Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Tag: twitter (page 1 of 2)

Neodoljivi ritam Tvitera – kratki rezovi

Share

O zabranjeni pušenja, Utisku nedelje, hrani, saobraćajnom „čepu“, Al Kaidi i ostalim komadićima razgovora od 140 karata

Miloš Đajić (@milosdjajic), zarobljen u saobraćajnom zastoju nadomak Beograda, sluša muziku u kolima i šalje poruku na tajmlajn Tvitera:

-A lepo su mi policajci rekli da idem na avalski… Tako ti je to kada se pravis pametan…

Koju sekundu kasnije Tomislav Damjanović (@rastko94) predlaže mu da, dok čeka, pređe na bržu muziku. (Zvonko Bogdan ume da napravi dobar štimung, ali ne kada si opkoljen stotinama automobila, pretpostavljam.)

  • Recimo nagli prelaz na the clash?

Pogodio je!

  • Uuuuuuu, dje me nadje… obozavam da vozim uz njih, uzvraća tvitom Miloš.

Continue reading

Kratka istorija mog interneta

Share

Ne postoji nikakav online svet. To su samo ljudi koje smo oduvek tražili, ali nije postojao način da ih upoznamo.

Nikada nisam mislio da ću pisati blog. Veoma važne stvari u životu retko dolaze najavljene, uglavnom nalete na vas dok ulazite u prodavnicu po mineralnu vodu, pokušavate da ostavite utisak otvarajući vrata nepoznatoj dami ili kupujete sir na pijaci.

Dok sazrevate živeći, ne maštate da potanete bloger. Ako i čujete tu reč, to neće u vama proizvesti neki poseban osećaj. Mislim, koga je uopšte briga za nešto tako neodređeno i puno nagoveštaja dangube kao što je blogovanje.

Nikada nisam mislio da ću imati prijateljice i prijatelje na Tviteru. Pre svega, svi ti smešni redovi softvera koji pokreću nekakav hardver uopšte ne liče na udobno mesto za sedeljku. Prijatelji imaju lica, pokrete koji ste stotinama puta uočili tokom brojnih razgovora, imaju svoje živote na koje se uzaludno žale ili ih nepotrebno veličaju decenijama. Ili nemaju nikog, što je takođe opravdani razlog za ridanje na vašem mokrom ramenu. Fuck, zar mi je u svom tom haosu još bio potreban i neki izum čiju krajnju svrhu ne zna ni onaj ko ga je sklopio?

Continue reading

3 načina da brzo pronađete temu za blog post

Share

Slobodni ste, pred vama svetli monitor računara, već ste podigli ruku da pritisnete prvu dirku, kad…neće! Do maločas vam se činilo da imate svu inspiraciju ovog sveta, ali najednom ste shvatili da, u stvari, uopšte nemate dobru temu za svoj novi članak na blogu.

Nema problema, pokušajte sa „receptima“ koje ćete ovde naći. Ako upale, odlično, ako ne bude od svega ništa – bar će vam, moguće je, zabavno proći vreme!

Tema za pisanje ima svuda znatno više nego što mislite! Samo u vašoj sobi ih ima na desetine, ali morate „uključiti“ novinarsko oko. Ništa posebno – većina ljudi koja zarađuje pisanjem za medije tako naziva sposobnost da u moru naizgled dosadnih nevažnih detalja pronađe bar jedan koji prosto plače za dobrom pričom!

Misterije iz vaše sobe

Continue reading

Vreme paklenih vozača

Share

Svedoci smo nečeg do juče nezamislivog: klasični mediji ne „uzimaju“ samo vesti sa Interneta već stvaraju vesti na Internetu budući da su i sami Internet! A društveni mediji su tu da „zavrte ringišpil“.

Postoji rašireno mišljenje da nije loše biti kralj ili kraljica, ali nekima od njih, u davna vremena, glave je došlo – očajno informisanje i još više glavolomno komuniciranje sa udaljenim delovima sopstvene zemlje.U doba španskog kralja Filipa, u drugoj polovini XVI veka, trebalo je 13 dana da se vest prenese od Madrida do Napulja. A da bi vest brodom stigla od Španije do Filipina, ponekad i dve godine, piše u Društvenoj istoriji medija Isa Brigs. „Znači, mnogo“, što bi se danas reklo u šaljivim “cvrkutima” na Tviteru,  😉

E, sad, da ne raspredam mnogo, ali teklo vreme sve brže i brže (Neki se još sećaju – naši preci su rastojanje merili vremenom potrebnim da se ono prevali.) dok nije stiglo do modernog doba u kojem je razdaljina  postala neuporedivo brže „savladljiva“, posebno za najskuplju robu na svetu: informaciju. Ova potonja sad na cilj stiže skoro pre nego što je i pošla.
Continue reading

Kad avatari progovore

Share

Avatari na Twitteru – sličice koje vas odaju

avatarStupanje na timeline Twittera je kao otvaranje ulaza poznatog kafića u koji rado zalazite i smatrate ga „svojim“. A u vlastitu oazu zabave, vedrog mudrovanja, peckanja i učenja preko „nastavnog sredstva“ zvanog link svakako dolazite zato što to želite i što znate šta tu možete da očekujete.
Internet vam, a slično je i u relnom životu ako tu uopšte još uvek ima razlike, daje gotovo beznačajno kratko vreme da steknete prvi utisak o ma kom njegovom „uglu“ na kojem se nađete. Zašto bi nešto drugo važilo za Twitter?
Dakle, ulogovali ste se, „ušli“ u svoj prostor i – hm..moje iskustvo govori da potom sledi brzi pregled avatara koji vam daje „popis“ folowera i folowersa koji su tog trenutka takođe u vašem „kafiću“.

Vizuelni karakter civilizacije u kojoj dišemo, multimedija koja nas okružuje, prirodno i večno ljudsko davanje prednosti onome što se vidi nad onome što se pročita (ne postoji džabe izraz „očinjeg mi vida“), sve to čini da, i ne razmišljajući, avatarima dajete prednost. U „tok priče“ koja se, možda, vodi na „korzou“ ulazite čitajući karaktere koji su „zalepljeni“ uz avatar, ali kad počnete sa prvom rečenicom (tačnije sa prvim rečima prve rečenice) već znate „spisak gostiju“.

Continue reading

Momčilo Popadić, sinovljev oproštaj i duga tviteraška noć

Share

Šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji?
Momo s cigaretonZa tviteraškim “stolom”, u trećoj smeni, kad se najopušteniji razgovori vode (noć je suština, a dan banalnost, kako je to neko mudro rekao), započeli smo pre nekoliko nedelja priču o Momčilu Popadiću, novinaru, pesniku i putniku, kako piše Jakša Fiamengo. Dalmatinska legenda, saznao sam, preminio je rano, sad već davne 1990, poživevši tek 43 godine.

Jedan drugi velikan, Duško Radović, za valjane ljude koji u trenu prožive svoje zemaljske dane, imao je lepu rečenicu: “Neki ljudi nemaju strpljenja da dugo žive: zalete se još od malena, istutnje, izviču i – odu.”

Pop je, mislim, svoju “viku” pretvarao u poeziju, a poeziju u reči mnogih pesama koje smo, u društvu, pred mamurnu zoru, pevušili u godinama kada je i red da se pevuši. Mada, radije mislim da su sve godine stvorene za dobru pesmu i poneko treperavo prozirno jutro.
Za virtuelnim stolom razgovarali smo, te noći, čuvajući Twitter od noćnih ala što ponekad, u snovima, znaju da pokvare sitne sate, @ivospigel, @ivanleko, @sampjer i još po neko iz govorljive ekipe. Može se i u 140 karaktera ponešto vredno pamćenja da ostavi, pa ću vam, eto, reći, kako smo i mi, reč po reč, stigli do priče o korčulanskom pesniku i onoj legendarnoj pesmi “Oprosti mi, pape”, što je pre više od četvrt veka na Splitskom festivalu otpevao Oliver, dok je sve živo na Rivi drhtalo od emocija.

Continue reading

Šekspirov profil na Fejsu

Share

A priča se i da tvituje pod pseudonimom Dostojevski što je dokaz definitivne isprepletenosti komunikacionih kanala sadašnjice
komunikacijaZnate „zakon tri kabla?“ Jednostavan je, baš kao i problem o kojem govori.

Dakle, ako imate tri kabla koja moraju da prolaze jedan kraj drugog, nema načina da sprečite da se u nekoj tački „x“ zapletu u nerazmrsiv čvor. Tačnije, u čvor koji je najbolje „tretirati“ kao Gordijev, budući da to oduzima najmanje vremena za „uklanjanje istog“.

Građanin sveta danas ima mogućnost da iz tačke A uspostavi vezu sa drugom osobom u tački B na „milion načina“ – telefonom, klasičnim, mobilnim ili satelitskim, zatim slanjem običnog pisma, potom „odapinjanjem“ elektronske pošte, „cimanjem“ na društvenim kanalima – FB, Twitteru, pomalo zaboravljenom chatu, a niko mu ne brani ni da svoje „stavove, mišljenja i ostala promišljanja“ ispiše na blogu, svom ili korporativnom ili već nekom.
Nije ovde kraj, ali čemu priča o opštepoznatim stvarima – ugroziće mi novinarski pedigre nabrajanje opštepoznatih činjenica, taj žurnalističko težak greh.
Continue reading

Older posts

© 2018 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: