Zašto se uporno dovode u vezu Internet i kriza klasične štampe?
Čak i kad sadržaji potpuno liče, uključujući i tačke, zareze, fotografije ili već što god bilo, Internet i štampani mediji ne prodaju istu stvar. Taj privid izbora pravi probleme u shvatanju sličnosti i razlike novinarstva na webu i na kiosku. Drugim rečima, pad tiraža štampe i “selidba” sadržaja u online sferu dva su različita problema koja ne treba nužno trpati u isti koš.
Uz kafu se može usisati dnevna količina aktuelnih informacija sa neta. OK, to je uglavnom besplatno, ali, kao što vidimo na primeru Rupertovog Tajmsa, koji je uveo naplatu trošenja vesti sa web portala, poneko bi radije novac. (A ko ne bi?)
Ta muka online medija je, naoko, sasvim direktno povezana sa nevoljama izdavača kojima opada tiraž u offline svetu. No, hajde da to probamo da razdvojimo na dva zasebna problema.
Kupujući novine, mi ne ostavljamo sitniš na kiosku kako bi saznali šta se dogodilo ovde, tamo i još po negde. Ne, mi plaćamo jedan stil života, stav, kolumnu omiljenog autora, manir, način trošenja slobodnog vremena, miris štamparske boje, papir koji je zgodno urolati i držati u ruci, predmet koji naprosto volimo, statusni simbol, stranačku „značku“, pogled na svet…
To posebno važi za časopise, skupe specijalizovane magazine. Veliko je pitanje da li su oni deo tržišta štampe ili tržišta luksuznih stvari. (Ima Pedya sjajan nauk o tome kako ljudi često i ne znaju šta, zapravo, prodaju.)
Plaćanje je stvar navike: naučili smo da su online vesti besplatne, kao što smo naučili da treba platiti struju koja pokreće računar, provajdera, hardver, softver…dakle, svi su zavredili plaćanje osim onog ko je stvorio suštinu: novinara.
To jeste malo isčašeno ali je tako. I akviziteri koji prodaju knjige poređane po automobilu imaju veći procenat zarade nego pisac. Ma bio on i nobelovac! I tako je decenijama. Da li je to uništilo književnost, izdavaštvo…? Ne, samo je stvorilo drugačiji način preraspodele novca koji kruži u tom poslu. Za nekog je ostalo više, za nekog manje „šuški.“
Ne znači, međutim, da će tako biti večno, kao što ništa nije večno. I softver smo svojevremeno naučili da kupujemo za 50 dinara na buvljaku, a danas već sasvim lep broj ljudi daje novac „po cenovniku“ za te „programske redove“. I celokupni životni opusi muzičara mogli su, a mogu i sad, da se smeste u mp3 format i kupe ili obezbede praktično potpuno badava. Da li su, zbog toga, nestali muzičari i sva „privreda“ koja ih prati? Ne, naravno.
Navika je stvorena – ekonomski model je samo pitanje vremena
Online novinarstvo će, kad tad, pronaći svoj način opstanka i života. Jer, budući da se bez njega više ne može (čak imamo i rasprave o zavisnicima ne samo od društvenih mreža već i o „info-manijacima“ koji strahuju da će im neka vest promaći), nemoguće je zamisliti situaciju u kojoj sa „pokretne trake“ neprekidno silazi proizvod koji niko ne plaća. Nema toga na svetu. Jednom stvorena navika traži i nalazi svoj način trajanja i ekonomskog opstanka. E, sad, naša opsesija starim modelima “plati i nosi” samo je dokaz da se sporo menjamo, što i nije neka velika novost.
No, da ne tupim opservacijama, verovatno je bolje reći kako vidim budućnost novinarstva u novim uslovima. Pazite, novinarstva, to je bitno, ne papir, ekran ili radijski zvučnik, odnosno novine, televizija ili radio.
Mislim da će, najpre, nestati i iz ofline i iz online novinarstva svi koji ne budu mogli zaraditi za plaćanje računa – obdaništa za dete, novih čarapa, hemijskog čišćenja odela… pa ma kakav im poslovni model bio. Dakle, prva faza je smanjenje broja medija jer ih ima preko svake mere. Dobro, dobro, znam da nisam rekao ništa novo, ali moram da počnem od nekud, a ovo je možda i najvažnije. Lično, mislim da je daleko više dovelo do urušavanja medija od tog „vražijeg“ Interneta. 😉
Ima li previše istih vesti ili „istih medija?“
Hajdemo dalje – kada su u pitanju vesti, mediji se razlikuju samo neznatno! Osnovnu informaciju možete nađi na stotinu mesta i ona će, uz nešto malo odstupanja, biti ista. A vi, osim ako niste fanatik i beskrajno dokon, ne možete provesti dan tragajući za tim razlikama. I to je već “opšte mesto.”
Postoje vesti koje su, uglavnom, skoro iste u svakom mediju i to se, jednim svojim delom, neće promeniti – osim što ne mogu svi mediji imati samo takve sadržaje. A zašto su vesti iste? Zato što ih nema toliko koliko prosečan čitalac očekuje, osim ako ne želi pred sobom i informaciju o tome nosi li komšinica svileno rublje. (Doduše…) Osim toga, da li smo baš sigurni da je previše istih vesti – nije li previše „istih medija?“
Ono što istinski i jedino razlikuje dnevnu (i svaku drugu, naravno) štampu je autorski pristup temama, vrhunska novinarska autentična produkcija, a to možete nazvati i – najkvalitetniji novinari komentatori, vrhunsko profesionalno novinarstvo, istraživačke teme obrađene originalnim autorskim perom autora. Drugim rečima, jedinstveni adržaj koji ne možete naći na svakom uglu Interneta.
Ironija je da isto važi i za najogavniju žutu štampu: ljudi kupuju to smeće jer iznosi pred njih ono što drugi neće, a njih zanima! No, budimo realni, u kojoj to delatnosti postoji samo kvalitet?
Izlaz za štampu je u samoj štampi i kolaboraciji sa Internetom. Onaj print koji bude dobro naciljao svoju publiku neće se zamarati praznim pričama o tehnološkoj oluji koja je oduvala papirna izdanja. Drugi, manje vični snalaženju u novim uslovima, nestaće (s razlogom, jer rekosmo da je medija i inače previše). Nestaće, naravno, i mediji druge prirode kako bi se ovih hiljadu, koliko ih je u Srbiji, uravnotežilo sa potrebama „konzumenata informacija.“
Oslobodimo, dakle, Internet tog naturenog balasta krivice za „propast štampe“, pa i „topljenje“ drugih medija. Internet nam, kao lakmus papir, samo pokazuje šta imamo pred sobom i odvaja „zdravo zrno od kukolja.“ Kao i svaka nova tehnologija, pravi „veliko spremnje“ i stavlja pred iskušenje sve što dotakne. I poput velike komete koja je promenila tok evolucije, postavlja figure na medijskoj ploči na nova mesta.
Ima li u tome nešto loše?
Fotografija preuzeta odavde.
E vala konačno da neko napiše kratko i jasno suštinu problema. Dosta mi više ovih što kukumaču na sav glas kako je internet kriv za sve što im ne ide i ne valja. Veliki broj novinara i ne pokušava da skonta šta se sve promijenilo nego sjedi i čeka (tačnije “nada se”) da će se jednom, preko noći, sve vratiti na staro.
A neće. I tačka. Ko se prije skonta i presabere taj će biti na dobitku.Ili možda jednostavnije reći – taj će opstati i preživjeti.
Eto, i ti si kratko i jasno podvukla baš ono što je i meni više preko glave. Za godinu dana se promeni pola sveta, ali džaba ti našem svetu to govoriš: umisle da uvek mora biti sve isto, fino, zgodno, puno para sa nešto malo rada.
A kad toga nema, raspali po Internetu, to je nekako zgodno opravdanje za sve.
Uvek se sve menjalo, samo sporije nego sad. I kao što ti reče, ko se presabere, taj je na dobitku. Od praznog kukanja slaba vajda.
Šteta što svi ti koji kukaju na Internet posledično ne prate ni blogove, jer bi ovde, na ovom blogu, pronašli rešenje svojih problema – “autorski pristup temama, vrhunska novinarska autentična produkcija“. To je to. To je rešenje.
Već smo pričali o tome, ali nije na odmet da se ponovi – novinarstvo je struka koja je bila, jeste i biće, a štampa i Internet su samo mediji koji su se kroz istoriju menjali, menjaju se i menjaće se. I uvek se struka uspešno prilagođavala novom mediju. Problemi postoje, nesporno, ali će se sigurno prevazići. Uvek su.
Kad štampani mediji shvate da njihov biznis nije prodaja papira, već prodaja informacija, mišljenja, stavova… prodaja nečeg što je jedinstveno na tržištu i samo njima svojstveno, naći će i najbolji način da “to nešto, samo njihovo,” prodaju na tržištu na ekonomski najprihvatljiviji način i za to će izabrati najprikladniji medij. Sve dok ne obrnu logiku i ne shvate da medij nije njihov proizvod, već kanal prodaje njihovih intelektualnih proizvoda, imaće problema…
Imao sam nameru o nečem drugom da pišem, ali nekoliko razgovora i “ispovesti” iz kojih bi neupućeni mogao da zaključi kako je Internet nekakva Pandorina kutija iz koje su procurela sva zla koja su “uništila medije”, čoveka nekako vrati na nešto što mu je već izgledalo poznato svima. Ma jok, izgleda da će ovde “gradivo” još dugo da se utvrđuje! 🙂
Neverovatno je koliko ima ljudi koji misle da je sve nepromenljivo i da svaka novina koja ih primorava da malo porade na sebi i oko sebe predstavlja strahotu. Prekrstiš ruke i kukaš, to je “univerzalni recept”.
I karta za “zbogom!”
Muko moja pređi na drugoga, jer ja ne mogu da se nosim sa tobom, pa mi je u prirodi da poželim da se ja rasteretim i da, naravno, neko treći bude kriv (u ovom slučaju internet).
To mu dođe to, otprilike.
Nedostatak ideja, to je po meni ključni problem. Ja kupujem novine (iz manira valjda) i pročitam sve ono što sam prethodni dan pročitala na internetu, a svaki put u želji, nadi da ću spaziti nešto što mi je “promaklo” ili nešto što se ne može naći na dragom nam internetu. Ali od toga…ništa.
Ovaj post treba poslati svim redakcijama, u štampanoj formi obavezno. Bez očekivanja da će doći na ovo mesto i pročitati, jer da to rade, da prate dešavanja, da idu u korak sa njima, kiosci bi zaista bili prazni jer bi sve novine bile rasprodate!
Pozdrav
A u stvari su kiosci puni, samo što puno ne znači i sadržajno, lepo reče @Pedya
@Lidija @Mahlat
Hvala vam što mislite da nešto malo soli ima i na ovom blogu (to sam ja, eto, tako “preveo”). Kad se ljudi, neka grupa, duštvo, ma bilo šta, nađu u problemima, nekako mi je prirodno da je prva i najvažnija stvar da pokušaju da što jasnije osmotre i shvate otkud sad odjednom stvari više nisu kao juče. Ali većina se ponaša kao punici u čekaonici: sede i čekaju voz “koji doći neće”.
I, čekajući, kukaju, plaču, jedu one sendviše što su poneli za “pojesti na putu”,..i tako sve dok ne ostanu i bez tog.
Rešenje se, na kraju, uvek nađe, samo što mnogi straće dobar deo vlastitog života na sasvim nepotrebno tumaranje u mraku i kukanje na “ovu situaciju.”
Kad skrstiš ruke i stojiš k'o panj, i povetarac postane jak kao oluja. A kamoli pravi uragan.
Odlicno zapazanje problema i direktna kritika pojave koja nije samo prisutna u novinarstvu, a odnosi se na socio-tehnoloske promene koje je Internet doneo sa sobom, a odredjeni ljudi nisu u stanju da prihvate i primene u svojim profesijama, ili su je prihvatili ali su tehno anti-utopisti.
Ne vidim veliku razliku izmedju zute stampe i tekstova koje citam u ‘drzavnim’ novinama (ako takve uopste postoje u Srbiji), koje prenose jedan tekst/vest/misljenje od jednog mesta do drugog, i sve tako u krug…podseca me na losu Resavsku skolu.
Apsolutno se slazem sa Vasim zapazanjem da nedostaju autenticni novinari, komentatori, analiticari drustvenih i inih pojava; zaista ne znam gde su urednici tih novina i ko dopusta i pravi propuste kakvi ne bi smeli da se dogode.
Nadam se da nisam preostra, samo pratim ono sto se desava.
: )
@Danica
Dobrodošla na blog, Danice! 🙂
Na žalost, nisi preoštra nego realna. Posebno je tačno zapažanje da je granica između žute štampe i “državne” (možemo to shvatiti u smislu uređivačke politike) gotovo nevidljiva.
Veliki broj kvalitetnih novinara napustio je medije. Najgore je u malim, lokalnim medijima koji, iako su uglavnom u privatnom vlasništvu, zapravo za gazdu imaju oglašivače. Dovoljno je da dva – tri velika oglašivača okrenu leđa nekom mediju i on je pred bankrotom. U takvoj situaciji možemo samo uslovno govoriti o slobodi medija, a o kvalitetu samo ponegde i više slučajno.
Zato i imamo tekstove koji ne zavređuju da budu štampani, a ono što se pojavi u jednom mediju biće, uz male ili nikakve promene, i u bilo kom drugom.
Hvala ti na komentaru i nadam se da će biti i ubuduće tekstova na blogu koji će privući tvoju pažnju! 🙂
Ne samo da nedostaju autentični novinari, nego je dobar dio novinara polupismen. Pri tome nije kriv medij/kanal za njihovu nepismenost, oni su univerzalno polupismeni. Čini mi se da je neki čudan način za ovu nepismenost zaslužno djelomice i populariziranje raznih studija novinarstva. Prisjećam se tamo nekih 80-ih i 90-ih godina, u redakcije su nam dolazili vrlo pismeni “samouki” novinari, a zvali smo ih jednostavno – suradnici. Kada su nam počeli dolaziti ovi sa studija, na vizitkama su već imali napisano “Novinar”, a nisu znali složiti ne samo suvisli komentar, nego ni običnu vijest koja bi sadržavala sve potrebne elemente. Izgleda ima razlike između toga ako upišeš školu u želji da se baviš poslom u kojem susrećeš “slavne i poznate” i toga kada radiš posao koji te zanima jer ga voliš. Takav posao najbolje učiš radeći ga. Danas svi samo kopiraju, lijeni su čak i prepisivati da malo promijene stil i okus originala.
Unatoč svemu tome, u Zagrebu nikad više tiskanih izdanja na kioscima nego sada. Samo što su slike u boji koje objavljuju sve veće i sve šarenije, a tekstovi sve sitniji.
@SoraZG
I mene čudi to, kako i sam kažeš, obilje na kioscima. Isto kao i ovde – prepuno, šareno i prazno. Jednostavno, i kad bi imali kvalitetne istinske novinare, utopili bi se u tom bezličnom moru banalnih izdanja.
Ovaj fenomen kvazi novinara – “kursista”, kako smo ih mi zvali, i dalje je više nego aktuelan. Najbolji su, najvećim delom, otišli u profesije od kojih se može pristojno živeti, ostali su stari koji bi i inače najradije proveli ceo radni vek u nekom redakcijskom ćošku, a i kad pristižu novi, to su deca koja su se, reklo bi se, više školovala nadajući se da je najvažnija stvar u novinarstvu intervju sa kakvom muzičkom ili filmskom zvezdom.
Kad pogledamo kioske i šou programe, još će biti da su u pravu!? 🙂