Zime našeg smeha i nezadovoljstva
U početku je to bio samo sneg. Beo, prozračan, lako topljiv kao kačkavalj na ringli, lepršav i pomalo melodramski prosut sa visina. Bilo je nečeg holivudski patetičnog u njemu, nečeg kao nostalgija za koznačim…Možda za starim ljubavima i adolescentnim ljubakanjima po parkovima koji su skrivali sve naše tajne ispod prigušene neonske javne rasvete. Račun isporučivan redovno na kraju meseca.
Bože, baš si znao nekad da se ludiraš i igraš, da od nas praviš male zaverenike koji su tragali za boljim životom ostavljajući otiske u snegu, svoja stopala, svoja umotana tela, dlačice sa naših kaputa, vunu sa starinskih debelih i toplih rukavica. Pre nego što ih skinemo, naravno, i obgrlimo se u nekoj seni od koje smo začas znali da napravimo dvorac. Ljubakanje i…hmm..naravno…to je bio prirodni sastojak revolucije koju smo, smrzavajući se od vreline vlastite ljubavi, izvodili na tim tajnim zavereničkim mestima svoje mladosti.
