Blog Dragana Radovića

Oznaka: društvene mreže

Mislite da na društvenim mrežama postoje neformalne zatvorene grupe? U pravu ste!

Share

U pravu ste isto kao kada biste rekli da je ceo svet oko nas zapravo mega skup pojedinaca organizovanih po grupama. Manjih ili većih, zatvorenijih ili sa više “ulaza na kućama,”  ali ipak nekim nevidljivim nitima povezanih ljudi.

drustvene_mreze_blogNo, naslućujem, ono što vas nervira je grozan osećaj da baš vama niko ne želi da ponudi ulaznicu za tamo neku “neformalnu zajednicu” u kojoj biste rado videli sebe. Ta mangupska alanfordovska ekipa pušta samo odabrane, čak i kad su netalentovaniji, manje obrazovani, prilično ružniji i nimalo bolji od vas. Čak i u jambu.

Dobro, to zna da frustrira. Mene taj osećaj nepravedne osujećenosti podseća na nemogućnost da se u omiljenom restoranu razvalite sa dobrim društvom samo zato što je neki dokoni ranoranilac pre vas rezervisao mesto u separeu. I tu za vas nema provoda. Horor!

Od kad se bavim koječim po blogovima, mrežama i internetima, svako malo naletim na melodramsku rečenicu o “zatvorenim grupama”, “ja tebi vojvodo ti meni serdare ekipama”, “onima što se drže, lajkuju i ne puštaju nikog” i tome sličnim opisima.

Ne, neću da negiram – taj utisak je potpuno tačan. Mračnim hodnicima interneta neprestano hodaju i svoju digitalnu sabraću traže vojvode i serdari, a može i vojvotkinje i serdarke.

I drže se, dobro poznaju, šeruju, veruju, lajkuju i štrajkuju skoro pa unisono.

Ah, da. I tata bi, sine, kažete. Baca vas u nervozu to što nigde ne vidite svoju stolicu u toj ogromnoj sali u koju ste stupili ne bi li pojeli svoj ručak u željenom društvu?

Ne bih da vas razočaram jer, rekoh, to oko tih serdarenja je tačno. Ali, “džaba vam novci moji sinovci”, uzalud arčenje živaca i kukanje zbog svog tog, kako vi vidite situaciju, zatvorenog, nepristupačnog i odbrambeno nastrojenog društva koje vam ne dozvoljava da se vinete u sajber elitu. Jer, ma ko bio na golu, vaš uspeh ipak zavisi od vaše napadačke umešnosti.

Elem, još malo oko tih grupa i krugova. Čak i ako ste po prirodi veoma zatvorena osoba, deo ste neke grupe i u njoj se osećate najbolje. I relativno dugo ćete gledati ispod oka pridošlicu pre nego što ga primite u “svoje redove.” Zašto bi među digitalnim odrazom ljudi bilo drugačije?

Nema tu nekog posebnog razloga da vas brine tuđi “krug”, odnosno tuđe dvorište. Otvoreno je više nego što bi se izdaleka reklo. Samo treba vremena da “otključate bravu.”

A vaš ključ, odnosno ono čime ćete najbrže i najlakše otvoriti “gvozdenu kapiju,” čine i blog post i tvit i status i fotografija i zanimljiv komentar…pa sve to toliko puta dok i sami ne shvatite da se na pojam “zatvorenog kruga” može gledati i sa unutrašnje strane.

A ona je često zahtevnija. Tačno onoliko koliko je zahtevnije i izazovnije igrati, a ne gledati utakmicu. I nisam siguran da će vas baš sve obradovati javni nastup pod usijanim reflektorima.

Da ne preskočim: vašu Internet legitimaciju činite pre svega vi kao ličnost, kao osoba sa imenom, prezimenom, opštom kulturom, stavom, avatarom, idejom, smajlijem….

Jer, vražije je ovo ogledalo, pruža savršen odraz.

Ne stajte pred njega ako vam je više stalo do tuđeg nego do sopstvenog mišljenja o vama samima.

Srećno vam sa izborom!  🙂

 

Kako Fejsbuk čuva prijateljstva i – duhovitost

Share

O razredu koji je “maturirao na Fejsbuku” i nastavio da postoji i sazreva zahvaljujući kontaktima na najvećoj društvenoj mreži

25 gimnazijalaca iz Kovina osnovalo je 2008. godine zatvorenu grupu na Fejsbuku. Većina je pohađala jedan  razred, ali pridružili su im se i drugi prijatelji.

Danas su već uveliko odrasli ljudi. Skoro svi su i “akademski građani”, poneko je završio studije, drugi su, opet, blizu apsolventskog statusa, “mastera” i ostalih naziva koji prate univerzitetsko obrazovanje.

Deo njih se zaposlio, poneko radi uz studije i izdržava sam sebe ili pridodaje tako roditeljskom “investiranju” u budućnost.

Nisu “uniformisani”, nisu svi na jednom fakultetu ili univerzitetu, nisu odavno više čak ni u jednom gradu. Većina studira i najveći deo godine provodi u glavnom gradu, a poneko se odselio iz Srbije i živi u inostranstvu.

U grupi su budući (ili sadašnji) nutricionisti, pravnici, filolozi, profesori, lekari, fizioterapeuti, ekolozi, ekonomisti, grafički dizajneri, sportski treneri, mašinci, inženjeri zaštite na radu, bezbednjaci…

Continue reading

Fejsbuče, uredniče, ili 5 pravila za produženi orgazam

Share

Imate svoj omiljeni medij, dva – tri može biti, verujete (uglavnom) u tamo plasirane tekstove, zagledate sve te lepe slike – jer ste vi i samo vi tako odlučili? Ajd da se ne lažemo – društvene mreže su najvažniji medij koji pratite, a linkovi vaših Fejsbuk i Tviter prijatelja kreiraju bar 90 posto svega što dnevno o događajima “u zemlji i inostranstvu” saznete

I najvažnije akcije koje ste preduzeli u životu (pardoniram ako ste od onih koji žive nošeni “maticom sudbine”) počele su, javlja mi se, sasvim bezazleno i ne obećavajući bogzna šta? Na faks ste otišli jer je najveći deo srednjoškolske ekipe tako odlučio, braku je prethodio banalni susret u liftu, u kredit za stan uleteli ste dva dana po saznanju da uopšte postoji i tako dalje, a i bliže?

U tih nekoliko bitnih životnih odluka (a nema ih mnogo, časna sredovečna reč) svakako spada i vaš špil medija u koje imate najviše poverenja? Mislim, jednom jedinom svakako ne dajete 100 posto svoje znatiželje?

Continue reading

Kaži mi, kaži, kako da te zovem?

Share

Jezik, mreže i mediji

(„Ja se ne zovem! Drugi me zovu.“ – Radovan III)

Izgleda da ne vredi, iz Pandorine kutije izletela je i raspršila se i „nova moderacija“ pojma pismenosti. Zgodno rečeno i, naravno, rogobatno, ali „sa namerom svesnom“. Jer, radi se o „klasičnoj pismenosti.“ A „to kad jednom ode, nema da se vrati“. Simpatično u „datom događaju“ svakako je to što smo brzo prihvatili toliko novina („ispoštovali“ smo ih, je li) da to iole mlađi čitalac jednostavno ne vidi niti ima potrebe da vidi. A i zašto bi: greška koju svi prave na kraju postaje pravilo (nepoznat autor)! I tako će sve što je danas „u opticaju“, a „para uši“, brzo postati muzika… 🙂

Mislim da je to nezaustavljivo – jednoga dana (nećemo svi pisati poeziju, kako je to spevao nesrećni Branko, već…) govorićemo maternji jezik koji će imati samo dva padeža! Zašto? Jezik, za razliku od svih drugih društvenih „tvorevina“, teži ubrzanom uprošćavanju. I to važi za sve jezike! Ko danas može da čita Njegoša bez povremenog bacanja pogleda na tumačenje, a i kako Englezima zvuči njihov sopstveni Šekspir toliko vekova „after“… A mi, zašto bi smo se mučili sa svim tim padežima kad sa dva možete sve precizno da saopštite. 🙂

Continue reading

© 2024 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: