„Kako doći do sopstvene slobode?
Ima različitih puteva i načina, ali su slobodi najbliži oni koji su odustali od svega drugog“
Dušan Radović
Studio B je, tih prvih godina, radio kao što su tada radile bakalnice – od pet izjutra do jedan popodne, zatim je sledila pauza (i onaj specifičan šum koji se širi iz radio prijemnika kad srednji talasi prestanu da dopiru do njega), a po podne, rekao bih od četiri sata (ili 16 h, ako više volite) sva ta elektronska mašinerija ponovo bi počela sa emitovanjem. Signal stanice i špica : „sluuušate Stuudio Be“ bili su ponovo u etru.
Ne znam kako to zvuči danas, ali znam da smo u tim popodnevnim časovima, oslonjeni na topole posađene duž Dunava kraj Kovina, svoje tranzistorske prijemnike i pre početka emitovanja znali da podesimo na talasnu dužinu iz koje se širio ne samo drugačiji zvuk, govor, muzika…već i čitav jedan moderniji mangupski lucidan i šmekerski nadmoćan pogled na svet.
Studio B za nas nije bio tek prvi radio izvan zvanične RTS-ove šeme, već pre svega omamljujuća čarolija nečeg novog, dolazećeg i boljeg od sve te uštogljene radijske pojave olične u vestima u podne i izveštaju o hidrometeorološkom stanju koji je Prvi program Radio Beograda redovno emitovao tamo negde od 12.20 časova.
Studio B je, sad mi se nameće taj zaključak, bio svojevrsna šifrovana poruka u kojoj je pisalo da može i drugačije, neformalno, ležerno, kao razgovor sa pametnim sagovornikom kraj kalemedanske tvrđave.
Kako ja vidim svet oko sebe, onaj pad Berlinskog zida nisu pripremili političari ni narod već muzički urednici.
Od imena i emisija pamtim Slobu Konjevića i „Diskomer Studija B“ sa 10 domaćih i 10 (ili 20?) stranih pop i rok pesama – nešto kao muzička lektira za tu sedmicu. Uloga top liste Studija B uveliko nadilazi slične „poduhvate“ – uz Muzički magazin Nikole Neškovića (predveče na Drugom programu Radio Beograda) uvela nas je nepovratno u svet koji smo zamišljali kao svetlu pozornicu na kojoj se smenjuju sva ta i danas popularna velika imena koja su sagradila večnu tvrđavu globalne sub kulture, a neki su, vidimo, stigli i u albume klasičnih artističkih stvaralaca.
„Budite ponosni, branite svoje dostojanstvo, nemojte zavisiti od onoga čega nema.
Pravite se kao da imate i nešto drugo“
Đoko Vještica je, verujem, pionir srpskog novinarstva u kojem sagovornik mora dobro da se preznoji, za razliku od oficijalnih stanica u kojima je bilo uobičajeno da se i pitanja i odgovori „utanače“ unapred. Vještica je, sasvim mirno ali odsečno i onim svojim širokom radijski zahvalnim glasom jednostavno prozivao direktore komunalnih beogradskih kuća, cedio iz njih sve detalje bitne za stanovnike prestonice, a potom mirno najavljivao „muzičku pauzu“ kao da upravo nije razneo u komade uglavnom traljave odgovore „rukovodilaca“. Sećam se i špice njegove emisije- „Piazza grande“ i Lucio Dalla!
Vještica je i nezasluženo zapostavljeni pionir prave neglumljene komunikacije na tom elektronskom mediju koji je sedamdesetih i osamdesetih još i mogao da se nosi sa neprikosnovenom televizijom.
Legendarni Duško Radović, sinonim Studija B, pozdravljao bi nas ranom zorom onim svojim mrzovoljnim glasom mudraca kojem je sve jasno. Iako nam je mnogo toga govorio, najteže istine je čuvao u sebi, da nas poštedi. Neki drugi važni ljudi, međutim, nisu štedeli njega.
„U svakom od nas postoji jedan koji hoće, koji lako obećava i lako prihvata obaveze.
I postoji jedan drugi, pravi, koji ne ume i ne može.
Prvi ostavlja utiske, a drugi ih kvari.“
Pamtim još neke sjajne ljude (Program vodli Zoran Modli), ali ovde bih ipak zastao. Kasnija vremena i druge ljude opisaće već neko drugi, ja sam samo hteo da imenujem one koje i danas s poštovanjem pominjem.
Baš kao što s dragim osmehom pamtim i taj daleki Studio B.
Blago tebi kad ih sve sećaš! Sjajan tekst, dragi kolega 🙂
Hvala, Jelena, drago mi je da ti se dopao tekst.
Lepo je sećati se tih godina, slažem se, mada, znaš, ima to i drugu stranu! 🙂
Vi, bre, iz “pedeset i neke” baš dugo pamtite… 😉 A umete i da ispričate ta sećanja… 🙂
Pedya, stvarno ne znam šta je sa ovim mojim monitorom, prvi deo tvoje rečenice, tu gde se neki broj pominje, nikako da prikaže jasno.. 🙂
Hvala ti, znaš kako kažu: Mlad novinar “prodaje” noge, a mator iskustvo. (sećanje) 🙂
Mislim, ako nekad u brzini nešto pogrešim, da znaš razlog! :))
RT @NovinarskaPatka: rt @kovinekspres Studio B – Jubilej radijske gerile – blog post – https://blog.kovinekspres.rs/?p=1512
Alal vera majstore!
@electrasdreams
Hvala lepo – prija čuti ovako kratku, ali lepu ocenu! 🙂
Sve je sjajno, samo 1 mala ispravka (imam pravo, jer Studio B i ja smo, nekako, vršnjaci) – pomenuta špica je imala između i jedno “sada” tako da je glasila “sluuušate sadaa Stuudio Be” (stuudio Bee, stuudio Bee, paam! – Prvi program)
N.B.
@profesionalno deformisan
U stvari, rekao bih da je ovo moj drugar “nostalgično orijentisan” napisao! 🙂
U pravu si, ali seti se: ti govoriš zaista o “full špici”, a ja o kraćoj verziji kakve se obično prave za razdvajanje programskih celina ili jednostavno identifikaciju programa tokom njegovog trajanja.
Što znači da si u pravu, jer prava najavna i odjavna špica imala je to “sada”! 🙂