njih dovoljno atraktivni za izveštavanje u profesionalnim medijima, drugo blogersko okupljanje na Kopaoniku konačno je “podvuklo crtu” između neobaveznog “dnevničkog” blogovanja i profesionalnog kreiranja ovog “internet žanra” i sadržaja na Internetu uopšte

blogomanijaDa li idete na planinu da biste uživali u čarima zime ili da biste trenirali spust za narednu takmičarsku sezonu? Jeste li u skijaškim centrima gost ili profesionalac na pripremama? Legitimno je, naravno, i jedno i drugo.

I baš kao što će neko odabrati da se niz snežne bregove spusti iz sasvim amaterskih reakreativnih razloga, tako ima i onih koji to radi profesionalno, “u vidu zanimanja.”

Ta razlika između “rekreativnog” i “profesionalnog”, na kojoj počivaju bar dve industrije, posle “Blogomanije” na Kopaoniku  ima prilike da se svrsta među bitne prekretnice domaćeg i regionalnog blogovanja.

Ako se vođenje bloga (pre)dugo smatralo uglavnom javnim objavljivanjem svojih razmišljanja o “čudnom svetu oko nas”, što samo po sebi svakako nije ništa loše, posle blogofestivala na Zlatnoj planini blogovanje je dobilo ogromnu šansu da se uvrsti u red vrlo bitnih i isplativih poslova. Tačnije, ono to za nekog već jeste.

Utisci posmatrača “sa strane”

Ne donosim vam “vesti iz prve ruke” niti mi je namera da ovde pišem o predavanjima koja su (preko video strima) ostavila na mene najveći utisak, novim licima koja sam upoznao (jer nisam), “umrežavanju” koje nam svima kreira život, spa opuštanju i drugim čarolijama.

Kao neko ko je, sticajem loše karme, nevoljno izostao sa Blogomanije, koristim tu okolnost da ukratko sažmem “odjeke sa planine” u blog post. Pišem iz ugla potrošača informacija koje su, uglavnom onlajn, stizale do mene kad bih našao vremena da ih pratim.

Internet – mesto za stanovanje, rad i zaradu

Obrni – okreni, prilično zanimljiv niz predavača saopštavao je svoja iskustva i viđenja načina na koji se na Internetu može “stanovati, raditi i zarađivati.” Prevedeno na svet blogova, pričalo se ponajviše o njihovoj poslovnoj strani.

Nije bilo previše “suve teorije” i i poruka tipa “blog može ovo, a može i ono.” Svakako da uvek ima nove “publike” koja mora da prevali prve korake u blogovanju i takve informacije nikad nisu višak. No, mislim da me ne vara utisak da se poslednjih meseci pojavila i već etablirala jedna fina skupina šarmantnih, vizualno modernih, a sadržajno vrlo pitkih blogova. I korisnih na različite načine. A tu smesu lepog, pametnog i svima pristupačnog najteže je “umutiti.”

Čitavu Blogolandiju, neveliku i, ‘ajde da se složim, većim delom dosadnu, ipak sad vuku napred i modernizuju je upravo blogovi koji su sposobni da budu “privreda.”

Ne guram ih u prvi plan da bih obesmislio one druge. Ne, blog je tu i da ne bismo ostali bez “glasa javnosti” koji će, kako sada stvari stoje, biti sve značajniji. No, otom – potom.

Dok završavam ovaj tekst, sa Tvitera stiži odjeci “blogerskog rastanka.” (“Učesnike uklanjali grtalicom” javlja Viktor Marković!)

Dokaz više da nema bloga bez lopate!

 

Dečak koji je video Kenedijevog ubicu

Share

Svetski Dan televizije je 21. novembra. Atentat u Dalasu dogodio se 22. novembra. Ova dva datuma kao da nisu slučajno tako bliska

Atentat na Džona Kenedija prvi je događaj koji je u ove krajeve pred nevelik broj TV prijemnika “doveo” ogromno opštenarodno gledalište i tako za dugo vreme ustoličio televiziju na pijedastal glavnog kreatora javnog mnjenja.

atentat-na-kenedijaStajao sam na davno “nacionalizovanom” klaviru smeštenom, ko zna zašto, u ugao “društvenog doma” i gledao sav taj svet koji se tiskao u sali. TV aparat je bio prilično daleko od mojih očiju, ni “slika” nije bila baš najjasnija, ali program je ipak mogao da se vidi. Ni dan – danas ne razumem zašto je ta scena zauvek ostala u mom sećanju urezana pod brojem jedan, ali tako je! Zajedničko čekanje televizijskog dnevnika dan posle atentata na Dž. F. Kenedija i gledanje mrljavih slika iz dalekog Dalasa prvo je sećanje koje sam uopšte “zaradio” u životu.

Sam događaj, ne mislim na atentat već na njegovo medijsko praćenje, još mladu domaću televiziju, o kojoj dobar deo stanovnika YU prostora nije imao baš sasvim tačnu predstavu, svrstao je u red “sveznajuće sile”.

Da napravim poređenje sa sadašnjim poretkom stvari: televizijski aparat, naizgled bezvezna kutija koja troši struju, upravo je u danima izveštavanja o atentatu na ovde neobično popularnog američkog predsednika u svesti mnogih postala nešto poput “Googla” nekoliko decenija kasnije. Ta kutija je ne samo znala sve, “sve” su znali i radio i novine, već je čovek “svojim očima” mogao da se uveri da tu nema “laži ni obmane.”

Jednom “podignuta” institucija gledanja TV dnevnika, započeta upravo tim neverovatnim okupljanjem ljudi radi praćenja informacija iz Teksasa i Vašingtona, otkrila je i onima koji su prvi put videli “mali ekran” šta se sve iza zelenkastog stakla krije.

Rečenica “Bilo na televiziji!” garantovala je superiornost sagovornika i podupirala njegov socijalni i intelektualni status.

Vreme u kojem je televizija počela da dominira u medijskom okruženju moglo je i ovde da počne. A prošlo je samo pet godina od kako je 23. avgusta 1958. Miloje Mića Orlović u probnom programu beogradske televizije vodio prvi Dnevnik.

Mislim da u istoriju uticaja televizije na “široke narodne mase” svakako treba uneti podatak da je upravo to masovno praćenje i “kolektivno gledanje” TV Dnevnika u danima posle atentata na Džona F. Kenedija itekako ubrzalo stasavanje ovog medija u red “najjačeg momka u gradu.”

Svetski Dan televizije je 21. novembra. Atentat u Dalasu dogodio se 22. novembra. Ova dva datuma kao da nisu slučajno tako bliska.

A onda je na vrata zakucao Internet…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Starim pomalo ovih dana

Share

3500134608_78bfa5604e_mStarim pomalo ovih dana. Ne vidi se to odmah jer još umem da prevarim svet. Starim na kvarno, varam osmehom, uljudnim pozdravima i lascivnim pričama, citatima koje ste preskočili i monolozima koje niste čuli.

Ne znam koliko dobro me znate, ali ne verujte mi više ništa.

Izjutra sam težak kao sinoćnji pijanac. Dobro je što me ne vidite dok se uspravljam izranjajući iz posteljine. Ili posle, dok preturam čašu sa četkicama za zube tražeći poklopac od pene za brijanje.

To sam ja ovih dana. Nepopravljivo starim.

Da li s godinama svima srce postaje mekše, a duh spremniji da razume, tek sve češće praštam podlacima, jeftinim dripcima i ocvalim kurvama koje me zavlače skupom šminkom. Ako me lažu, laž sam i tražio.

Praštam i nepismenim piscima, lažnim prorocima, iskrenim komentatorima, kvarikućama i hodačima na prstima.

Kad spadnete na praštanje starost vas je već uzela pod svoje.

A ja, eto, starim pomalo ovih dana. Otkucam desetak rutinskih redova, podignem noge na sto, preko novina, i blejim u vrata kao da ne znam šta je sa druge strane. Privikavam se na odlazak kao na tesne cipele.

Znam, biće još letnjih dana i onih mirišljavih trenutaka sreće izazvane nekim nedokučivim čarolijama. I biću ja u svemu tome kao dečak koji stoji i pruža ruku njoj, a pomalo i celom svetu. Ma ima uvek tih dobrih pesama koje tek treba komponovati.

Ali starim, društvo, ovih dana sam baš naučio da starim. Mogu da vam pišem neke druge rečenice, al’ glupo je da i vas lažem. Možda ponekad, onako radi efekta, ali ne i neprestano.

I prošlost me, kao bog Janus, sve češće nalazi na neočekivanim mestima. Kao da želi nešto da mi poruči. Nasmeje mi se u lice zbog svega što sam propustio ili se naceri zbog svih gluposti koje sam napravio. Pa se posle izvinjava nutkajući me umiljatim sećanjima i veselim nagoveštajima.

Dobro, marim ja, ali zaista starim pomalo ovih dana. Ne branim se od muva, ne sklanjam od kiše, ne čekam zeleno svetlo i ne kupujem nova odela.

I dok hodam kao duh kroz svetinu pitam se, stareći pomalo ovih dana, šta je mislio Oblomov dok je ustajao u pet po podne, da li je ipak proleteo metak kroz srce Dostojevskog pred streljačkim strojem, a onog jutra u šumi da li je Ljermontov žalio što na svetu neće ostati niko ko bi ga iskreno i do kraja razumeo, i šta je deci za doručak ostavila Virdžinija Vulf pre nego što je odvrnula ventil. Sva suvišna pitanja ovog sveta su me skolila.

Starim pomalo ovih dana ali, ipak, nije to baš uvek nešto teško, pa ne pružam otpor. Već sam se privikao na dnevne obroke starenja i, ako me vidite u pravom trenutku, vi možda nećete primetiti ništa.

Pitaćete me o novom broju novina, lošim naslovima, žaliti se na vlast ili pohvaliti dobrim ocenama svog deteta. I tako ćemo zapodenuti svakidašnju priču.

Starim pomalo ovih dana, ali se za sad još dobro držim i nisam pogubio kofere ni osećanja.

Navratite ponekad, tu je i vaša porculanska tacna starenja.

 

 

Nema poreza dok se “gole šmizle” plažom šetaju!

Share

O “skandaloznom” oblačenju na kupalištima, “muškaračama” u pantalonama, pijancima i kafedžijama i nesposobnim žandarmima koje su kovinske žene same rešile da proteraju oštrom peticijom lokalnim vlastima – pre stotinu godina
frajle-na-plazi-u-kovinuAvgust mesec
1921. godine. Opasno su se ugledne Kovinke naljutile na vlast koja svakakve “nemoralnosti” na dunavskim plažama dopušta i ne kažnjava. Ali na ljutnji se nije sve  završilo, naprotiv. Opštinskoj upravi žene su podnele peticiju u oštrom tonu, a bogme i uz pretnju da će grad bez poreza, a žandarmi bez posla ostati ukoliko se “nemoralu” na put ne stane.
Supruge uglednih kovinskih advokata, lekara, trgovaca, profesora, veleposednika i inih pripadnika gradskih “visokih krugova”,
 ljutito su tog avgusta vlastima pisale i u velikom broju se ispod “akta” potpisale, tvrdeći da “Opštinska uprava nije ništa uradila da spreči više pojava gaženja morala i pravila pristojnog ponašanja na gradskim kupalištima”.

moderna-gospodjica

Kupacica s početka 20. veka

Vlast, kažu cenjene gospođe kovinske, “nije uspela da spreči da se na Dunavskoj plaži nose bade kostimi bez suknjica i iz dva dela,” a to je tada u njihovim očima bilo ravno nedopustivom skandalu!

Ovakve kupaće kostime nosile su uglavnom “frajle”, devojke koje su se školovale u velikim gradovima, a tokom “ferija” dolazile u rodni Kovin i okolna mesta da se odmore i vide rodbinu i prijatelje. Iz “belog sveta” u tada izuzetno urbanizovanu varoš (ulična rasveta, telefon, električna centrala, voz do Velikog Bečkereka i dalje, osnovna i srednja škola, pozorište, hotel i sve kako gradu priliči) donosile su i neka nova, smelija i opuštenija pravila ponašanja na kupalištima, kakva su u Beogradu, Novom Sadu ili Beču uglavnom bila uobičajena, ali su za ugledne žene kovinske još uvek bila previše smela, pa čak i “vredna” peticije gradskim vlastima.Jer, eto, “na plažama Kovina vide se raznorazni bade kostimi, od onih pristojnih do onih koji gaze moral i pravila ponašanja.”
dama-na-plazi-nekadZato
je i Opštinskoj upravi upućen zahtev “da se zabrane ženski bade kostimi bez suknjica i iz dva dela, kao i da ženske idu ulicom „kao muškarače“ u pantalonama!
Ako nam ova peticija danas zvuči “demode” i izaziva smešak, naredni zahtevi, takođe u peticiji crvenim slovima podvučeni, ni do danas nisu izgubili na aktuelnosti. Šta više, reklo bi se da se “preživeli” čitav jedan vek.

U ove letnje dane u gradu, Opštinska uprava nije uspela da zabrani da se dranje pijanih mladića noću po ulici otkloni, a ono je nesnosno i uznemirava mirne porodice,” protestuju žene i poručuju Upravi da bi “žandarmi trebalo da hapse pijane na ulici i propisno ih kažnjavaju.”

Od Uprave se tražilo da “zabrani rad kafanama radnim danima posle 22.00 časa, a nedeljom posle ponoći. U slučaju da žandarmi pronađu da kafana radi i da se iz nje čuje lumpovanje, da se kafana zatvori 30 dana, a kafedžija da plati kaznu. Novac od kazni školi za njen rad na vaspitanju dece da se preda.”

“Ukoliko Opštinska uprava bude ćutala i ako žandarmi nisu sposobni da uvedu red” ugledne potpisnice tražiće da se “Uprava smeni i nesposobni žandarmi premeste iz Kovina. Sa peticijom biće upoznato Ministarstvo unutršnjih dela, a žene Kovina će da”izrade” kod svih Kovinaca da ne plaćaju porez dok se zahtevi iz peticije ne ispune.“ Oštro i bez pardona!
O sudbini peticije, sem da je “
uredno zaprimljena” od strane Opštinske uprave u Kovinu, nema više podataka. O “skandaloznom oblačenju na plaži i u gradu” kad je reč, znamo kako je to vreme samo i bez vlasti “rešilo.”

Što se tiče Peticije, a posebno kazne u vidu neplaćanja poreza i smene žandarmerije u gradu ukoliko po zahtevu žena ne bude postupila, za poštovanje je postojanje i “praktikovanje” ovakvog ophođenja sa vlastima.

Pa vi sad vidite ko je, pre jednog veka još, hrabro pred “narodne predstavnike” izlazio!


Lućian Bogdanov

Dragan Radović

Lućian Bogdanov je doajen kovinskog novinarstva. Nema tih stvari iz istorije kovinskog kraja o kojoj nije pronašao bar nekoliko relevantnih podataka. Piše za Kovin Ekspres, dopisnik je lista Libertatea, prevodi na rumunski za sve moguće istitucije u opštini, a bogme i po svetu, udahnjuje život lokalnom “Kružoku Rumuna”, a ove godine je, na Dan opštine, primio Plaketu za životno delo u oblasti kulture i negovanja i očuvanja identiteta svih nacija koje zajedno čine građane opštine Kovin.

Tajna anoreksije Anđeline Džoli ili kad vesti presretnu čitaoce

Share

Ako nas “ciljane” reklame pronalaze ma gde bili, zašto to ne bi i medijski sadržaji skrojeni po našem ukusu i u “pakovanju” koje nam u određenom trenutku odgovara? Novine, sajt, televizija, tablet, pametni telefon…znaće “pametni softver” gde smo, šta nam treba u tom trenutku i šta sigurno nećemo samo letimično preleteti pogledom.

angelina-jolieVideli ste fotografije Anđelije Džoli? Njene noge? Mnogi tvrde da je previše mršava i da je muči anoreksija?

To vas ne interesuje ili vas interesuje samo malo, možda biste hteli nešto više da znate o njenoj glumačkoj karijeri, a ne o anoreksičnom delu priče, a možda je baš ta bolest tema o kojoj želite više informacija? OK, nema problema. Sačekajte još neko vreme i odgovori koje želite biće pred vama. Nema potrebe čak ni da ih tražite – odgovori će pronaći vas.

Nastavak teksta posvećen je upravo fundamentalnoj promeni u informisanju koja će od čitaoca koji traži napraviti znatiželjnika koji dobija odgovor bez pitanja. No, hajde da idemo lagano.

Medije smo odavno navikli da “trošimo” prikovani, kao klasični telefon, za jedno mesto. Sedeći pred “malim ekranom naših kolor televizora”, ispred kompjuterskog monitora ili za stolom na kom je rašireno pola kvadratnog metra informacija.

Tu “skoro” stigli su laptopovi uz koje smo mogli da “prošetamo” vest, potom i “pametni telefoni”, pa tableti i…i vrlo brzo ta mogućnost “konzumiranja sadržaja” počela je da gubi prostor u kom se to odvija kao nužnu dodatnu odrednicu. Pa kad dodamo i fakat da je širokopojasni internet sve više pravilo, a sve manje “ostrvski izuzetak”, eto nama jedne potpuno nove slike načina na koji se mediji koriste.

Mi već danas do informacije možemo da stignemo ma gde bili.

Ovo žestoko ubrzanje ima svoj pandan u načinu na koji reklama stiže do nas – lovi nas na netu jer softver zna naše navike. (Zapravo, slično važi čak i za “stare medije – i u SFRJ je postojala podela po kulturnoj i materijalnoj razvijenosti i specifičnosti pojedinih regiona tako da su velike reklamne agencije pravile različite reklame za takozvanu zonu A i zonu B, da sad ne detaljišem.)

Ako nas “ekonomska propaganda”, a i svaka druga, ‘ladno otkriva, zašto bi to bio problem za medije? Da li će biti teško znati šta bi neko čitao u avionu, šta na plaži, koji sadržaj mu je zgodan oko ponoći, koliko je sprema da “uđe” u temu i tako u nedogled. Ne, to je već tu, u vratima, ne ispred njih.

Ako igrate na duge staze, ne zamarajte se pitanjem o starim i novim medijima, krizi štampe, banalnošću tv programa. Vreme koje dolazi ima u prtljagu tačan opis vaših čitalačkih navika i želja. Dakle,  mediji će, nužno, morati da imaju “isporuku” na svakoj adresi, tačnije na svakom broju u ulici. Jedan medij, jedan “osnovni sastojak”, ali i razlika u načinu na koji će informativna ili zabavna porcija biti isporučena vama, komšinici ili nekom ko sedi u autobusu. Razlika u ambalaži i u sadržaju – nekom štura vest, nekom komentar, trećem izveštaj, šta ko voli nek izvoli…)

Nije, dakle, više pitanje hoće li opstati papir, klasična TV, da li će doći do zasićenja veb portalima ili neće. Pitanje je kako će novinarstvo budućnosti odgovoriti na “poslednje veliko pitanje” – kako personalizovati medijsku robu?

Novinar budućnosti neće pisati “za masu”, dakle za “veleprodaju”. Pisaće za Jelenu Jovanović i Petra Petrovića, za ljude sa posebnim JMBG!

To je glavni predmet i najveći izazov koji čeka medije.

Dakle, ne sekirajte se što još nije objavljeno da li je Anđelina anoreksična, mada se o samoj anoreksiji zna dosta toga. 😉

Znatiželjni će već dobiti kratku vest, vi opsednuti ishranom pravila za održavanje idealne telesne težine, a opsežan tekst o anoreksiji biće isporučen na adresu na kojoj stanuje…pa možda i sama Anđelina. 😉

Umesto zaključka

Zaboravite na “kladioničare” koji procenjuju koliko brzo će Internet zgužvati vaše novine ili pogasiti televizijske stanice jer taj scenario nije realan – posle ovih zbunjenih vremena, kad se konačno dovrši i vaš i moj “čitalački profil”, imaćemo na medijskom meniju upravo ono što volimo “upakovano” na platformu koja nam, u datom trenutku, najviše prija.

 

Istina o Disovoj pogibiji šokirala ljude na Fejsbuku i Tviteru!

Share

Nemačka podmornica  potopila brod kojim se poznati srpski pesnik  vraćao iz Francuske, piše Blic na koricama knjige poezije koju čitalac dobija besplatno uz svaki primerak novina, a o čemu bruje sve društvene mreže
Disova-knjiga-iz-BlicaObjavljivanje istine o pogibiji  Vladislava Petkovića Disa, autora čuvenog hita „Možda spava“, gurnulo je u stranu sve druge vesti koje  danas kruže po društvenim mrežama u Srbiji.
U knjizi  pesama velikog srpskog moderniste, koja se besplatno deli uz dnevni list „Blic“, domaćoj javnosti saopšteno je da čuveni srpski pesnik,  koji je originalnošću  stihova išao daleko ispred  vremena, nije doživeo najzrelije stvaralačke godine. U tome ga je sprečila prerana smrt, nakon tragičnog potapanja broda kojim je plovio ka Krfu. Brod je 1917. godine potopila nemačka podmornica iz mediteranske flote ove zemlje.

Vikipedija pedantno beleži da je „Dis (je) pesnik iracionalnog, on slike nalazi u podsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.”

Zanimljivo je da je ovaj deo teksta o Disu štampan na koricama zbirke preuzet sa Interneta od reči do reči, ali iako izvor nije naveden, to izdavaču nije uzeto za zlo jer je Vikipedija mnoge naše intelektualce formirala i tako trajno zadužila.

Javnost, koja puni stupce društvenih mreža, jednodušna je u oceni da je objavljivanje zbirke pesama Vladislava Petkovića Disa nesumnjivo od velikog kulturnog značaja. Iako je izdanje skromno opremljeno, ono je puno poezije koja, po mnogima, prevazilazi opuse Jelene karleuše i Svetlane Ražnjatović čije korake mediji i društvene mreže budno prate.
Takođe, moguća trudnoća Stanije, mada još uvek pod velom misterije, danas više nije među najvažnijim statusima i tvitovima.

Broj osvrta na govor profesorke Rajne Dragićević, ipak, i dalje  svedoči  o poštovanju koje naši ljudi gaje prema profesorima srpskog jezika i književnosti, ali  i prema literaturi uopšte.
No, sada je očigledno da štampanje Disovih pesama, a sigurno i ma kog drugog važnog književnog dela, od čega su veliki izdavači odavno digli ruke, ipak uspeva da baci u senku sve druge događaje o kojima se na Fejsbuku, Tviteru i drugim mrežama temeljno raspravlja.

Umesto “epiloga”, Disov stih koji, ‘ajd da se foliram, k’o da je pisan za “potrebe ovog teksta.”
“Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.”

Seks skandali ili rađanje i odbrana prava na privatnost

Share

Tehnologija  ogoljavanja naših mana ili ma čega drugog odavno je izglancana. Iako branjena ustavom i zakonom, privatnost je na velikom iskušenju najviše  zbog razvoja tehnologije koja je, da apsurd bude veći, i bila preduslov njenog nastanka i jačanja.

Ali, na početku i na kraju, mi smo ti koji će odlučiti gde je granica. Ili je bar prijatno verovati u to.

privatnostZa mnoga ljudska prava koja danas smatramo normalnim svet se borio žestoko, dugo i krvavo. Deca su do juče radila u rudnicima, dok zakonodavci nisu smogli petlju da gazdama propišu zabranu tog mučenje. A i to ne još uvek svuda: čuli ste za stare optužbe protiv “Najki” kompanije?

Robovi su odvoženi i umirali u potpalubljima, kmetovi bili spahijska svojina, građevinski radnici podizali njujorške nebodere i nestajali sa visina nesvesni da pojam “zaštite na radu” uopšte postoji…

Pitate se kakve to veze ima sa privatnošću? Presudne. Jer za pravo na život bez tuđih pogleda i načuljenih ušiju, bez otvaranja poštanskih koverata, prisluškivanja i ostalih manguparija,  svet se izborio naizgled nekako uzgred, mlateći se sa silom vlasti po protestnim marševima zarad ovih socijalnih nepravdi.

Pravo na privatnost je, gle čuda, zapravo “kolateralna korist” borbe za neke druge, apsolutno osnovne ljudske vrednosti.

I ne samo da je dospeo u zakone, a ponegde i ustav, nekako najlakše, mada se najlakše i kršio, sam pojam privatnosti uopšte nije koliko pre samo dva veka čak ni postojao.  Bar ne tako jasno definisan kao danas kad, o tempore, “pred našim očima nestaje i topi se.”

A koliko juče privatnost je bila nebitna

Videli ste scene iz “Montevidea” u kojima se, na sred Čubure, dakle u 20. veku, jede, pije, očijuka NAPOLJU. Na ulici.

Profesor Kosta Vujić ruča, otmeno, za kafanskim stolom postavljenim na trotoaru i ležerno posmatra okolni svet baš kao što taj svet sa uvažavanjem pozdravlja njega. Privatnost? To nikom nije bilo potrebno, ni u Beogradu ni u Beču ni u Parizu…

Zamislite srpsko selo u Miloševo doba ili još starije. Da li je moglo išta važno u životu da se odigra bez uvida “seoske javnosti” u to? Je l’ su svi znali da Milojko naskače na Milanku? Jakako. Da li je zaljubljeni mladi par mogao da sakrije i bezazleno ukrštanje pogleda, a kamoli nešto drugo? Činiš ‘voliko, naravno da nije. Ako se krišom i “prepoznavao” u vajatu, to samo znači da je neko stariji i viši u porodičnoj hijerarhiji to znao i odobrio.

Ista priča važi i za selo kraj Londona ili i sam taj London do pre dva veka ili tek nešto duže.

Privatnost je, dakle, istorijski ekces, slučaj, neplanirano besplatno letovanje, težnja koja je nova, oduvek teška za “praktikovanje” i, konačno i najvažnije, toliko “sklona padu” da svako zalaganje za njene ekstremne “ostavite me na miru” oblike predstavlja đavolski težak i verovatno nemoguć posao. Ali vi ste spremni na to, rođaci? 🙂

pogledNedavno nam je jedan od “gospodara samoće”, Ajra Hant iz CIA lepo rekao: znate da znamo gde ste! Uvek i svuda.

Da sad tu ne dodajem mobilne telefone i ostale čitače naše svakodnevice. Ma ne možeš više ni “nepoznatu dragu” da kresneš u pauzi za život, kao onaj zlosrećni crnogorski zvaničnik, a da to neka zamlata ne okači na “Yao Tugo dot com!”

E, sad je svi traže, al’ je teško nalaze

OK, na kraju smo. Nema (dovoljno) privatnosti ako hoćete da živite u ovoj civilizaciji, a ako pride nameravate da obavljate ma koji iole javni posao, zaboravite je sasvim.

Ili je odbranite spremnošću da vam ceo život bude stanje neprekidnog “kriznog PR-a” ili menjajte radno mesto.

Manje će da boli kad đavo dođe po svoje.

Da se razumemo, ne branim masovno potiranje prava na privatnost, daleko od toga i upravo suprotno,  jer bi to, na dugi rok, samo značilo da se “ionako sve sazna” što je alibi za pasivnost i odsustvo svake građanske “škakljive” akcije.

Pravo na privatnost je nenadoknadivo važna alatka ličnog sazrevanja i svih ljudskih akcija preduzetih ne bi li svet postao sunčanije mesto za život. Ili kontaminiranije, zavisi već ko je akter promena.

Tehnologija vašeg ogoljavanja već je uveliko izglancana. Iako branjena ustavom i zakonom, privatnost je na velikom iskušenju upravo zbog razvoja tehnologije koja je, da apsurd bude veći, i bila preduslov njenog nastanka i jačanja.

Ali, na početku i na kraju, mi smo ti koji će odlučiti gde je granica. Ili je bar prijatno verovati u to.

 

Ak

« Older posts Newer posts »

© 2017 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: