Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Tag: tviter

Fejsbuče, uredniče, ili 5 pravila za produženi orgazam

Share

Imate svoj omiljeni medij, dva – tri može biti, verujete (uglavnom) u tamo plasirane tekstove, zagledate sve te lepe slike – jer ste vi i samo vi tako odlučili? Ajd da se ne lažemo – društvene mreže su najvažniji medij koji pratite, a linkovi vaših Fejsbuk i Tviter prijatelja kreiraju bar 90 posto svega što dnevno o događajima “u zemlji i inostranstvu” saznete

I najvažnije akcije koje ste preduzeli u životu (pardoniram ako ste od onih koji žive nošeni “maticom sudbine”) počele su, javlja mi se, sasvim bezazleno i ne obećavajući bogzna šta? Na faks ste otišli jer je najveći deo srednjoškolske ekipe tako odlučio, braku je prethodio banalni susret u liftu, u kredit za stan uleteli ste dva dana po saznanju da uopšte postoji i tako dalje, a i bliže?

U tih nekoliko bitnih životnih odluka (a nema ih mnogo, časna sredovečna reč) svakako spada i vaš špil medija u koje imate najviše poverenja? Mislim, jednom jedinom svakako ne dajete 100 posto svoje znatiželje?

Continue reading

Postoji li Internet bez klasičnih medija?

Share

I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok informacija ne stigne do nekog klasičnog medija. Bar ne ovde i bar ne još uvek.

Kažu da je jedina stvar gora od poraza to što ga morate pravdati i objašnjavati. Uz nešto malo mašte ova rečenica je veoma primenljiva na trenutni odnos online zajednice, ma šta to značilo, prema klasičnim medijima. Naime, svako malo na mreži se pojavljuju članci, beleške, tvitovi, statusi i ostali kaktusi u kojima se, skoro po rutinskoj navici, puštaju bocke na račun tih „pokojnika koji odbijaju da legnu u sanduk.“

To samo po sebi nije loše, naprotiv. Kad se čitava jedna ljudska delatnost, posebno novinarstvo na kojem počivaju mnoge društvene vrednosti, hrabri da obuče novo tehnološko odelo neophodno za preživljavanje u ovom promenjenom svetu, to sigurno zaslužuje aplauze.

Na žalost, uz zalivanje virtuelnog cveća po Fejsbuku, držanje lekcije štampi pre svega, najomiljenija je igra u virtuelnom prostoru.

Continue reading

Momčilo Popadić, sinovljev oproštaj i duga tviteraška noć

Share

Šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji?
Momo s cigaretonZa tviteraškim “stolom”, u trećoj smeni, kad se najopušteniji razgovori vode (noć je suština, a dan banalnost, kako je to neko mudro rekao), započeli smo pre nekoliko nedelja priču o Momčilu Popadiću, novinaru, pesniku i putniku, kako piše Jakša Fiamengo. Dalmatinska legenda, saznao sam, preminio je rano, sad već davne 1990, poživevši tek 43 godine.

Jedan drugi velikan, Duško Radović, za valjane ljude koji u trenu prožive svoje zemaljske dane, imao je lepu rečenicu: “Neki ljudi nemaju strpljenja da dugo žive: zalete se još od malena, istutnje, izviču i – odu.”

Pop je, mislim, svoju “viku” pretvarao u poeziju, a poeziju u reči mnogih pesama koje smo, u društvu, pred mamurnu zoru, pevušili u godinama kada je i red da se pevuši. Mada, radije mislim da su sve godine stvorene za dobru pesmu i poneko treperavo prozirno jutro.
Za virtuelnim stolom razgovarali smo, te noći, čuvajući Twitter od noćnih ala što ponekad, u snovima, znaju da pokvare sitne sate, @ivospigel, @ivanleko, @sampjer i još po neko iz govorljive ekipe. Može se i u 140 karaktera ponešto vredno pamćenja da ostavi, pa ću vam, eto, reći, kako smo i mi, reč po reč, stigli do priče o korčulanskom pesniku i onoj legendarnoj pesmi “Oprosti mi, pape”, što je pre više od četvrt veka na Splitskom festivalu otpevao Oliver, dok je sve živo na Rivi drhtalo od emocija.

Continue reading

© 2018 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: