Ne postoji nikakav online svet. To su samo ljudi koje smo oduvek tražili, ali nije postojao način da ih upoznamo.
Nikada nisam mislio da ću pisati blog. Veoma važne stvari u životu retko dolaze najavljene, uglavnom nalete na vas dok ulazite u prodavnicu po mineralnu vodu, pokušavate da ostavite utisak otvarajući vrata nepoznatoj dami ili kupujete sir na pijaci.
Dok sazrevate živeći, ne maštate da potanete bloger. Ako i čujete tu reč, to neće u vama proizvesti neki poseban osećaj. Mislim, koga je uopšte briga za nešto tako neodređeno i puno nagoveštaja dangube kao što je blogovanje.
Nikada nisam mislio da ću imati prijateljice i prijatelje na Tviteru. Pre svega, svi ti smešni redovi softvera koji pokreću nekakav hardver uopšte ne liče na udobno mesto za sedeljku. Prijatelji imaju lica, pokrete koji ste stotinama puta uočili tokom brojnih razgovora, imaju svoje živote na koje se uzaludno žale ili ih nepotrebno veličaju decenijama. Ili nemaju nikog, što je takođe opravdani razlog za ridanje na vašem mokrom ramenu. Fuck, zar mi je u svom tom haosu još bio potreban i neki izum čiju krajnju svrhu ne zna ni onaj ko ga je sklopio?
Nikada nisam mislio da ću „imati profil“ na Fejsbuku. Iskreno, kada sam prvi put čuo da postoji ta mreža, mada se u mojoj svesti reč mreža tek od skoro vezuje sa tim odredištem na Internetu, napravio sam sad već zaboravljeni vic o adolescentnim osobinama tog mesta.
Nikada nisam mislio da ću uključivati kompjuter samo da bih proverio da li je neko ostavio komentar na mom blogu ili poruku u nevidljivom sandučetu na Tviteru ili Fejsbuku. I da ću preturati po mejlovima kao po biblioteci u kojoj treba pronaći onu jednu jedinu željenu knjigu.
Nikada nisam mislio da ću čekati, da, baš čekati kao što se neko bitan čeka na stanici ili za stolom u restoranu, jednu rečenicu ispod svog statusa, možda jedno „like“ uz link koji vodi do džinovskog džuboksa ili jedno RT uz 160 ili manje karaktera popunjenih u ramu Tvitera.
I nikada nisam mislio da ću u nedeljno jutro uzimati mobilni telefon sa noćne police da bih proverio sve to što sam već nabrojao i pre nego što sam, zapravo, uopšte počeo da živim novi dan. Ah, jebote, kakvo teško glupiranje sa tim digitalnim svetom! A u nekom uglu ja koji tu kao radim nešto ili čekam nekog!?
Nikada nisam mislio da ću pisati tekst o nečem što, koliko juče, nije postojalo u mom svetu ni kao smešan nagoveštaj. Ljudi kao ja koriste kompjuter da provere šta ima novo u „pravom svetu“ ili da telefoniraju badava tetki u tamo već nekoj zemlji. I ne vezuju to iole ozbiljno sa svojim fizičkim prisustvom na ovoj urnebesnoj planeti.
Nikada nisam mislio da ću deliti stvarnost na online i offline. U stvari, u tu podelu nisam siguran ni sad jer je granica tako tanka, tako prozračna, tako zavodljivo mačkasta da lagano tonem i, priznajem, menjam se tonući u tu neverovatnu smesu opipljivog i nedodirljivog.
Nikada nisam mislio da ću jednom u ma kom tekstu, u razgovoru sa ljudima, u šifrovanim porukama na trgovima Interneta, ostavljati komadiće sopstvenog bića koje sam oduvek smatrao emocijama.
Ne, nikada nisam mislio da ne postoji nikakav drugačiji, nikakav digitalni online svet, nikakve mreže i instalacije koje su samo putevi do drugih ljudi. Jer, evo ovde na kraju ovog zapisa, mogu jasno da priznam kako sam ostao bez starinske sposobnosti da gunđam na svu tu gvožđuriju bez koje bih i ja ostao nedorečen i pomalo pust.
Ah, da, to sam vam već rekao, ali ove dve rečenice su mi neophodne da završim priču.
Ne postoji nikakav online svet. To su samo ljudi koje smo oduvek tražili, ali nije postojao način da ih upoznamo.
Sad postoji i mi nećemo nikada otići iz tog sveta.
I, mislim, biće bolje da se potrudimo da u njemu živimo najbolje što znamo.
Siguran sam da to uopšte nije težak poduhvat! 🙂
Ilustracija preuzeta odavde.
Digitalna vatrica za okupljanje “svog” plemena
Potpisujem!
@ivancosic
“Dolazi zima, duga i hladna..”
Dobra definicija!
@valentina
Drago mi je! 🙂
Nekada je i Mesec bio daleko i nedostizan, a sada vise nije tako.
Nema cudjenja, prihvatimo savremene tehnike i ukljucimo se kako ne kasnili za ovim divnim mladim ljudima koji nas vode…
Like nije isto sto i komentar. Zato ti pored like-a saljem i par reci. Ipak smo ljudi,lol 😛
Da, baš taj obrt, to što mi učimo od mlađih i što se, tako, “švercujemo” u autobusu koji gura napred, to je možda i glavna razlika između davnih i modernih vremena.
I dobrio je što je tako – u dobrom smo društvu! 🙂
Kratka istorija mog interneta – blog post – https://blog.kovinekspres.rs/?p=2121 – Online svet? To su ljudi koje smo oduvek tražili
Nikada nisam mislila da je moguća apsolutna demokratija. Na onlajnu je to moguće.
Možeš da kažeš, a da te čuju, šta hoćeš. I zato koristim tu mogućnost i kažem: Post je odličan. 🙂
@Snežana Luković
Hvala Ti, Snežana, zaista veoma držim do tvog mišljenja i zato mi tvoja ocena veoma prija. Mislim da na veoma sličan način posmatramo i učestvujemo u svetu oko nas.
Veliki pozdrav!! 🙂
Kakav lik ovaj geek, a nekad je plajvazom pisao… 😉
Sad s nešto bita po mreži skita i širi svoju misao. 😀
@Pedya
Wow, ovo je sjajno! Moram, a znam već i gde, da uklopim ovako efektan “promo” koji si mi poklonio. 🙂 (Računam, znamo mi “ponešto” o tim autorskim pravima, ali ovo je onako, drugarski!)
Bez sumnje, najoriginalniji komentar na ovom blogu, a sigurno i šire.! :))
Poklon od srca, prijatelju. 😀
Nisam ni sumnjao! 🙂
RT @NovinarskaPatka: Kratka istorija mog interneta – blog post – https://blog.kovinekspres.rs/?p=2121 – Online svet? To su ljudi koje smo oduvek tražili
“Nikada nisam mislio da ću jednom u ma kom tekstu, u razgovoru sa ljudima, u šifrovanim porukama na trgovima Interneta, ostavljati komadiće sopstvenog bića koje sam oduvek smatrao emocijama.”
Iz svakog tvog teksta izbijaš ti, tvoja ličnost, tvoje emocije. Na trgovima Interneta stoje kao prelepa fontana bez koje ni jedan trg nebi bio potpun.
@Verkić
Šta bih ja sad tu mogao da kažem, a da ne pokvarim tako lepu ocenu? 🙂
Mnogo blogova pratim i kad vidim da je nesto novo objavljeno odmah otvorim i procitam. Kad vidim da je ovaj ovdje blog osvjezen njega ne otvaram odmah nego ostavim sebi kao najdrazi slatkis, da citam kad bas budem mogla na miru uzivati u ispisanim rijecima. Jer to upravo uvijek dozivim bas u ovom kutku interneta.
Prelijepo, zaista…
Dobio si toliko lepih komentara da je moj suvišan, ali ti moram reći da si me svojim postom upravo podsetio koliko je život lepši kada se živi umesto kada se promišlja! A to mi je jutros baš trebalo i na tome ti hvala!
Šaljem veliki pozdrav!
Nataša
@Cyber Bosanka
Hana, ovo je baš povelika pohvala – sad ću da se malo uobrazim i gledam na svoj blog kao na poslastičarnicu! 🙂 Hvala ti! Pozdrav i čitamo se! 🙂
@Nataša Pavlović Bujas
Nataša, nema suvišnih komentara, a posebno kad su ovako podsticajni kao što je ovaj tvoj! Nisam ni ja imun na česta suvišna promišljanja, ali život još nikog nije pitao: Je li, šta misliš o ovome ili onome? Pa kad već nije, gledam da ni ja njega mnogo toga ne pitam!
Drago mi je što se potrefilo da baš na početku nove nedelje nešto malo dobrih vibracija stigne do tebe i sa ovog bloga! 🙂
bas slatko.. super je da postojis. 🙂 ganuo si me
@Miloš
Hvala ti, Miloše, car si! 🙂
A iskreno rečeno, i meni je drago što postojim! 🙂
Tnx @mltck za RT posta Kratka istorija mog interneta https://blog.kovinekspres.rs/?p=2121
@NovinarskaPatka Nema na čemu i drugi put 🙂
Da parafraziram Hanu, već sam se uplašio da su mi pojeli sve kolače… Ali na sreću nisam toliko zakasnio. Ipak će mi biti drago da se uskoro ponovo i “uživo” vidimo…
@Miodrag Ristić
I meni, druže! Prijaće malo priče.
Da pratmo šta se dešava oko mesečnih okupljanja u Beogradu, a možemo i sami nešto da osmislimo! 🙂
Nisi ti džabe moj novinarski guru…a što mi se nešto cmizdrilo kad sam čitalaaaa…. 🙂
@Šapke
Dobro, to za “novinarski guru”, to zvuči dobro, nego da nije u pitanju “guru Sizif”. Nekako sebe više tako doživljaJEM! 🙂
I nemoj više da plačeš, svi mi se žale da se nešto razneže na ovom web placu! Ajd’ malo smeha! 😉
Smislio! Dovodim Pedyu da 18-tog drži predavanje u Rotary Klubu u Pančevu. Novinari i blogeri ne plaćaju kotizaciju. Koji od ta dva hoćeš da budeš? Smisli koga još da zovemo…
Nemoj sa tim teškim dilemama!!
Dobra ideja, nisam Pedyu slušao uživo. Javljam.. 🙂
Kažu:”Da bi promenili svet, prvo moramo promeniti sebe”. Čini mi se da ova priča sadrži elemente te promene. Hvala za uživanje u ovako lepoj reči 🙂