Novogodišnja jelka i drugi ukrasi

Kad ti već nisam poslao čestitku…
“Da, bez brige, zar stvarno mislite da ću zaboraviti da kupim jelku? Ma ‘ajde, Nova godina bez jelke to je kao svemir bez Ajnštajna, ne znaš ni gde počinje ni gde se završava ni koliko traje.
Da, da, dobro, pričam bez veze, a vreme leti..A šta vreme uopšte i zna da radi nego da prolazi? To mu je u opisu radnih zadataka, a mislim da se prolaženjem bavi i iz hobija.”

Pričam ja tako njima dok doručkuju, dok hrane svoje ogladnele organizme moji potomci i moja žena, to trojno veće koje je jednoglasno odlučilo da baš ja idem po jelku, na tržnicu koja je krcata ljudima, prodavcima, kupcima, hranom, plastičnom robom…

Utorkom je u mom gradu pijačni dan, a takvih dana je samo tri u sedmici. Pijačni dan je nešto kao ekskluziva u moru dana, i obaveza i zadovoljstvo. Pretpostavljam da su ovo drugo imali na umu kad su odlučili da najstarijeg pripadnika svoje četvoročlane zajednice pošalju u to grotlo ljudske potrebe za jestivim primercima prirode, a i švercovanim komadima odeće i..ajd da ne nabrajam, ima to u svakoj enciklopediji.
Prednost prednovogodišnjeg pijačnog dana, posebno ako nije hladan, vetrovit ili na drugi način iščašen, sastoji se u mogućnosti da, probijajući se kroz “masu”, neprestano uvežbavaš izgovor reči poput “zdravo”, “dobro jutro”, “dobar dan”, “dobro sam”, “kako deca”, “ne znam”…zapravo, pijačni dan je kao škola: malo fiskulture, malo maternjeg jezika, malo matematike, malo fizike fizike, malo hemije (poglavlje:kupovina sira)…ima tu svega, bogo moj, baš svega.

I u toj gomili što uredno protiče kraj tezgi, u vrevi jednog dana koji je, kao loša knjiga, postavljen tu da okonča ovu jadnu zbirku tužnih priča pod nazivom “2009”, sa rukama zauzetim zembiljem, jelkom, sa mislima obuzetim pravljenjem spiska još nekupljenih stvari, lepa moja davna draga, ugledam ja tebe, ugledaš ti mene, i gledamo se tako kao da se više nikada nećemo videti.
A i nećemo, bar ne onako kako smo se gledali uoči one tamo Nove godine kada je život još imao dovoljno smeha za naše potrebe i dovoljno ljubavi za naše duše.

Jebem ti ovaj pijačni dan, ovaj utorak, i sve što me seća na to vreme, ovu jelku i ovaj preslani sir, nekoliko ukrasa za sobu u kojoj ću dočekati tu 2010. godinu..
Eto, prošla si, a nisam stigao da te pitam hoćeš li i ti sedeti pred televizorom i gledati ponovo “Sjaj u travi”.
Uvek ga iznova gledam kad te sretnem na pijaci, moja u gužvi već potonula draga.

Brzo stižem do stana.
“Da, da, evo jelke, lepa je, velika, ma skoro džabe, ništa me nije koštala, platio sam i nju i još ponešto. Davno je to bilo, moj slatki bože, kakva samo urnebesna trgovina uoči te Nove godine kada smo poslednji put igrali ljuti smrtonosni tango…Ma ništa, pričam onako, sam za sebe, sam sebi, ionako sam vam toliko puta ispričao sve što je vredno priče…”