Zapis sa puta po Blogolandiji
Jedne jeseni sredinom osamdesetih, dok su ove poderane kulise boljeg život još izlazile iz samoupravnih fabrika, a autobus kojim sam putovao ka Novom Sadu šenlučio po starom putu koji spaja Beograd i ravničarsku prestonicu, prvi put mi je sinula misao da je Novi Sad mesto u kojem bih mogao da živim. Onako, skroz, sa sve porodicom, ličnom kartom i zvucima širokih bulevara po kojima sam znao da šetkam pre ili posle emisije na novosadskom radiju koju smo mi, lokalci, pripremali u tamošnjem studiju.
Dobro, koga briga kad je neko shvatio da je kućni prag najveća planina, ali morao sam to da napišem, samo došlo pa u tekst ušlo, ne može se tek tako izbaciti.
A i blog je ovo, moja kuća sred Panonskog mora i moja so u supi. I u ranama, ali da to preskočimo.
