Paradoksalno, iako imamo sasvim pristojnu kvotu blogera, imamo i nepristojno malo dobrih blogova
Pre nekoliko meseci sam skoro sasvim prestao da pratim blogove. Namerno kažem „pratim“ jer se na prste jedne ruke mogu nabrojati „lične virtuelne kolumne“ koje sam uspevao da pročitam od prve do poslednje rečenice.
Dobro, znamo da je na mreži i inače malo teže čitati bilo šta, još teže potpuno pročitati poduži tekst koji publici nudi nečije viđenje kakvog događaja (znate ono: nešto se dogodi, pa hajde sad na desetak mesta da „konzumiramo“ različita, mada uglavnom ista i dosadna, intelektualna razvlačenja testa za lošu pitu.) Ne mogu to, nemam strpljenja, a još manje volje da pratim više od 5 – 6 blogova te vrste, pa i njih tek kad me zaintrigira naslov ili tema.
Razloga ima mnogo, ali ovako na prvu loptu mislim da je najvažniji – dosada. Blogolandija je, verujem, postala (ili ostala?) dosadnija od raja. Fina klima, mnogo tapšanja po ramenu, predvidljivi obroci, ista plej lista, nešto malo loše serviranog rajskog voća… Uglavnom, ne znam baš tačno zašto je tako, ali taj koktel nije u skladu sa mojim anahronim analognim bićem.
Malo prokletstvo novinara, tačnije urednika, takođe mi smeta dok se, sve ređe, šetam od bloga do bloga. Čim pročitam naslov, uvod, snimim šta je glavna teza autora (ako je uopšte u tekstu ima), prvo što pomislim je: da li bi ovaj tekst mogao u novine? (U novine, naravno, jer jesu i još dugo će biti najozbiljniji medij – nije bez razloga reč „štampa“ sinonim za medije.)
I šta zaključujem? Nevoljno ovo pišem, ali toga ima tako malo da brzo gubm volju za daljim traganjem. I, u najboljem slučaju, preletim preko tih treperavih redova sve u nadi da ću naći bar jednu originalnu rečenicu. I samo jednu – dve obično i nađem. A pravi tekst koji me baš sasvim cimne pročitam samo kod blogera koji imaju profesionalnu težinu iza sebe.
Praštajte, ali tinejdžersko-adolescentna promišljanja sveta, a to su u prevelikoj meri naši blogovi, ista su vekovima – razlika je samo u ambalaži u koju su upakovana. Još tužnije: ovde i oficijelno zreli ljudi iza glavobolne buke i besa svojih pasusa sakrivaju samo jad vlastitih praznih dosadnih života. Ko da uopšte mari za to?
Dobro, možda sam ja zadrti prezahtevni relikt vremena kad je napisana reč imala apriori težinu ili je čitalac bar tako očekivao. Blogovi, znamo, nisu literatura, nisu ni novinarstvo (mada najbolji preferiraju da liče na kolumne, dakle na žanr koji svaki student žurnalistike želi da piše već prvog dana po dobitku indeksa.), blogovi nisu ni stručni ili, daleko bilo, naučni radovi. Držim da su to manje ili više zanimljivo napisana zapažanja o svetu oko nas. Ali, na žalost, ovaj pridev „zanimljivi“ ređi je od kapi kiše u pustinji.
No, na stranu sa subjektivnim kategorijama poput „zanimljivo“, mislim da je važniji razlog opadanja interesovanja za blogovanje (da ne krivimo društvene mreže koje itekako troše vreme stanovnika Interneta) u svojevrsnom manjku profesionalnog i žanrovski određenog pisanja na blogu. Blogera u ovoj zemlji nema mnogo, ali ima dovoljno. Blogova, rasnih, vrednih čovekovog najvećeg blaga – vremena, na žalost nema. Neće sami da se pišu.
Vreme svaštarenja u blogovanju neće nikada proći, jer loše stvari nikada ne prolaze, ali takav način pisanja neće nikada biti popularan, kvalitetan i posebno atraktivan za čitanje. Šta više, mislim da će, kao što je to slučaj sa medijima, opstati oni blogovi koji mogu da budu „samoodrživi“, dakle dovoljno posećeni da njihov pisac može od tog posla da pristojno zarađuje. Prema besplatnim stvarima uvek sam imao rezervu, pre svega zato što – ne postoje. Postoje samo različite vrste moneta.
Da privežem lađu za dok. Svoju pustinjsku prirodu Blogolandija u Srbiji izgubiće tek kad blogova bude još manje, a onih koji znaju da ih monetizuju više. Jer, paradoksalno, mi iako imamo sasvim pristojnu kvotu blogera, imamo i nepristojno malo dobrih blogova.
Ili ta sveža okrepljujuća mesta na mreži još nisam uočio?
Pustio si kap otrova u malu baru… I teško je osporiti nešto od onoga što si rekao (verovatno zato što je dobrim delom istina). Samo mislim da si jednu sitnicu prevideo: ideje nastaju u komunikaciji, u dijalogu. Tog dijaloga odavno nema na trgovima, nema ga u većini škola, ni u medijima… Izumrle su književne večeri, verujem da su i partijski sastanci vrlo monološki. Jedno od retkih mesta gde je moguće sa nekim novim ljudima razmeniti ideje su blogovi. Oni “loši” su ponekad vrlo dobri za to, samo zbog harizme svojih autora. Još nešto – za razliku od literature (a pogotovo aktuelnog novinarstva) blogovi barataju sa iskrenošću i nepatvorenim emocijama. To u čemu su “loši” je zapravo ono u čemu su najbolji.
A originalnost i stručnost su ionako precenjeni…
Hteli „smo” slobodu govora i pristup internetu – dobili smo. Ako je nekada bilo teško doći do zanimljivih autora u raznim časopisima (domaćim i stranim, programskim i zabranjenim), danas je u hiperproduktivnoj Blogolandiji jednako teško pronaći zanimljive blogove…
@Miodrag Ristić
Možda je do mene, ali previše retko pronalazim to mesto gde bih mogao da se uključim u dijalog. Neinspirativno je, ponavljački, a često i sasvim nepotrebno trošiti vreme na mnogo toga što pretenduje na ime blog post, pa prosto ne mogu da trošim slova na davno ispričane priče.
Inače, skroz si u pravu! Često kad „dolazim“ ili se „vraćam“, pustim pomalo „otrova“. Korektna, nadam se, provokacija zlata vredi.
A „iskrenost, nepatvorene emocije“…dobro, ume to da bude vredno. Samo, iskrenost na blogovima je često samo običan nedostatak takta.
Pa ću malo da pričekam. 🙂
Vec duze vreme mi se vrzmaju slicne misli…
Mislim da su drustvene mreze generalno “veliki krivac” zbog manja dobrih blog postova.Uzimaju danak kako u vremenu tako i u dusi. Sve manje se pise, sve su manje forme.
Pride, nismo svi novinari i nemamo si isti ukus. Mozda su tvoji kriterijumi mnogo visi kada je pisanje u pitanju, ali ne smes zaboraviti da je medju nama blogerima mnogo nas koji smo, grubo je reci-nepismeni, ali definitinvo nemamo tog novinarskog iskustva, a ni spisateljskog, narativnog…
Vremenom i mi dobijamo na kvalitetu kojeg bezdusno poklanjamo raznim timeline-ima i statusima a sve manje nasim čedima blog postovima.
Cak i nasi temlejti nemaju azuriranja. Postajemo generalno dosadni sami sebima a kamoli durgima.
Elem, inspiracije nikav više a pisanja nikad manje. I ono malo sto napisemo, ostaje bez komentara jer su i oni postali pravo bogatstvo. Da, nije problem rtovati i lajkovati, problem je da ono sto mislimo prenesemo recima na blog platfoormu kako kroz komentare tako i kroz blog postove. Lakse nam je da razmisljamo i svoje misljenej zadrzimo za sebe.
Mozda postoji i bojazan da iskreno iznesemo neke stvari? Ko to zna?
U svakom slucaju, ja se drzim činjenice da evoluiramo zajedno sa ovim mladim ljudima i da prihvatamo ćutke sve što nam se nameće..
Priznaces isto tako da je sve manje novinarskih članaka i pored gomile odličnih novinara. Tražeći blagoslov u blogovanju, pogledaj, i na ruci jedne ruke nabroj novinare koji se blogovski izrazavaju i imaju svoje mišljenje.
I tako u krug.
Tvoj post je samo iskrica koja nas može na trenutak prenuti iz učmlosti u koju smo svi zajedno ušli… Živeo nam Novak, radujmo se njegovom trenutnom uspehu. Zivelo leto i naredni suncani dani. Ziveli mi, opusteno naslonjeni na neku barsku stolicu sa casom hladnog pica u ruci zagledani negde daleko…
Ziveli i srečno nam sve, pa i blogovanje bilo…
@Goran K.
Hiperprodukcija je prava reč. U takvom okruženju ima puno „šuma“, a to ume da bude zamorno i da zakloni prave bredne stvari
@Deda
Znaš, (nevoljno) priznajem da moja prva sećanja na sport potiču iz 1964! Maglovito, ali ipak dovoljno jasno, „vidim“ scene iz Tokija. Na TV-u, naravno. 🙂
I drago mi je da si svoj komentar začinio pozivom na opuštenost i radovanje zbog uspeha ovog momka. Ima u tome više života nego u tomovima naših postova.
Uzgred, nemam ja neke visoke kriterijume. Ko sam da bih ih imao? A za veličine smatram one koji znaju da pripreme dobru čorbu oko koje će se okupiti što veće društvo i razvezati priču. I, pti tom, što manje reči koristiti na puko jeftino slaganje.
A iluzije o novinarstvu, veruj mi, nemam odavno. Možda još uspevam da imam nešto malo svojih snova. Za sad mi je to dovoljno! 🙂
Ovo moram da napišem: odakle ti samo toliko energije!! Imaš u svesti celu Blogosferu, radiš još toliko važnih i nimalo lakih poslova i u svemu tome stigao si da napišeš i ovaj komentar!
Ja bez reči, drugar! 🙂
Poprilično dobro pogađaš… 😉 I ja mislim da nam svima društvene mreže otimaju vreme koje bi (možda) posvetili blogovima. Ne samo da ih pišemo, već i da ih čitamo i komentarišemo. I činjenica je da je mnogo lakše “lajknuti” ili “retvitnuti” nešto, nego na nekom blogu objasniti zašto je neki post “lajknut” ili “retvitnut”… Al’ opet, kako “svako zlo ima i svoje dobro”, tako i društvene mreže (prvenstveno Twitter, pa onda Facebook) imaju i svoju pozitivnu ulogu u blogovanju – ja sam već poodavno prestao da pratim RSS, za to mi služi Twitter (i Facebook). 😉 Ako neko koga pratim preporuči neki post, pa ga podrži još poneko, znači da taj post vredi pročitati. I obično vredi. 😉 Eto, i do ovog tvog sam stigao na taj način – preporučila ga jedna Patka kojoj verujem. 😀
Po listi blogova sa strane vidi se da ti se tapšanje po ramenu gadi i da si izabrao vrhunske blogove koje pratiš :).
Pre svega, postoje različite vrste blogova. Ne može se porediti IT blog, blog neke političke opcije i autorski blog. Drugo zašto bi se blog ugledalo na novinarstvo (štampu) ? Da se ugleda na nešto što je, da budemo iskreno, ispod svih standarda. Štampa u Srbiji? Jadno. Tu tek nema šta zanimljivo da se pročita. Steretip. Crne hronike, tračarije ko je koga i ko skim, seljačka erotika i pornografija… To ti je naša štampa. I da. Ja se ne slažem sa tobom. Ima dobrih i zanimljivih blogova na kojima vredi utrošiti 10-15 minuta za čitanje teksta. Ako nisi uspeo da ih pronađeš radu ću ti dati linkove ka njima 😉
PS Normalno je da ima gomila blogova. Normalno je da su većina đubre. Dobrih je uvek malo. Ne samo u blogosveri. U životu uopšte. Pozdav druže moj 😉
Znaš da volim ove teme, a ovom si pogodio “u sridu” 🙂 Na žalost, mislim da se u naredne dve-tri godine tek može očekivati boljitak u pravcu kreiranja većeg broja blogova koji su komercijalno isplativi, a čitljivi širem krugu čitalaca…
Iako, kada se pogledaju određeni uži segmenti tematika blogova, situacija nije uopšte loša, ali se radi o tematici koja tebe Dragane nešto naročito ne interesuje – npr. kulinarski i modni blogovi…
@Pedya
Mislim da su to bili moji gimnazijski dani kad sam onako ostrašćeno „branio tezu“ da je civilizacija nastala zbog trgovaca i da su, zapravo, oni pravi kreatori istorije. Skoro da bih ponovo mogao da se vratim na tu misao, samo što bih umesto reči „trgovac“ koristio ma koji izraz koji podrazumeva komunikaciju. To je, eto, moja najkraća pohvala mrežama! 🙂
Al’ otimaju vreme ili mi ne umemo da ga zauzdamo. Šta znam, ali vidim da sam znatno manje „blogovski vredan“ od kako mi je sasvim udobno i na Tviteru i na Fejsbuku…
Mreže su, naravno, idealne za komunikaciju, al’ ajde da dodam i ja – komunikaciju „manje težine“. Ili tek učimo da joj tu težinu damo? 🙂
@Tarzan
Svakako da je legitimno i tako gledati na stvari, mada je mala verovatnoća da ta lista, postavljena ko zna kad, govori dovoljno o mojim interesovanjima.
Ali da ima neko značenje, ima!
A tapšanje po ramenu, uglavnom, svi mi volimo. Samo, s godinama bledi ta potreba. Jednostavno čovek stekne neke druge prioritete! 🙂
@Exxx
Blog i ne treba, a u 99 posto slučajeva i ne može da se ugleda na štampu. Šta će nam dve iste stvari?
Nije to moja teza. Blog treba da se ugleda na sebe samog i na svog autora.
Izgleda da sam u ovaj post „ugradio“ prejaku dozu benigne provokacije! 🙂
@Dragan Varagić
Drago mi je što si pridoneo „razgovoru“ koji je ovaj post, ipak, uspeo da nametne. Video sam tvoj komentar kad sam objavio odgovore na tri prethodna i nemam razloga da ne kažem jasno da sam sad uvereniji da nisam „džabe krečio“ pišući post.
Možda će zvučati neobično, ali pratim ja, nekad manje nekad više, i kulinarske i modne blogove. I kulinarske knjige su najprodavanije pa mi je nekako OK da se i blogovi iz tog „resora“ uspinju.
Drago mi je i za modnu nišu, a priznaću ovde nešto – mislim da sam „snimio“ koja to, možda, vrlo velika i za jednu važnu i sve veću ciljnu grupu bitna „rubrika“ nedostaje u blogosferi. No, da se ne zalećem, mada sam ja lično preumoran da je „lansiram.“.
Pouzdano znam da, kada sam otvorio , tačnije kada su mi pokazali kako se otvara blog pre 5-6 godina, nije bilo tematike, uticaja, analiza i top lista. Tačnije tematika bloga nije bila imperativ pa smo svi pomalo svaštarili, to se naravno ne odnosi na profesionalce već na nas “sirotinju raju” i “neznalice”.
Bitno je bilo baviti se blogom, c/p ako ti volja, prepričavati, nešto svoje napisati – o laa laaa, šta god, ali razvijati svoj blog. Međutim zanimacija sa naslovom teme “kako postati najbolji” ili najkvalitetniji je učinila svoje pa su mnogi odustali a veći deo blogera baulja u krug a da ni sama ne zna ćemu blog uopšte treba i može da posluži.
Ima dosta onih kojima je blog razonoda, ispovedaonica, psihoterapijska loža za korigovanje anomalija ali sve je više i ljudi koji su od svog bloga napravili biznis i putem bloga stekli ime- slavu , trista čuda. Blog će nastaviti da živi uz apsolutno dobro uočenu činjenicu da je blogova sasvim dovoljno ali blogera je sve manje mada neki i ne zaslužuju to ime.
Poređenje sa društvenim mrežama – da, ali sve što sam ikada napisao, uploadovao stoji na mom serveru i ostaće verovatno pod http://www.ladjevic.com mojim naslednicima a šta će biti sa LinkedIN, Tweeter, olinjalim FB, Klout ili ovim novim G+ – ne znam.
@Borsky
Mooshema je kreirala na FB grupu i, kao što to ona ume, lepo je nazvala: Da ni bloga ne bi ni njih bilo!
Itekako mi je prijalo da pročitam tamo i svoje ime iako sam, bar tako verujem, znatno pre blogovanja koliko – toliko ostvario sebe. A to je, mislim, i svrha života.
Eto, samo da ti kažem kolikoi ja držim do bloga i blogovanja! 🙂
Citanje me odmara!! Eto kako uspevam…Plovim net vodama i cesto se zaustavljam na pojedinim lokacijama gde mi je prijatno! Sve ostalo je sve nesto lepo…:P
Ja sam sama zazirala od ove teme, jer na domaćoj blogosferi nisam ni punih godinu dana, pa sam smatrala da nije u redu da bilo šta kažem. No, kad ste pustili buvu, što da ne kažem? Zaprepašćuje me koliko su ljudi nepismeni, neoriginalni, ne umeju da povež
Ne slažem se sa gos'n. Varagićem da svi blogovi treba da budu komercijalno isplativi, bar ne direktno – u slučajevima pisaca, dizajnera, fotografa i drugih kreativaca, komercijalna isplativost nije obavezna, a ako dođe, bolje je ako ne dođe direktno; jer onda to više nije “to”.
S druge strane, par ljudi u ovoj diskusiji je spomenulo društvene mreže. Mislim da je cela stvar ekstremnija nego što izgleda, jer mnogima među nama SEO ne znači skoro ništa, ukoliko neko dođe na blog putem pretrage, često se to dešava zbog nekog totalno besmislenog pojma; a istovremeno, saobraćaj sa društvenih mreža čini glavnicu posetu. Mene recimo to nervira. Blogujem (doduše, na drugom jeziku) od 2001. godine i savršeno znam da se moglo bez društvenih mreža. Lenji smo, ljudi sve manje i manje razumeju Internet (traže sopstveni sajt preko pretrage, misle da je Facebook insto što i Firefox, Chrome i IE…ima sigurno i gorih stvari), pa nije ni čudo što ne mogu da se izraze.
Blago kuvarima. Njima sve cveta. E da, i fetišistima/seksomanima i ostalima, nji’ svi čitaju.
@Dragane, a ja sam naslov grupi #Da ni bloga ne bi ni nji bilo” dala iz moje vizure – da nisam imala blog, nikada ne bih upoznala ove ljude. ne bih ih bilo, iz moje perspektive. a to bi bila šteta za mene (nije Ceca, majke mi)
Meni je blog doneo više nego što ću ikada moći da mu vratim. Kroz blog sam kaptalizovala sve svoje dagubljene na internetu – ne samo zato što mi je promenio profesionalnu karijeru, već pre svega zato što sam imam monetu koja se ne potkusuruje – prijatelje i poslovne saradnike.
Skoro pet godina gledam kako se menja klima na blogovima, menja klima oko blogova, menjam se i ja, svaki period ima svoje uspone i padove i, kasnije, ispostavi se da svaka krivulja ima svoj dobar razlog.
Evo, na primer, to što komentarišemo sada kod tebe i što većina komentatora nalazi da si u pravu i da je tvoj tekstu u sred srede ili za gustiranje, zamisli koliko je ljudi “napolju” za koje je ovaj tekst savršeno irelevantan.
Svaki sadržaj nalazi svog čitaoca na internetu. Važno je samo imati ponudu.
@Iva
Iva, ume (umerena) lenjost da bude ponekad i od koristi! Mislim da sam neke od najvrednijih ideja u životu dobio upravo u časovima potpune dokolice!
Uzgred, nije često ni tako lako dokoličiti – onaj mudri Francus Kami je rekao da je za dokolicu potreban snažan duh.
@Mooshema
Čuda pravi tumačenje nečijih misli! Ali, vidiš, i tvoja izvorna ideja i moje tumačenje naziva grupe „Da ni bloga…“ zapravo su „usmereni“ ka istom: upotpunjavanju svojih života drugim dragim ljudima. Malo li je? 🙂
A blogu kapa dole, pa ma kroz kakve mene prolazio. Mislim da sam na jednom skupu to i rekao: Da nisam počeo da pišem na blogu, radio bih ono što radim skoro čitav život, ali nikada ne bih upoznao stotine divnih ljudi niti bi pred mojim očima „osvanula“ još jedna strana sveta.
Bio bih neuporedivo siromašniji, a da to čak i ne bih znao! 🙂
Dragane pre svega hvala na komplimentu, kad dolazi od nekoga ko se godinama bavi novinarstvom, ovakva pohvala zaista znaci 🙂 narocito imajuci u vidu da uvek imam malo frku da sam prekomplikovana i prestrucna u pisanom izrazavanju, a i srpski mi u poslednje vreme je malo zardjao ( to je jedan od motiva za moje pisanje bloga inace).
Sto se blogosfere tice, dosta se toga svodi kako kazes razvlacenje testa za losu pitu uz obilno prevodjenje tekstova bez citiranja istih…i zvakanje jednih te istih prica do sutra i nazad ili “dragi dnevnice” formu. Ono sto ja zapazam je izolovanost pojedinacnih blog klastera (da ih tako nazovem) uz pokusaj jednog klastera (internet profesionalci i wannabe profesionalci) da mudruju na temu bloga, blogovanja, onlne biznisa isl. na milion i jedan nacin, svodeci u jednoj meri to na kraju na cist lartpurlartizam – blogujem da bih blogovao a ne da bih nesto kvalitativno doprineo. Ironija je da u tom pokusaju mnogi od njih ne shvataju da na primer o Internet biznisu
mogu da dosta toga nauce od recimo food ili craft blogerki koje u svojim nishama (daleko sirim od onih koje ciljaju net prof.) imaju uspeha i konkretnu zaradu, da o efektnom pisanju. autorskih tekstova mogu da uce od blogera na ( omrazenom) B92 blogu itd itd. Mislim da ta zatvorenost internih blog zajednica
manje vise u svakoj doprinosi donekle nizem kvalitetu onoga sto citamo, jer se dosta toga reciklira i vrti ukrug.
Ja bih licno volela da vidim veci broj akademskih ozbiljnijih blogova na nasim prostorima,prosto mi je neverovatno koliko je ta nisha prazna.. doduse i to je opet pokazatelj necega…
Pre nekih 10 ak godina sam u trenutku inspiracije poslao prvu epizodu ovog mog sad vec dvovekovnog 🙂 serijala na tadasnje news grupe…mislim da bese yu.humor.vic. I tako je pocelo. Nekima se dopalo ali pre svega uzivao sam da pisem te gluposti :). 2005 godine pojavio se blog i tada sam vaskrsao Bozzu Vampira iz Zemuna na mediju koji je bio savrsen za moje “kreativne” akrobacije. Hocu da kazem, blog kao medij apsolutno ne mora biti relevantan i vezan za iskljucivo novinarsko kolumnaske asocijacije, niti to mora biti dnevnicko ispovedaonicko ili poetsko prozno umetnicko delo. Ne mora biti komercijalan irelavantan ili uticajan. On je samo mogucnosti da svako od nas, talentovan, nepismen, obrazovan ili neobrezan, nizak ili plavokos predstavi neke svoje fiks ideje razmisljanja i uz kombinaciju muzike i slika to ucini dostupnim i drugima. Javnim. Evo ubedjen sam da je konceptualno moj blog tj. serijal o Bozzi Vampiru iz Zemuna na ovim “prostorima” apsolutno originalan i jedinstven svojom formom i prezentovanjem ali to nista ne govori u prilog njegovim kvalitetima jer najbitniji je sadrzaj. I mada bih naravno voleo da ga cita nekoliko miliona ljudi blog pisem (tj. opet sam poceo) pre svega iz licnih potreba
Blogovi su uvek predstavljali nov izvor informacija koje ne mozemo dobiti iz dnevnih novina.Jer moderatori obicno cim cuju neku vest odmah se napise u wordu i oglasi.
Novine vec postaju polako zaboravan nacin upotrebe jer blogovi na internetu preplavljuju se informacijama.
Dobor sastavljen blog je i dobra informacija za nas koj icitamo.
‘Bar dan svima :).
Ima tu još jedna stvar: mi i ne smemo.
Ne smemo da pričamo o pacijentima, ne smemo jasno da kažemo kakvo je stanje, ne smemo da pokažemo prstom u nekog potpuno kompromitovanog (jer je npr. član Etičke komisije Komore ili kum direktora ili ko zna šta – sve osobe koje imaju pravo da vam uzmu licencu), moramo da pazimo kako se obraćamo, ako načepimo Nekog zbog uklanjanja medicinskog otpada – sutra će mi stići ‘pozdrav’ od nekog kolege ili ‘odgovarajuće’ osobe…
A ja nisam novinar (ili srodna profesija) koji će da rizikuje zbog pisanja (ličnog) bloga; i zbog toga su moja pisanija krajnje, ali KRAJNJE ‘romantizovana’ kako reče jedan kolega, jer je naša svakidašnjica daleko strašnija.
A ruku na srce, neke stvari ljudi i ne moraju da znaju, da se ne lažemo, kao i u svakoj struci…
Pozdrav i hvala na sjajnom tekstu, Patče :).
Dobro jutro blogeri!
Sa autorom i sa skoro svima koji su komentarisali bih se mogao složiti u po nečemu, a sa nekima i u svemu što su napisali. Međutim sa jednom stvari se nikako ne bih mogao složiti, a to je teza koja se ovde nekako provlači između redova – da najbolji blogeri trebaju da potiču iz novinarske struke. To jednostavno nije tačno. Postoje loši novinari, i postoje dobri blogeri koji nisu novinari. I to nema veze jedno sa drugim.
Moj blog definitivno nije tematski, nego svaštarski, i raste potpuno neplanski. Ne pišem na normu, niti sa bilo kakvim određenim ciljem. Ne očekujem da ga bilo ko uopšte čita, pišem ga baš za sebe, ali čitali su ga. Sem toga, mada je tačno da stavljam neke reklamice na svoj blog, to radim samo iz stručne radoznalosti, a ne očekujem nikakav dinar od toga, niti je to razlog zašto moj blog uopšte postoji. Kao što sam već citirao Ramba Amadeusa u jednom od svojih prvih postova, “ne radi kurva ono zbog para…..”. Dakle, ima nas i takvih….. 🙂
Pozdrav autoru i svima…
@Nikolina Ljepava
Frka oko tog da li će ljudi razumeti ono što napišeš sasvim ti je suvišna! Mislim da tvoj način približavanja običnom čitaocu veoma stručne tematike može da posluži kao obrazac i drugima koji to rade ili pokušavaju. Skoro svaki tvoj tekst koji, kako ja to shvatam, spada u „popularnu prihologiju“, u stvari je samo na popularan i svakom razumljiv način napisan tekst koji je veoma potkrepljen ozbiljnim istraživanjima.
Pogledaj bilo gde tekstove iz popularne prihologije: nigde skoro nećeš naći na izvor neke vrlo ozbiljne tvrdnje, a često nema ni potpisa. Sve je jasno.
Meni su upravo takvi blogovi najzanimljiviji jer na ležeran i opuštajući način saznam nešto novo.
A pitanje zašto nema akademski ozbiljnih blogova mislim da dobrim delom ima odgovor u činjenici da mi i nemamo ni približno dovoljno akademski formiranih stručnjaka. Na žalost, od aktuelnog akademskog sastava očekivati još i blog..uh, to je nemoguća misija. 🙂
@Biograf
Iz sopstvenih potreba, naravno. 🙂
@Kokoda.se
Prednost bloga – možeš da ga shvatiš kako ti najviše odgovara.
@zubarica
Volim ovo Tvoje @patče, ali neću ovde da otkrivam zašto. Biće prilike! 🙂
@Blogovac
Nema u tekstu poruke da novinari treba da pišu najbolje blogove (a, uzgred, malo to i rade).
Ako bih već trebalo da kažem kakve ja blogove najradije čitam – blogove stručnjaka u ma kojoj oblasti koji umeju da znanje prenesu na jednostavan način.
Neka digne dva prsta onaj kome je blogovanje donelo nesto lose! 🙂
@Zelena
Ne znam za slučaj! Javljam ako čujem! 🙂
@Nikolina,
ja znam da nisam baš verovatno prava osoba da to kaže, ali vi pišete sjajno :). I pišete na nivou, kako Patak lepo reče, koji je očigledan, i to je ono što smatram posebnim darom.
@Blogovac,
ja sam bar 400 postova napisala za sebe, za svoju dušu, baš kao web-log. Niste jedini :).
@Zelena :).
@Patče,
ja jako volim da vam kažem “Patče”, jer (naravno 🙂 ) pojma nemam kako se “patak” menja po padeži :), onda se čisto razveselim – meni je skroz zabavno, i volela bih da shvatite kao znak simpatije :).
Drago mi je da vam se dopada, ako volite drugačije, mogu da vas zovem i Patkovče (deminutiv) i kako god volite LOL :).
@zubarica
Što reče (meni nepoznat) pesnik:
“Neka bude tako kako je
neka bude tako, dobro je…” 🙂
Pozdrav,
Blogovanje je mogucnost prezentacije/ promocije sopstvenih ideja i vidjenja sveta oko sebe.
Time se privlace istomisljenici sa kojima se ostvaruje kontakt bilo poslovne ili privatne prirode.
Na svojoj poslovnoj internet stranici je doboro imati blog, kojim se prezentuju pogodnosti sopstvenog proizvoda ali se i citaocu stvara osecaj povezonasti se vama samima.
Licno sam nova u svetu bloga i pratim sa interesovanjem tudja misljenja i reakcije.Misljenja sam da blog pruza dosta mogucnosti, ali sve zavisi od blogera koliko ce biti pracen i da li ce postici zeljeni cilj.
Sa postovanjem
Jelena
Aktivnost bavljenja blogom je “sistematski unistavana od idiota”.
Prvobitna forma i atmosfera je lako okupljala sjajne ekipe ali one nisu mogle doveka da traju.
Cim je prva diskusija pocela da gubi polet, stvar preuzumaju uglavnom nemastoviti ali uporni instant strucnjaci, koji tupavo sledeci svetske trendove, uspevaju da razvuku vitalne elemente bloga.
Nametnuta je moda licnih domena, koja rastura portale kao mesta ravnopravnog okupljanja i time uvodi licne medjusobne posete. Kakvigod da su bili, portali su bili zajednicki i time drzali koliko toliko nepristrasan okvir.
Isforsiralo se legitimisanje i dokumentovanje a stavovi napadani dok nisu postali tek smuseni komentari linkova.
U opustenu medjuigru nickova, uvedene su IP adrese, analitike i statistike. Ekrane su preplavili industrijski gadgeti i logo-i korporativnih dinosaurusa. Sledi prebrojavanje i etabliranje po kliku… blogpoltronija.
Licno, dozivljeno i promisljeno je degradirano, zarad podataka o brojnom, brzom, dokumentovanom, profesionalnom, profitabilnom…
Poceo je da se oseca zadah para.
Za to vreme nadolazece nove snage se okrecu laksim formama.
FB usmerava ljude na phone-fotkanje, umesto na pisanje.
Drustvene mreze otkidaju od bloga diskusiju o post-predlosku, koja je cinila pola zadovoljstva.
Umesto opustenog razgovora o postu, mreza se pregreva brzom razmenom uzvika i smajlija povodom dnevnih dogadjanja koja se kupe iz medija, pa se onda hladi fancy Tweetup-ovima, koji polako postaju sve nesto slatke i prevazne tribine za slikanje sa PRomoterima iz politicko-japijevskog miljea.
Kom blogonamerniku to zvuci privlacno?
Dobar tekst, al’ ja i dalje mislim da je moj blog dobar i da vrijedi milione hahaha 🙂
Bara bez krokodila sto bi se reklo. Na prste se mogu prebrojati blogovi koji stvarno daju vrednost i uticaj. Jako malo uskih i specijaliziranih blogova. To je sansa, pogotovo nedostatak video blogova. Niko se nije ozbiljnije posvetio toj oblasti kod nas.
@Grineta,
mene je par kolega htelo da utuži zbog jednog teksta, no – srećom – već su bili pritvoreni tada, pa nije bila kleveta, izašli su u novinama pre mog teksta :).