Avatari na Twitteru – sličice koje vas odaju
Stupanje na timeline Twittera je kao otvaranje ulaza poznatog kafića u koji rado zalazite i smatrate ga „svojim“. A u vlastitu oazu zabave, vedrog mudrovanja, peckanja i učenja preko „nastavnog sredstva“ zvanog link svakako dolazite zato što to želite i što znate šta tu možete da očekujete.
Internet vam, a slično je i u relnom životu ako tu uopšte još uvek ima razlike, daje gotovo beznačajno kratko vreme da steknete prvi utisak o ma kom njegovom „uglu“ na kojem se nađete. Zašto bi nešto drugo važilo za Twitter?
Dakle, ulogovali ste se, „ušli“ u svoj prostor i – hm..moje iskustvo govori da potom sledi brzi pregled avatara koji vam daje „popis“ folowera i folowersa koji su tog trenutka takođe u vašem „kafiću“.
Vizuelni karakter civilizacije u kojoj dišemo, multimedija koja nas okružuje, prirodno i večno ljudsko davanje prednosti onome što se vidi nad onome što se pročita (ne postoji džabe izraz „očinjeg mi vida“), sve to čini da, i ne razmišljajući, avatarima dajete prednost. U „tok priče“ koja se, možda, vodi na „korzou“ ulazite čitajući karaktere koji su „zalepljeni“ uz avatar, ali kad počnete sa prvom rečenicom (tačnije sa prvim rečima prve rečenice) već znate „spisak gostiju“.
Ne znam za vas, ali meni je u online komunikaciji nečiji avatar izuzetno bitan. Ništa manje nego izgled u „čudnom svetu oko nas“. Zaboravite onu izreku da „odelo ne čini čoveka“ – već je opšte mesto da, iako ga zaista ne čini, vrlo jasno govori ko je pred vama. Isto važi i za avatar.
Ovde govorimo o avataru na Twitteru, ne o sveukupnom korišćenju ove „alatke“ radi kompletiranja „online reputacije“. A ova mreža je specifična po tome što daje izuzetno vernu iluziju prisustva, zajedništva, sedenja za istim stolom…Najbrži kada su u pitanju informacije ma koje vrste, cvrkutavi servis je i najbrži način da o nekom steknete utisak koji je posle teško promeniti. I vama i vlasniku avatara. Jer, nečiji izbor avatara prava je mini autobiografija koju vlasnik, ponekad, nije hteo da “napiše“ sa toliko detalja koliko ih je „izrekao“.
Za mene je avatar nešto kao ona pločica na vratima stana na kojoj piše koga tu ima, s tim što ovde nema reči koje bi vam to saopštile – avatar govori neverovatno tačno, a da ne kaže ni reči. Zapravo, upravo to što je „nem“ i čini ga veoma „istinoljubivim“. Čovek, ako me sećanje ne vara, po nekim istraživanjima izgovori desetine i stotine značajnih ili beznačajnih laži dnevno! Većina toga je na nesvesnom nivou – avatar to ne ume. On je kao dete – stariji ga još nisu „pokvarili“ svojim „serijskim istinama.“
Stručna zapažanja o neverbalnoj komunikaciji ostavićemo upućenijima, a ovaj bloger zadovoljiće se u ovom postu samo nekim zapažanjima koja bi da podeli da drugima.
Ne pravite avatar za Twitter koji je u suprotnosti sa najčešćim „tonom“ vaših rečenica smeštenih u 140 karaktera. Zezatorski avatar i ozbiljne, ma i najmudrije rečenice, jednostavno „nisu par“. Takav avatar „tera“ vas da očekujete šalu, a ne izbiljan komentar.
Ne menjajte prečesto svoju vizuelnu identifikaciju u „vrapčevom gnezdu.“ Znam divne osobe koje su „rafalno“ sklone takvim promenama što mi smeta da „držim na okupu“ sliku o njima.
„Običan avatar“, sličica isečena sa neke grupne ili urađena bez ikakvih intervencija, sugeriše odsustvo želje za samosvojnošću i ostavlja bled utisak. Od takvog avatara po pravilu dobijamo svakidašnje banalne opaske.
I, pre nego što stignem do kraja, moj utisak: najviše cenim avatare koji imaju u sebi crtu originalnosti i kreativnosti, ali u meri koja ih ne čini neozbiljnim. Iz nekog razloga avatar na Twitteru nesvesno većina dovodi u vezu sa načinom blogovanja „avatariste“. Moguće da tako i treba da bude.
Dakle, ovo shvatite kao subjektivo, lično zapažanje i tumačenje avatara koje potiče od tviteraša koji često šeta po tom „svetu“. Rado ću pročitati i vaše opaske.
A do tada – pažljivo sa tim avatarom. Kameron je na njemu zgrnuo teške pare.
Ne znam šta je vaš cilj, ali dobrim izborom i uz ostale vaše „online postupke“, možete da „zgrnete“ lep krug prijatelja. Više nego potreban i dobar „kapital“, rekao bih. 🙂
@NovinarskaPatka ovo ti je odličan post.
@Beogradoholik Hvala ti puno, cenim mišljenje drugara sa Twittera! 🙂
Posteno. Pametno. Pronicljivo. Konstruktivno. Svaka cast!
I nagoni na preispitivanje
Vrlo interesantan pristup necemu sto svakodnevno koristimo. Ja i dalje stojim pri izreci da odelo cini coveka, i da iz nacina oblacenja (ili izgleda avatara u ovom slucaju) mozemo dosta zakljuciti. Retki su slucajevi da ta definicija ne pije vodu, pa je isto tako retko videti nekoga sa dredovima i regae kapom kako slusa Seku Aleksic. Cim smo ga ugledali znali smo sta slusa, npr. Iz toga sta slusa mozemo ici dalje u njegovoj analizi. Bas cu sad da bacim pogled na avatare da vidim ko je kakav 🙂 Vrlo zanimljivo!
Sjajno 🙂 menjanje avatara zbunjuje. Mene zbunuju i apstrakcije umesto slike…
“Pretresla” sam svoj avatar i moj zaključak glasi – potpuno si u pravu! Prisetila sam se šta moji prijatelji i poznanici govore o meni i uporedila sa detaljima na svom avataru. To sam ja! 🙂 Da stvari budu zanimljivije, avatar po kome me prepoznaju uopšte nisam birala ja, nego ga je među mojim slikama odabrao neko ko me poznaje lično. Jer mi smo mnogo manje ono što sami mislimo o sebi, a mnogo više ono što drugi vide u nama i dobijaju od nas.
Što se tiče avatara drugih, vidim komentar od Mahlat ispod ovog posta, i taj njen “kiss my ass” sasvim odgovara onom što čitamo kod nje na blogu.
Miss Cybernaut sam upoznala lično, i jeste, ona je prava mala maca, prava gospođica sa svog avatara.
Da izdvojim DedaBor koji me sluđuje sa onim svojim Frojdom, jer kad se jednom budemo sreli znam da će mi trebati bar sat vremena da prestanem u njegovom stvarnom liku da tražim dedu koji liči na pokojnog oca psihoanalize. 🙂
Kao i obično, razmišljaš o onome o čemu mnogi baš i ne razmišljaju… 😉 A u pravu si. Nije džabe rečeno da “slika govori više od 1.000 reči”, a koliko je tek “pričljiv” avatar kad ga uporediš sa svega 140 karaktera (ne reči!)… 😀
@Natasa Pavlovic Bujas
Kratko, jasno i precizno! I vrlo prijatno “za čuti”. Zaista mi je drago da si na ovaj način doživela članak! 🙂
@Mahlat
Svaki je avatar poruka svetu oko nas. Znaš ti to kao i ja – ako misliš da nagoni na preispitivanje, onda je možda to baš u tom pravcu: Šta želimo da kažemo ljudima? Al’ istinski, koje su to naše želje kojih ni sami često nismo svesni? 🙂
@sopran87
Mislim da je zanimljivo posmatrati onako, bez velikih pretenzija, avatare naših sagovornica i sagovornika sa Twittera. Znam da imamo u Blogolandiji nekog ko je stručan baš za neverbalnu komunikaciju i nadam se da će se javiti!
@Miss Cybernaut
Imam i ja problema sa apstraktnim avatarima, ne mogu da ih povežem sa “vlasnikom” i to mi ometa praćenje razgovora kad je iole ozbiljnija tema “na dnevnom redu”.! 🙂
@dijica
Ima, znači, neka “tajna veza” između avatara i realne osobe. 🙂
A Deda je, po meni, poseban – on je izgradio kompletan jasan i određen blogersko/twitteraški identitet. Njegovo blogovanje je za mene specifično i “slaže” se sa avatarom. U online svetu to je on i, možda grešim, ali mislim da nam poručuje do koje mere u tom mixu realnog i virtuelnog želi da ide, a gde ostaje Vladimir Stanković. Od Dede može puno toga da se nauči. 🙂
@Pedya
Itekako govori, pitanje je samo koliko umemo i želimo da vidimo šta sve ta “sličica” u sebi sadrži. 🙂
Reprizni termin – Avatari na Twitteru – sličice koje nas odaju – novi blog post – https://blog.kovinekspres.rs/?p=1547 #kadavatariprogovore
Potrpuno se slažem sa Dijica, Deda Bor bi trebao da promeni avatar pod hitno. A sad si me naterao da razmislim, al opet cu da uradim po svome 😉 – ne mogu dugo sa istim avatarom, jer ja samu sebe ipak najvise gledam 😀 zaista mi ista slika brzo dosadi. potreba za promenom je takodje deo mene – pa eto, i to je doprinos tvojoj prici o vezi avatara i karakatera osobe…
@jelena grujic
I to dobar doprinos – bilo bi pretenciozno i nemoguće da moje viđenje avatara smatram definitivnim.
Nego, sad si ti mene stavila pred razmišljanje: vidiš, ti si među onima koji često menjaju avatar, a to mi uopšte ne smeta da te pratim i uočim na Twitteru. Mislim da sam ispustio da kažem kako avatar mora da odražava ličnost onog ko stoji iza njega, tu je suština.
A ako je tvoj manir da često menjaš avatar, OK – to si ti.
Ipak ostaje pitanje: zašto mi to kod nekih pravi “zbrku”, a kod nekih uopšte ne? Hm…
Namerno sam preskocio komentarisanje ovog posta bas zbog mog avatara.
Ima jos par ljudi koje sam provalio da se potpisuju kao i ja, i to totalno nema veze samnom( barem jedan od njih, forumas je…) , tako da mi je avatar nesto posebno uz nick…
I necu da komentarisem moj avatar, samo cu da se zahvalim sto ste bas njega primetili uz ovu odlicnu pricu, pa cu se potruditi da svima vama koji budete imali prilike da se jednog dana sretnemo i druzimo , da objasnim u par reci…
Voli vas Deka… a svi muski nek me poljube u oko,lol… 😛
Za mene je bilo očekivano da te pomene neko u komentarima. To, na vrlo jasan način potvrđuje, kako ja shvatam stvari, da si uradio nešto što je veoma teško: postao si svojevrstan simbol blogovanja. Na pomen Blogolandije većina prvo pomisli na Dedu! To mnogo govori.
Ja ostajem, naravno, pri mišljenju da se tvoj avatar itekako slaže sa tvojim stilom blogovanja i uopšte komentarima na twitteru.
Stalno nešto čačkam, menjam, popravljam, dodajem, često ljudi i kad na blog dođu nisu sigurni da su na pravoj adresi.
Tako mi je i kod kuće, promenim raspored stvari o čas posla. Takva sam.
Što se avatara na Twitteru tiče, menjam ga u zavisnosti od raspoloženja.
Jos kako odelo cini coveka.
Ili, ako je tacnije, ne cini ga ali mnogo o njemu govori.
I moram primetiti (verovatno je odavno primeceno, ali valja ponoviti), da su na vasem blogu avatari malo veci nego na ostalim, da li je to da bi se bolje analizirali? 🙂
Niko nije primetio da su avatari veći nego na drugim blogovima – a nisam ni ja! Naravno, tako je podešeno u ovoj temi, a pošto mislim da neće dugo ostati na blogu, iako je relativno od skori tu, ostaviću avatare ovako u velikom “formatu”! 🙂
Mada, dobra ti je ideja, može to da bude zgodno za analizu…
Jedino što ta moja “priča o avatarima” zapravo više proističe iz nekog životnog iskustva koje važi za brojne situacije, nego što se odnosi isključivo na avatare. 🙂
Da, naravno, avatari su bili samo primer, pokazna vezba 🙂 Mnogo je bolja prica o odeci, neverbalnoj komunikaciji, to otkriva mnogo o coveku. Bar je to moje misljenje… Neka avatari ostanu ovakvi, bas mi se svidjaju 🙂