Share

 Ne vidimo mi to lako na drugome,  na sebi još teže, ali eno tamo svakoga dana od nečega živ čovek digne ruke, odustane.

Mogao bi da živi spektakularno, da nakupi lepu kolekciju doživljaja, osećanja ili materijalnih dobara, a neće, baksuz. Skupio se k'o dve pare u kesi, menja te dve – tri košulje i nosi celu deceniju isti kaput, a kad taj jebeni kaput okači o vešalicu, sedne u istu raspalu fotelju.

Viđa tih nekoliko ljudi koji su, kao, njegov krug rođaka i prijatelja, drugi mu u ovom životu više ne trebaju. Letuje na istom mestu, u Čanju, na primer, ili u Metamorfozisu, a da bukira smeštaj negde drugde ni na kraj pameti mu ne pada. Ajte, molim vas, more k'o more, plaža k'o plaža.

Nije mu ni do novih lica u svom životu, niko više ne može da ga zainteresuje, a tek o nekim emocijama kojima bi dopustio da se razviju, to ni da ne pomisli.

Nije ovde reč o onome što nema, što nije imao sreće ni snage ni vatre u grudima još tamo negde na početku života. Naprotiv, ovo je o onima što su im sva ta moćna oružja, poput volje, snage i strasti, data. E, što takvi znaju da odustanu, to je za film i debele romane.

Ima tako jedna gospođa, ime i nije važno, fino utegnuta, skockana i rečita. I svako joj se divi, ima i znanja i zvanja, što bi rekli stari ljudi, a nije ni da je bez kučeta i mačeta. Sve lepe prideve možeš da povežeš sa njom, al opet nekako jasno možeš da vidiš da je i ona odustala. I nije to neko sitno, kratkotrajno dizanje ruku, to je baš sudbinsko, krupno odustajanje nalik trošenju dana za danom u potpunoj tuposti. Jer, ta tupost je baš česta vrsta odbrane od životnih izazova.

Pa onaj gospodin iz ulice što se seče sa glavnom, mršav i prosed, onaj što sve nekako gleda u trotoar dok njime korača, kako je on samo spektakularno odustao od života. Pogledao mrko i porodicu i društvo i sve na ovome svetu, pa sad troši dane u nekom svom univerzumu, ne žali ni za čim i reklo bi se da mu je baš komforno tako da živi. A nemoguće da je srećan, nije živ čovek stvoren da bude srećan u takvoj poziciji.

Neupućeni pričaju da čovek baš treba da bude samoživ i neosetljiv za druge, pa da se tako zaglavi u životu, kao kad se zamrzne slika na televizoru u sred programa. Znaš da život teče dalje, mada ga ne živiš, baš kao što i taj program teče dalje, mada ne možeš da ga pratiš. Ali baš i nije tako, češće se zamrznu u vremenu i prostoru oni što na sve reaguju kao slab zub na hladnu vodu, oni dobroćudni i pitomi koji više drugima nego sebi čine svet prijatnijim za život.

I ne samo da ima ljudi koji su tako kompletno batalili sve, pa kao da se neprestano kreću u istom krugu iz kog ne mogu, a više i ne žele da izađu. Ima i onih malih odustajanja, ne tako grandioznih, ali možda opet ne ni manje bolnih, kad čovek odustane od nekog svog sna, od davne želje, novog izazova, od nagoveštaja boljeg i potpunijeg.

Slučajno se susretu pogledi u restoranu, bljesne žensko koleno pod stolom na čas, jedan fini fitilj počne da gori i priziva vatru, ali….sve to ispadne džabe i smesta se prospe. Okreneš se na drugu stranu, brzo da ne bi došao u iskušenje, pa gledaš u onu isti staru prepariranu ribu na zidu koju u tom restoranu gledaš godinama, i kao sa nekim pričaš, a u stvari nastaviš da  čutiš, kao i taj zadimljeni davni ribolovački trofej. Tvoj nije, a više te i ne zanima čiji je.

Može život da se proživi i tako, daleko od svakog fronta, od prve linije vatre, u samoproglašenom izgnanstvu i u tišini. Ume to da zaliči i na sreću, na spokoj, a možda zapravo za nekog baš tako sreća i spokoj i izgledaju.

Ali, opet, malo šta u sebi nosi toliko radosti i novog entuzijazma kao onaj često nevidljivi trenutak ili naizgled nevažan doživljaj posle kog kao da smo opet ponovo živi, ovaj put na jedan drugi, puniji način.

Desi se tako da već utrnula ljudska duša u nekom izazovu nađe konačno razlog da se protegli i razmahne. A onda i onaj koji je tamo negde u nekom prošlom času kao doveka odustao, najednom vidi novu zoru i novu svetlost koja nema nameru da ga pusti, pa joj se prepusti i prestane da se opire životu.

Eto, kad vidimo čoveka koji je odustao možda gledamo i čoveka koji će jednom poleteti kao niko pre njega.

Samo još da dođe i taj čas, kakvo će to samo slavlje da bude.