Kao prigušeno svetlo, kao sve hladnija soba iz koje je odnešena stara kaljava peć, kao kuća bez nameštaja sa starim gramofonom na sred sobe, kao suva česma u kuhinji, flash back naših života, kao spori voz koji napušta stanicu i odlazi na poslednje putovanje, kao usamljeni oblak koji žuri u susret svom kraju…
U nizu tih „kao“ ušuškana je i ova balada Dobrice Cesarića umetnuta u sjajne zvuke Vlade i Bajke.
U ovakvim nedeljama, kada nestaje sjaj iz trave, slušanje ovih tonova olakšava rastanke sa letom…
Divna pesma, ali teško da mi bilo šta može olakšati rastanak sa letom, jedino da sa lastama odletim na jug.
Čekaćemo naredno leto!
Možda malo olakšanja zbog ovog rastanka leži u saznanju da će svakako doći.
“Čekaj me i ja ću sigurno doći,
samo me čekaj dugo…”
Čekaš, a znaš da nije uzalud – i to je mala uteha, zar ne?
🙂
Naravno da jeste uteha i u čekanju. Ja to zovem, odlaganje zadovoljstva. 😉
Hmm…kažu da zrelost počinje onda kada naučimo da odlažemo zadovoljstva.
Onda kad nam nije više teško da slatkiš čuvamo za kraj!
Ali sami biramo hoćemo li, ipak, početi ručak poslasticom…
Dolazi zimaaa, duga i hladnaaa, zatvori vrata, upali vatru…oš malo pa će prvi sneg….
Ako ne možeš da je pobediš-pokušaj da uživaš u belom. Pesma je divna, nisam je čula dugo, duuugo. Komentar administratora veoma interesantan-možda čak zreo za priču na temu “zrelost”(ako već nije napisana i sa moje strane neotkrivena)? Volela bih da čtam… Pozdrav