Momčilo Popadić, sinovljev oproštaj i duga tviteraška noć

Šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji?
Za tviteraškim “stolom”, u trećoj smeni, kad se najopušteniji razgovori vode (noć je suština, a dan banalnost, kako je to neko mudro rekao), započeli smo pre nekoliko nedelja priču o Momčilu Popadiću, novinaru, pesniku i putniku, kako piše Jakša Fiamengo. Dalmatinska legenda, saznao sam, preminio je rano, sad već davne 1990, poživevši tek 43 godine.

Jedan drugi velikan, Duško Radović, za valjane ljude koji u trenu prožive svoje zemaljske dane, imao je lepu rečenicu: “Neki ljudi nemaju strpljenja da dugo žive: zalete se još od malena, istutnje, izviču i – odu.”

Pop je, mislim, svoju “viku” pretvarao u poeziju, a poeziju u reči mnogih pesama koje smo, u društvu, pred mamurnu zoru, pevušili u godinama kada je i red da se pevuši. Mada, radije mislim da su sve godine stvorene za dobru pesmu i poneko treperavo prozirno jutro.
Za virtuelnim stolom razgovarali smo, te noći, čuvajući Twitter od noćnih ala što ponekad, u snovima, znaju da pokvare sitne sate, @ivospigel, @ivanleko, @sampjer i još po neko iz govorljive ekipe. Može se i u 140 karaktera ponešto vredno pamćenja da ostavi, pa ću vam, eto, reći, kako smo i mi, reč po reč, stigli do priče o korčulanskom pesniku i onoj legendarnoj pesmi “Oprosti mi, pape”, što je pre više od četvrt veka na Splitskom festivalu otpevao Oliver, dok je sve živo na Rivi drhtalo od emocija.

I ne samo tad i ne samo tamo, mnogi je potomak u svetu svome ocu kad tad, uglavnom nečujno i na ivici suza, ako ne celu pesmu, a ono bar tako jegrovit i rečit naslov, izgovorio.
Jer, posebno mi muški, svome ocu nekako neminovno kažemo “Oprosti mi, pape” kad životna mudrost i do nas stigne kao troma, spora, ali sigurna lađa.
Momčila, ili Popa, kako su ga svi zvali, slušao sam jedne daleke večeri u Pančevu, na tadašnjim susretima banatskih amaterskih pozorišta. Jedne je večeri, naime, kao gost festivala, održao lirsko veče i čitao nam svoje pesme koje su me dobrano iznenadile. Ja još zelen i mlad, Popadić je tačno deceniju bio stariji od mene, iznenadio sam se slušajući te “verse” meni do tada nepoznatog pesnika, koje su namah osvojile i mene i sve u publici.

Čudno mi je bilo i otkud to da taj mladi čovek i, očigledno, istinski pesnik, gostuje u Pančevu – trebalo je, kasnije sam saznao, doputovati iz Splita do Pančeva, a to baš i nije bio mali put. Neko mi je, posle programa, dok smo izlazili iz dvorane, rekao da “ima on tu neku rodbinu, ne znam tačno, ali u Pančevu je isto na svome.”

Pokazaće se da je to tačno i 1976. godine kada je iz štampe izašla antologija pančevačkih pesnika “Srp na nebu”, delo dramaturga Miloša Nikolića, u kojoj je, sa tri svoje pesme,  bio zastupljen i Momčilo Popadić.

Jedan fleš bek vratiće nas ponovo na onu divnu splitsku noć i pesmu “Oprosti mi, pape”. Slučaj je hteo da je tad služam “uživo”, ne obrativši pažnju na ime pisca teksta. No, kad me je, nešto kasnije, život vratio u Kovin, mnoge su se kocke složile.

Nestao je iz mog sećanja podatak o tome gde i kako sam saznao da je Popov otac bio uvaženi pančevački sudija, vrstan pravnik, ali i boem od onog soja kakav danas više i ne postoji.
To je bila ta veza zbog koje su tad Pančevci smatrali Momčila za svog pesnika, a on povremeno dolazio u taj grad. A rođen je u Blatu na Korčuli i u Dalmaciji živeo i ostavio trag koji se ne briše

I evo opet, posle one dobre tviteraške noći, vraćam se zajedničkoj liniji ovog teksta koja spaja mnogo toga – Momčila Popadića Popa i Banat, njegovu očigledno autobiografsku pesmu “Oprosti mi, pape” i, ne kao najmanje važno, tu večnu priču o očevima i sinovima i njihovim neporazumima.
Pitam se, šta li je sve prolazilo kroz svest dalmatinskog dečaka dok je razmišljao o ocu koji je, stotinama kilometara dalje, lečio dert kartama i vinom, gospodski umeren i otmen? Šta je on od svega toga, mogao da zna i da razume? Koliko se bola skupljalo u mladom biću dok sve to jednom nije eksplodiralo u umetničkoj zapitanosti i u note udenutoj sinovljevoj ispovesti.

I šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji? Kad smo sinovi u potrazi smo za sobom, kad postanemo očevi, u potrazi smo za svim onim rečima koje nismo, kako to lepo Duško Kovačević kaže, umeli da izgovorimo tada kada je trebalo?

A Tebi, Momčilo Popadiću Pope, hvala za tu rečenicu i tu pesmu koja me je naučila da razumem i praštam više nego iko pre nego što sam je čuo.
Sve u nadi da će oproštaj, kao topla avgustovska voda mora ili Dunava, svejedno, kvasiti jednom i moja očinska ramena.

Gornja fotografija preuzeta odavde.