Ako radite sedam dana u nedelji, ponedeljak vam ne može ništa!
Da nema ponedeljka nikada ne bih saznao da postoji i nedelja. Slobodno me ispravite, ali zar nije nedelja deo tzv. vikenda? Znate ono, petak popodne, subota, nedelja…i to su, kao, dani kada pošten čovek ne odlazi na radno mesto (ako ga ima), organizuje vreme po svom ćefu i, uopšte, ponaša se kao i svako civilizovano ljudsko biće ušuškano u blagodeti nerada? To je nedelja, zapravo vikend, zar ne?
Posle dođe ovaj dan, po mogućstvu sunčan kao što je trenutna meteo-situacija, nazvali su ga ponedeljak, ima svoje posebno uokvireno mesto u kalendaru i, iz meni sasvim nepoznatih razloga, velikom delu istog tog civilizovanog čovečanstva pali crvene lampice svih vitalnih sistema u organizmu: te nekom skače pristisak, drugima, msm, nije do jutarnjeg seksa, neki još od nedelje popodne počinju da sikću po kući i brecaju se na ostatak familije (isto tako natopljen adrenalinom), a ima i onih hipohondara koji se najednom sete kako ih bole leđa, vrat, nokti, kosa i sve tako do poslednjeg sastojka.
Od kako me brod sudbine (lepa stilska figura, je l’ ?) dovezao do novinarskog posla, sve nekako imam svrabežljiv osećaj da je istom tom lađom na nepoznato mesto o'teglio zauvek moj vikend!
Jer, ja to nemam!
Jedino što je groznije od hroničnog odsustva vikenda iz vlastitog života je odvratna situacija u kojoj se, s vremena na vreme, nađete kad vas neki pametnjaković pita: i šta kažeš, gde si ono bio za vikend?
Alo, ne kažem ništa, al’ ako se nekom omakne da me to dva – tri puta ničim izazvan pita, progovoriću istim rečima koje koristi onaj lav na početku filmova u produkciji bankrotiranog Metro-Goldvin-Majer-a.
(Btw, dok sam ovo pisao, u redakciju je ušao čovek da preda neki oglas i, onako an passan, opsovao ponedeljak nekoliko puta! Horor – ja sam na ovom mestu bio i juče i nemam pojma kakve to ima veze sa prvim danom u nedelji.)
I dok sam tako živuckao bez tog vikenda (ajd’ sad, nije baš da je bilo da ga nikako nije bilo) nakupilo se tu nekoliko razloga zbog kojih imam nešto malo razumevanja za „vikendaše.“ Dakle, zašto saosećam sa onima koji mrze ponedeljak:
– ponedeljkom izjutra, dokazano, infarkt ima najviše posla po kućama i „officeima“;
– nedelja kasno popodne i uveče dobrom delu sveta, za razliku od petka popodne, instalira „sindrom nedelje“ (prethodnica „sindroma ponedeljka“), onu blagu, ali grozomornu napetost uoči nove ture rmbanja;
– ma šta radite, ponedeljkom to uglavnom najmanje radite. Posebno ako ste tokom vikenda radili na omamljivanju stvarnosti stanovitim količinama alkohola, te „poslednje legalne droge“ što reče Džek Nikolson u filmu „Bolje da bolje ne može biti.“
– Ponedeljak je jedan od retkih dana kad vaše „dobro jutro“ zna da odzvanja po praznoj kući k'o dijabola u glavi – svi su već otišli, ostali ste sami, neuredni, nenaspavani, nervozni (u smešnoj rasparenoj pidžami?) i bez doručka na stolu. Ukoliko se smesta ne ubijete, postoji verovatnoća da ćete negde oko 14 h konačno upaliti motore i iskeziti se samom sebi pred ogledalom u firminom toaletu. To bi trebalo da znači da su vam, najzad, proradili svi motori.
Možda bi se još štogod moglo reći u odbranu vas što znate puno značenje reči vikend, al’ nemam nameru da vas branim – potrudite se malo i sami.
Nama, ne samo novinarima, već svom ljudskom življu bez redovnog vikenda (jbg. zvuči kao da sam napisao „bez redovnog seksa“), svi ti vaši zakonom garantovani neradni dani deluju kao utopija. Ili kao čudna podela na „ovo je teško“ i „ovo je lepo“ u životu.
Možda ste u pravu, ali, ma koliko gunđao, ne bih se menjao sa vama – možda prosto ne umem tako da se „rasporedim.“
Vikend nije broj u kalendaru već sekunda, minut, sat, sati u danu koji može da ima bilo koje od sedam bogomdanih imena.
Jap, ajd’ sad na posao, imali vikend ili ne. 😉
Fotka preuzeta odavde.
Sjajan blog,ne posoji vše slobodan vikend, i ako ne radi na poslu imaš nešto po kući da čeprkaš ili da se prpremiš za radnu nedelju, nema više da nedeljom posle ručka legneš na kauč, i sa jednim oko gledaš fudbal a drugim gledaš kako ti kapak izgleda sa unutrašnje strane.
“i šta kažeš, gde si ono bio za vikend?” 😉
Malo radio, malo slavio! 🙂
Iako spadam u mlađi radni svet, koji se možda i više buni na te ponedeljke, nikada nisam tako gledao na vikend, već je više bilo – ona dva dana kad su skoro svi “slobodni”. Tako da je meni “vikend” svaki dan po malo, kada sa prijateljima popijem kafu i vidim se na sat vremena, i nema glavobolje zvane ponedeljak. Pretpostavljam da je tako i u Vašem poslu, “vikend” se konzumira svaki dan po malo, i nema glavobolje.
Nažalost u ovom modernom dobu vikend je izgubio značenje. Mnoge trgovine rade i nedeljom popodne. Tako da ja verujem kako sv. Vikend više nepostoji.
Vikendi su meni uvijek prekratki 🙁 I da, tocno kako je opisamo, osjecam “sindrom nedjelje” … kao da ce se u ponedjeljak ujutro dogoditi kakvo zlo, bilo na putu do posla, bilo na poslu…
Najbolje iskoristen vikend ikada mi je bio u hotelu:hotel galleria