Prvi odjeci izmena Zakona o informisanju ili kako pisati tekstove u medijima
bez glavnih i epizodnih junaka
Čitam pre nekoliko dana u “jednom prestoničkom listu”: pijani otac išamarao sina devetnaestogodišnjaka zato što je sporo vozio kroz grad (!), a ništa bolje nije prošla ni supruga pripitog “junačine”. Pošteđena batina ostala je jedino ćerka.
Pročitam jednom, pa drugi put…ali nigde niti imena niti inicijala – da ne piše kako se događaj zbio u Beogradu, što srećom piše, Danil Harms bi tu belešku slobodno mogao da uvrsti u svoje “Slučajeve”. Mada je i on akterima proze davao jedno od najvažnijih obeležja svakog čoveka – ime.
Dobro, slobodno bi ovo moglo da se nazove sitnicom i suviše banalnim primerom koji ne govori ništa. Davno sam, međutim, pročitao sjajnu rečenicu (e, sad, zaboravio sam ime autora) da “ako želiš da znaš makrotrendove neke pojave posmatraj njene mikrotrendove”.
Jaroslav Hašek je sjajno napisao da, čak i kada bi smo znali da će doći do smaka sveta, opet i ipak bi se u sutrašnjim jutarnjim novinama pojavila vest o nezgodi na uglu dve ulice tokom koje je pripiti kočijaš zamalo pregazio maleroznog prolaznika. Dobro, malo sam pisao po sećanju, ali – to je to.
Pošto se ovako mala, ali životna vest, pojavila u novinama, ponosno držim da izmene srpskog Zakona o informisanju ničim ne zadiru u novinarske cehovske alate.
No, ali onda se setim da u toj priči o ocu raspoloženom za šamaranje nema ni naznaka o tome ko je to biće? G.M? J.V.S? Petar P? Od toliko kombinacija baš nijedna!?
Nema ni sporednih junaka priče – objavljivanjem njihovih imena centralni akter priče “učinio bi se prepoznatljivim”, pa, moguće je, pisac tih redova računa da je bolje da sebe liši neprijatnosti koje mu izmenjeni misteriozni Zakon o informisanju “nudi na tacni”. Uostalom, ko zna, možda je otac maloletnik, a sin mu – čudo je ovaj svet – već ima 19 leta.
I baš kad sam mislio kako bi ovde mogao da bude kraj ovog posta, na pamet (pretpostavljam da se može tako nazvati) pade mi teška, onespokojavajuća misao:
Ukoliko u novinara puca iz revolvera njegov komšija, ne daj Bože maloletni tinejdžer, dakle čovek kog apsolutno poznaje, sme li on to, ležeći u posetelji nekog urgentnog centra, da napiše za medij u kojem radi, ne rizikujući inkvizitorske kazne zbog toga što je opanjkao momka čija krivica nije dokazana pravosnažnom presudom?
Iskreno, prosto se plašim odgovora…
(Adresa fotografije je ovde)
Dragane, to je sasvim normalna pojava i u Francuskoj recimo. Nigde ne možeš videti nečije ime da se tek tako povlači po medijima. Jedino ime koje vidim da se povlače, to su od selebritija ili političara. Naravno i tada “pažljivo i obazrvio”.
Ne želim da preokrećem celu priču jer si mi prošli put lepo dao sve argumente, ali ovo što navodiš kao primer je sasvim uobičajena vest u FR.
Iskreno, mislim da malog, anonimnog coveka i treba zastititi, a politicari i javne licnosti ionako su se poydravili s anonimnoscu(ovde ne mislim na situacije koje bi se resavale novim kaznenim odredbama zakona vec uopste).
Identitet je bitan deo novinarske verodostojnosti – ako u informaciju ne stavite KO – jedan od postulata vesti, ko, gde, sta, kako, kada i zasto, vest vam pada vec na samom pocetku, na zanatu.
Svaki urednik ce novinaru pocetniku pocepati vest ako ne donese podatke nastradalih na primer, u saobracajnoj nesreci. U novoj situaciji imena postaju predmet oko kojeg ce dobro razmisljati urednici i advokati, ali mislim da ce se to uglavnom odnositi na situacije ybog kojih su takve izmene unete(dakle da se zastite oni koji ne treba da se stite).
A ime u novinama znaci mnogo, jos uvek – nije isto da li se nekom uhapsenom dzeparosu pojavlju inicijali, ime ili ime i slika(javna je tajna da po beogradskim redakcijama moze i da se :”sredi” da ti ne izadje slika ako si uhapsen…).
Maloletnik koji stigne do kviricnog dela je posebna prica, i ne treba jos da mu se i ime povlaci po novinama(ali ne znaci da ne treba da odgovara). A da ce biti muka za urednike kako da oblikuju vesti i formiraju atraktivne, normalne i pismene naslove – bice.
Naravno, Peđa, zaštititi mlade i običnog “malog čoveka” i trebalo bi da bude suština svakog medijskog zakona. I poštovati pretpostavku nevinosti (Mislim da su je smislili Englezi i zapisali u Magna karta libertatum još 1215. godine…sad se malo…)
Ovde smo na tlu gde, ako je čovek novinar, ali i “običan čitalac”, oseća dozu zbunjenosti. Nisam radio u žutoj štampi, pa ne znam kako oni vide stanje pre i posle zakona (mada me njihova mišljenja slabo interesuju.). No, “iz aviona” je vidljivo da ljudi iz OK medija sa nelagodom prilaze temama gde “klizi”.
Moj tekst “šeta” po obodima satire, ali kad svakodnevno treba donositi odluku koja može da ti razvali tanak lični ili firmin budžet..
No, siguran sam da bi priča o “pijanom šamaranju” pre izmena zakona imala “identitet”.
Da sačekamo neko vreme – mislim da će bahati tip iz auta brzo da se transformiše u nekog drugog. To mislim, ali se nadam da grešim.
Linga, nisam odmah video tvoj komentar, pisali smo verovatno istovremeno – ali rekla si upravo ono što i ja mislim.
Tacno 101 godimu i 27 dana od smrti Kralja satire u srba, Radoja Domanovica, do stupanja na snagu novog zakona, svi novinari i urednici ce morati da se transformisu u satiricare posto takve novi zakon ne sankcionise.