U eri komunikacija najveći problem u odnosima između štampe i Interneta je – manjak komunikacije
“Što duže živim, sve mi je jasnije da ono što je bilo dobro za naše roditelje, nije više dobro za nas.
Džordž Bernard Šou
Klasična štampa koja je, je li, u krizi i traži oslonce na sve strane, prirodnog saveznika trebalo bi da ima i ima u Internetu, čak više nego u drugim klasičnim “trodimenzionalnim medijima”. Ovo je osnovna teza koju nameravam da zagovaram u članku koju ste počeli da čitate. Kažem vam to prijateljski – ako mislite da je autorov stav besmislica ne želim da vam oduzimam vreme jer ima toliko zanimljivijih stvari od čitanja bloga Dragana Radovića.
Od svih medija najviše udaraca u pleksus od svog nastanka pa do danas, preživela je štampa. Ako ne računamo dobošare, konjanike i ostale poni-eksprese, informacije su sve do pojave radija šetale svetom u štampanom ruhu. Čak isključivo tako. Mislim, ogovaranja i slično ne računamo!
Odavno smo apsolvirali tezu da je pojava prvog elektronskog medija, uprkos apokaliptičnih predviđanja, prošla potpuno neosetno iz ugla poslovanja novinskih kuća. Šta više, pokazalo se da su novine i radio idealan par za informativno-zabavni tango.
Dobro, pretpostavljate da sad sledi nekoliko reči o televiziji. “Mali ekran vašeg TV prijemnika” nije takođe ni mrvicu naudio tiražima novina, naprotiv. Nakon što se početkom šezdesetih godina u Jugoslaviji pojavila redovna televizijska „ponuda“, iz rotacije su počele da izlaze veoma tiražni magazini koji su poslovali u neoverenoj simbiotskoj vezi sa TV kućama.
“TV magazin”, “Radio TV revija”, “Arena”, pa svi ti silni nedeljni dodaci dnevnim novinama sa televizijskim programima, sve je to omogućavalo solidan procvat novinarstva u celini. Veseli trougao štampe, radija i televizije savršeno je fercerao i donosio priličnu dobit svojim stvaraocima. “Politika” je decenijama bila najjača novinska kuća na balkanu, “Vjesnik” je odlično poslovao, Radio Beograd se čuo u celoj Evropi na srednjim radijskim talasima (samo je Radio Tirana imala jači predajnik!), tadašnja Jugoslovenska radio televizija, zapravo koordinaciono telo republičkih elektronskih medija, imala je jedno vreme više programa nego Italija, a sa emitovanjem programa u boji počela je pre mnogih zemalja kojima danas gledamo u leđa.
Pojava svakog novog medija značila je, iz pozicije novinarstva, samo delimičnu međumedijsku preraspodelu novinarskih žanrova i novi “priliv” novinara. Uz njih su zlatno doba beležile i prateće profesije: snimatelj, tonac, montažer, spiker, lektor… Mediji su bili ozbiljna industrija, stvarali su ozbiljnu zaradu (čine to i sad) i ozbiljan ugled svojim tvorcima (ovo drugo, na žalost, znatno manje).
Štampa je u tom „preferansu“ odlično prolazila iz više razloga, ali navešću samo jedan – srž novinarstva i komandnu palicu nad medijskim prostorom svuda drži upravo ta, od mnogih prežaljena- štampa. Pogledajte bilo koji novinski tekst u online izdanju – proistekao je u zanatskom smislu iz štampe koja je, upravo zbog toga što je medijsko prvorođenče, morala i umela da utire put svim i danas važećim profesionalnim uzusima.
Hm..nadam se da ne očekujete da sad izgovorim epohalnu besmislicu tipa “a onda je došao Internet”. Ja to svakako neću reći, ali jedan od ne malih problema u medijskoj ispraznoj buci stvorili su upravo bajagi znalci koji su tu glupost lansirali kao zapečaćenu istinu. Ovde, naime, dolazimo na teren neverovatnog nedostatka razumevanja i komunikacije između ključnih aktera novog medijskog četvorougla.
Era komunikacije, o kojoj bruje i Internet i štampa, a i druga dva klasična medija, dovela je do paradoksalne situacije da komunikacije nema, ili je bar nije bilo, najviše između ova dva medija!
Podsmeh i ignorisanje
Štampa je svoj odnos prema Internetu započela blagim podsmehom ili ignorisanjem (baš kao i mnogi koji su se smejali “zaluđenicima” iz Silicijumske doline), dok su ljudi koji Internet smatraju buldožerom koji će pregaziti stari svet naprosto vrlo bahato odbacivali sve što su smatrali “reliktima prošlosti”. Načitali smo se tekstova na temu “šta bi sad štampa trebalo da radi” napisanih u fajlovima ljudi koji sva znanja o štampi i klasičnim medijima uopšte dobijaju posredno, iz druge ruke. Još tačnije, od onih koji kukaju na Internet ne videći upravo u njemu šansu za novu renesansu informisanja u celini.
Idealna situacija u kojoj niko nikog ne shvata i svako svakom deli lekcije.
Hajde za trenutak da ostavimo ovu priču i pogledamo šta ljudi koji od medija, ma koje vrste, žive. Tanjug juče javlja, a ja citiram vest sa sajta www.emg.rs, pod naslovom “Ringier i Springer u Srbiji će jačati Internet-medije”, da je “Direktorka svih izdanja kompanije Ringier u Srbiji Jelena Drakulić-Petrović izjavlia, povodom najave o spajanju s nemačkim Axel Springerom, da će nova kompanija zadržati poslovanje u oblasti pisanih medija, a razvoj usmeriti na Internet-medije, koji su u početnom stadijumu razvoja u Srbiji.”
Hm, dakle ljudi od biznis prakse još ne dižu ruke od štampe!? Nema tu, zapravo, ničeg čudnog – “Štampani mediji su ti koji usmeravaju kompletnu medijsku sferu.”, kako kaže Mihailo Đorić u svom radu “Komunikacija i novi mediji”.
Upravo stanje u kojem se nalazi štampa vrlo precizno pokazuje položaj medijske sfere uopšte, čak i kad tiraži padaju, a novinari odlaze u bolje plaćene poslove. I kao u začaranom krugu, kvalitet pisane reči treba da opstane na sve slabijom snazi onih koji su u znatnom procentu ostali u presu samo zato što nešto isplativije i ne mogu da pronađu.
Društveni značaj printa nije samo u plasiranju informacija. Šta više, novine su bitku za brzo izveštavanje izgubile još kad se pojavio radio, ali su se zato uspešno prestrojile u medij koji komentariše, plasira osvrte, reportaže, kolumne, analize… Internet ne ugrožava novine, a ponajmanje brzinom – štampa je medij koji je odavno pravi puž među „kolegama“.
No, u tekstu i fotografiji je srž novinarstva, a da li će sa papira neki od novinskih “proizvoda” sleteti na monitor, što je već uveliko praksa, sasvim je drugorazredno pitanje. Ili nije, ako znamo da su logopedi sve potrebnija profesija, jer u eri komuniukacije ponajmanje se komunicira u porodicama gde glavnu reč vode televizori što mališanima ne omogućava da razviju govorni aparat , da deca ne mogu da nauče da pišu rukom jer nisu razvila potreban mišićni sklop već su im prsti prilagođeni tastaturi…
U vrtlogu smo previranja digitalnih i analognih proizvoda, ideja, stilova života, društvenih vrednosti, gotovo svega… Ali, u medijima nestaju samo pojavni oblici, ne i suština. Nestaju tonci, spikeri, lektora nema odavno – medijska industrija primorana je da se ponaša kao i svaka druga privredna grana. Međusobni odnos različitih medija dodatno komplikuje probleme, ali njih bi bilo i bez tog “internetskog čuda.” Štampa plaća najveću cenu ne zato što je najmanje potrebna, već zato što se do nje dolazi – plaćanjem na kiosku. Njen poslovni model je arhaičan, ne štampa sama po sebi. Drugi mediji su „besplatni“ odnosno lako stvaraju taj privid. I otuda će, iako kulturološki možda i najvažnija, prva i da nestane u formi u kojoj (još uvek) postoji.
Zato ne bacajte pare na čitulje za štampu – pre sam sklon da smatram ispravnim tvrdnje kako će, od svih medija, upravo print najviše profitirati migracijom na Internet.
Ali kad kažete štampa nemojte misliti na papir! 😉
Like this:
Like Loading...
Izgleda da ne vredi, iz Pandorine kutije izletela je i raspršila se i „nova moderacija“ pojma pismenosti. Zgodno rečeno i, naravno, rogobatno, ali „sa namerom svesnom“. Jer, radi se o „klasičnoj pismenosti.“ A „to kad jednom ode, nema da se vrati“. Simpatično u „datom događaju“ svakako je to što smo brzo prihvatili toliko novina („ispoštovali“ smo ih, je li) da to iole mlađi čitalac jednostavno ne vidi niti ima potrebe da vidi. A i zašto bi: greška koju svi prave na kraju postaje pravilo (nepoznat autor)! I tako će sve što je danas „u opticaju“, a „para uši“, brzo postati muzika… 🙂
