Intelektualno tržište, uticaj blogera i kako (ne) biti samo pisac javnog dnevnika
Vi ste bloger? Imate domen, pišete, oformio se krug ljudi koji čitaju vaše tekstove, ponekad vas citiraju, usmeravaju linkove ka vašoj teritoriji interneta…dakle nešto sasvim uobičajeno, a među webomanima, poput mene, pomalo nalik i unutrašnjoj potrebi. Zašto se onda grozite na svaki pomen priče o uticaju blogova i blogera bilo na virtuelni ili „stvarni svet oko nas“, ukoliko ta granica uopšte postoji?
Hajde, dakle, da pokušamo, iz ugla Novinarske Patke, da pogledamo šta sve možeš u Srbiji kad si bloger.
Utisak stečen na osnovu letimične šetnje po Blogolandiji prilično je deprimirajući kada pažnju fokusiramo na to koliko sami blogeri veruju u sebe. U svoje rečenice, u odjek svojih ideja i, konačno, u ono što se zove „uticaj“. Uticaj je reč koja izaziva ogromnu konsternaciju – kao da niko ne želi da ga tako „krste“.
Sorry, kad radite neki posao da li osećate potrebu da date sve od sebe? Osećate? Isto je i sa pisanjem postova, a uticaj je nešto što izrasta iz tog posla, hteli vi to ili ne.
No, da rasčistimo najpre sa samim pojmom o kojem govorimo. Jedna mudra glava u čijoj ličnoj karti je pisalo Maks Veber definisala je uticaj, društvenu moć pojedinca, kao sposobnost nekoga da ostvari svoje ideje bez obzira na otpor na koji nailazi u realu (on je to rekao lepše, naravno) i bez obzira na mesto koje pomenuti egzemplar ima na onom što zovemo „društvena lestvica“. I dalje smatrate da nemate nikakav uticaj? Sasvim legitimno mišljenje na koje imate pravo kao i na bilo koje drugo.
Sinoć sam, u komentarisanju blog posta kod Mahlat, napisao da kod nas postoje uticajni blogeri, ali da niko nije uticajan samo zato što je bloger. Prepričano, uticaj bi bio deo socijalnog kapitala koji je bloger doneo sa sobom kada je odlučio da sedne za kompjuter i počne da bloguje. Da li to pritivreči prethodnim pasusima? Moguće. Ali je moguće i da će taj kapital blogovanjem uvećati.
Dragan Varagić je pišući na temu pisanja kvalitetnog blog sadržaja kao „mamca“ za linkovanje podvukao jedan veoma bitan – nove ideje. Citiram, iako će vas link odvesti do tamo:
„Uticajnu ideju predstavlja pokretanje neke teme koju kasnije preuzimaju da pišu o njoj mnogi mediji i blogovi, uz referenciranje pokretača teme. „
Samo nekoliko dana kasnije, baš ovog jutra, nailazim na najmanje dve tome najpribližnije ideje. Prvu je u svom blog postu „Brending kampanja vlade Kosova“ iznela Dragana Đermanović da bi, samo desetak sati potom, već počelo anketiranje blogera o tome „šta nam je činiti“…Reči su postale akcija. Ako se to ne zove uticaj, onda imam problema sa vlastitim maternjim jezikom.
Drugu pokreće Peđa Pušelja pod nazivom „Profesionalni bloger u Srbiji“. Ne verujem da je iko tako sočno i grlato poručio blogerima da o blogingu najzad počnu da razmišljaju kao o pravom poslu koji donosi zaradu. Ne sumnjam, moguće je naći stotinu standardnih razloga da čovek izviždi i samu pomisao na tu „jeres“ – živeti od bloga“ – ali pokušajte da promenite ugao iz kojeg gledate na ovu „nepristojnu ponudu“. Neverica u mogućnost profesionalnog blogovanja je odsustvo vere u sebe i svoju snagu pisanja i „negovanja bloga“. Kad bi tako razmišljali, ni zlatar ili kojač nikad ne bi, sad kad je kriza, otvorili radnju.
Da ne odemo previše u širinu. Odgovor na pitanje iz naslova ovog posta proizilazi iz ova dva primera. Bloger može mnogo (da stigne za deset sati od publikovanja posta do faze kada se već kreiraju konkretne real akcije kojima tek treba da prethode nove, kao kod DDj) ili da zatalasa celu Blogolandiju idejom koja u blogovanje unosi tržišne elemente, veoma merodavne da odmere kvalitet i uticaj bloga, kao kod Blogowskog.
Malo li je?
Ovde se, elem, zagovara teza da bloger u Srbiji može mnogo, pod uslovom da to uopšte hoće i da ima dovoljno znanja, kreativnog potencijala i energije da svoju priču iznese na listu bestselera.
Takođe, jasno je i da tokove srpske blogosfere kreiraju pojedinci ne zato što su uzurpirali to pravo već zato što imaju dovoljno liderskog potencijala.
Ima, dakle, mnogo puteva kroz Blogolandiju. Sasvim nam je na volju da odaberemo kojim ćemo “voziti” svoj blog.
Ilustracija preuzeta odavde.
Ja se od juče u komentarima susrećem sa time da sam na odredjen način pogrešno shvaćena. Nikako nisam osporavala uticaj pojedinih blogera već reakcije nekih trećih da oni koji nisu uticajni ne treba da bloguju, to sam sasvim jasno napisala i ponovila u komenarima. Da ponovim, čemu uticaj uticajnih ako ne postoje oni na koje treba uticati? To opet ide kao onome da su blogovi ”zatvorene zajednice” koji teško prihvataju nove blogere ili one koji samo čitaju i žele nešto da kažu kroz komentar. Ili koji neće ništa reći ali će razmisliti.
Učešće u blogovanju treba da se širi a ne sužava, treba animirati internet zajednicu a ne ograničavati je i nešto karakterisati kao vredno i uticajno što treba da se održi a nešto drugo kao bezvredno smeće, ti sti to pomenuo u jednm postu, pa da ga treba izbegavati ili ukinuti.
Nigde ne videh da se iko od uticajnih blogera busa u grudi kako je uticajan i da nasilno postavlja neka pravila i teme, to dodje sasvim spontano. Sretoh puno komentara da oni drugi treba da se manu blogovanja. Uticaj se može vršiti na raznorazne stvari, ne treba ga ograničavati, ako sam jasna. Pa da pitam i ovde, ko je onaj ko je sebe proglasio blogopolicajcem i unapred remeti one koji bi krenuli u neko blogovanje jer, zaboga, ima već ko to radi, novi nisu poželjni, i stare ćemo pročistiti.
Ne može se blogovanje usmeravati u jednom pravcu.
Što se mene lično tiče, ja preko bloga dobih ponudu da pišem za jedan časopis, ja ne bih trebalo da se bunim. Moj blog je prilično čitan, nemam ni jedan razlog da se ja bunim.
Tebi ne treba da pojašnjavam ali kad prilikom pisanja upotrebljaam ”ja”, treba li ja, nisam ja kriva, ne mogu ja… to je zato što je meni mnogo pristojnije da stavim sebe u priču nego da kačim nekog drugog. Dakle, svako ”ja” u mom postu je lakše nego prozivati nekog drugog.
Da te citiram – ”Ima, dakle, mnogo puteva kroz Blogolandiju. Sasvim nam je na volju da odaberemo kojim ćemo “voziti” svoj blog.”
Sve je isto samo ja drugačije pišem i mrzim sebe da objašnjavam.
A da citiram i ovo, vrlo često to postavljam na svoj blog – “Meni su blogovi super, očigledno je Internet proizveo jednu fascinantnu komunikacijsku civilizaciju. Ne razumem prigovore ljudi koji kažu da su blogovi puni banalnosti i da ljudi tu svašta lupetaju. Naravno da ljudi tu svašta lupetaju, ali svašta lupetaju i na književnim promocijama i na sednicama parlamenata. Tako da, narode, radite blogove i komunicirajte o bilo čemu” Miljenko Jergović, pisac
Komunikacija uvek dovede do nečega.
@Mahlat
Sve smo se složili, nisam video pogrešno shvaćanje. 🙂
Naprotiv, ja ovde udaram u talambase da su blogeri previše sramešljivi s obzirom na to šta mogu. :))
Pa ja sam ga videla kod sebe, dobih silnu podršku da nastavim da pišem 🙂 kao da sam kukala. Moram da objasnim.
Podstaknimo one koji mogu a misle da ne mogu. Ili ih je neko tako obavestio.
Da se ne ponavljam 🙂
Po meni, lični blog treba pisati zbog sebe, da uživaš dok to radiš. Ako je tebi lepo dok pišeš, neći će se već i neko kome je lepo dok to čita. Blogovi nisu školska lektira, pa da su obavezno štivo. Svako može da čita ako hoće, a ne mora niko. I ne moraju svi da hvale, naprotiv, komentari su predviđeni i za kritiku, ali ne za pljuvanje, prozivke, hejt… Komunikacija na netu je takođe odraz ličnog vaspitanja, kao i u realnom svetu, samo što neki misle “ne gledam te u oči, pa mogu da kažem šta hoću”. Nije poenta u tome da budeš fin kad te neko gleda, već da osnovne norme kulturnog ponašanja i komunikacije poštuješ uvek, zbog sebe, ne zbog drugih.
Naravno da ima uticajnijih i manje uticajnih blogera, ali i tu postoji “segmentacija tržišta”, pa ako je neko npr. uticajan IT bloger, može biti potpuno nebitan u svetu literarnih blogova. A Mahlat divno reče “čemu uticaj uticajnih ako ne postoje oni na koje treba uticati?”, znači ima mesta za sve. E sad, što neki misle da su “uhvatili Boga za bradu”, pa su Bogom dani da odlučuju ko vredi, a ko ne vredi… i online su samo ljudi, ništa bolji i ništa gori nego u realnom svetu… 😕
Toliko o ličnim blogovima. O profesionalnim nekom drugom prilikom…
@Bluesman me je na nekom od tvojih prethodnih postova potako na razmišljanje o uticaju… o tom terminu i polarizaciji značaja pojedinaca.
Nismo mi uticajni; nismo mi ni eleti, ni sila kako reče @drnch na mom blogu. Međutim to sve nije važno. Važna je ta reč: “MI”. Naša je reč teža jer je svako od nas deo neke zajednice; i to ne samo jedne nego više zajednica. Krug se u “blogolandiji” (sjajan termin 😉 ne završava na našem domenu u našem kutku… nemamo-pojma-gde-će-da-se-nastavi! Tu leži čista snaga! Tu leži šansa da menjamo.
Sve možemo, ali ja ne mogu ništa. Sve možemo, ali ti ne možeš ništa, on/ona/ono ne može ništa. Mi možemo.
Ala ste se svi raspisali , svaka vam rec vredna sto gradi, najmanje…
Vidite kako sam ja neopterecen uticajm. To je zato sto sam uticajan. Kad i vi budete bili uticajni, bice vam lepo kao meni i svi ce vam se klanjati…
Patko Novinarska, jesam li sada pun samopouzdanja? Ako nisam, kazi da nadjem jedno dva'es linkova sa mog bloga… :)))) 😛
Ili da idem da pisem nesto lepo? 😛
Ova Dragana baš ume da inspiriše 😉 Sad mi pade na pamet ideja – koliko treba truda, vremena i para da se napravi blog o Srbiji? Da se skupi nekoliko pametnih ljudi i da svako iz svog ugla piše o nečem lepom (na par svetskih jezika)? Ja odavno zagovaram tezu da državu treba voditi kao kompaniju, sa sve ovlašćenjima, odgovornostima, unapređenjima i – otkazima. Što tako ne bi napravili korporativni blog kompanije Srbija? Eto teme za razmišljanje do najavljenog BGTwitup-a o imidžu SRB…
Evo da malo zloupotrebim ovo i umesto komentara pozovem da pročitate moj finalni tekst na temu “uticajni blogeri”. Stajao mi je 5 dana u drafts sada sam ga publish-ovao: http://bluesman.utp-code.com/homo-internetikus-neerektus-108.html
@Dragana Djermanovic
Jezik uvek “ukrade” malo od suštine, pa kad tome dodamo brzinu pisanja, manjkavost rečenice…
TI – JA – ON…kad se polarizujemo na jedinke, to je zbog toga što je neophodan neko da artikuliše ideju, akciju, problem, nevolju…
Tako ja shvatam taj “pojedinačni uticaj”.
Jutros “ušetam” na net i otkrijem dve sjajne artikulacije, Tvoju i Peđinu – možemo to zvati drugačije, ali lakše je personalizovati, dati ime i prezime – znamo da ljudi od davnina čak i geografskim pojmovima daju imena po ljudima. :))
I sama sposobnost artikulacije je snaga i uticaj. Dobra artikulacija uvećava to MI.
TI napišeš post, ON (@PeckoPivo) se uključi u priču svojim predlogom, MI se izjašnjavamo.
Svako je sačuvao svoj identitet, a opet sam ne bi mogao ništa da nije bilo te “linije” u definisanju akcije i da se nije “rodilo” to MI.
Tako ja shvatam uticaj. ;))
Jako lep post!
Potpuno se slazem sa tim da se ne koristi mogucnost uticaja na tom trzistu kako treba. Pa, Americka vlada bloguje! http://www.usa.gov/Topics/Reference_Shelf/News/blog.shtml
Al da bi uticaj postojao, mora da postoji i kvalitet. nevolja je sto je vecina blogera svaku kritiku prima “egzistencijalno” – kao agitovanje za ukidanje – sto je potpuna besmislica. A to /sa nama ili protiv nas/ je toliko dosadna adolescentska perspektiva…
Pedya je lepo podsetio da postoje blogovi razlicitih provenijencija – mene licno vise interesuju literarni i drugi art podvizi, i ima mnogo onih kojima se divim i kod nas i dalje, i jos dalje. Svet danas ne bi bio kakav jeste da nije dosledno profilisanih blogova. To je ono sto mislim da domacem trzistu naaaajvise fali. I osim toga, bas kao sto si i sam rekao, pa nije svaka koja se napise od zlata, i moze da se ponovo procita i malo dotera, nece svet da propadne ako se postavi sat kasnije. Makar malo odgovornosti prema javnosti mora da ima svaki bloger, a ona se cita kroz etiku, pismenost i verodostojnost. To je recept za uticaj i za status takodje – pa takvog blogera niko ne moze da zaustavi, ljudi ce ga otkriti na isti nacin kao sto otkrivaju i emisije, novine, pisce…
Al bice, sve bolje i bolje, u to sam potpuno sigurna, ima jako puno dobrih ljudi out there, i mi svi ostali koji ih citamo treba da ih podrzimo.
@Pedya
Malo taj pojam “uticajni” unosi zabunu. Pokušao sam da objasnim kako ga ja “čitam” u odgovoru na Draganin komentar.
@Deda
A što ne bi bio pun samopouzdanja? I treba tako, s pravom. E, sad, za ovo klanjanje ne znam, to ti odluči! :))
@jelena grujic
Jelena, i ja volim literarne blogove, u tom svetu se osećam kao kod kuće. Kako su ono govorili stari Latini: Ars longa, vita brevis… :))
@Pedya
Pedya, drago mi je što si ovu ideju o blogu “Kompanije Srbija” lansirao na mom blogu! Ako prođe, ti si vlasnik, a ja “nosilac” ideje!! 🙂
@bluesman
Nisi zloupotrebio već pravilno upotrebio prostor za komentar! Slobodno ti tako radi i u buduće!! :))
Pa ne znam što te zbunjuje pojam “uticajni”. Uticajnih ljudi ima svuda, pa i online, pa i među blogerima. Npr. ako ostaviš dobar komentar na uticajnijem blogu, imaćeš veći saobraćaj ka svom, nego da si ga ostavio na nekom drugom (naravno, i tu važi “segmentacija tržišta”). Ako se dva blogera sukobe mišljenjima oko nečega, iza uticajnijeg će stati većina (videće se po komentarima). Itd.
E sad, i sam si postavio pitanje online i offline sveta. Mislim da ima onih koji su uticajni online, ali ne žele mnogo da se angažuju offline – mnogo je lakše sedeti za računarom i “živeti” u online svetu, nego otići na neki skup, stati pred ljude koji te i ne razumeju baš najbolje, izneti svoje stavove i pokušati da ih ubediš u njih. Njih ne možeš ni da blokiraš ni da “anfoluješ”, neće ti pasti ni na pamet da hejtuješ uživo nekoga samo zato što se ne slaže sa tobom – jednostavno, moraćeš da se boriš argumentima kako znaš i umeš. Ono što funkcioniše online, ne funkcioniše offline. I zato je baš dobro pitanje – ko su uticajni blogeri. Po meni su to oni koji mogu nešto da promene u realnom svetu. Na primer, ako ova Gagina inicijativa uspe, okupe se neki ljudi, razmene neke misli, postave nekakav SMART cilj (http://bit.ly/2rgFt3) i u neko dogledno vreme se desi nešto konkretno (koliko god malo, ali konkretno) – ona je za mene uticajan bloger! Ne zato što ljudi vole da je čitaju, već zato što zna i može da pokrene nešto. Ja Srbiju (naravno) volim, ali sam veliki skeptik po pitanju pozitivnih pomeranja, pogotovo u sferi “korporativne komunikacije”. Ustv. bio sam. Evo, njen komentar me je inspirisao na ideju koja mi liči na sprovodljivu. Ako se išta desi, šta god da smo nas dvojica, ona je dobra vila celog projekta… 😉
@Pedya
Ne “zbunjuje” na taj način, već šarenilo tumačenja koje nekad primorava na predugo pisanje – pola ode na definiciju!. Mnogo ljudi to doživljava kao “neko ko mi stoji za vratom”, što je naravno loša “definicija”.
Naravno, složiću se da, ovako ili onako, uticaj svakako jeste moć unošenja promena u realni svet. Uticaj je, a to sam i napisao u jednom odgovoru, i sposobnost da se artikuliše i vodi akcija koja će dovesti do promene. Taj “fini nerv ima Dragana i, ma šta bilo, u ovoj priči je svakako spiritus movens.
Uzgred, nemam problema da pričam pred hiljadu ljudi! ;))
Nisam ni mislio na tebe, taman posla 😉 Ima nekih drugih kojima su pre nekoliko meseci bila puna usta toga šta bi i kako bi trebalo (i nisu bili “u krivu”), a kad su bili pozvani da “svrate u realni svet”, dodju na jednu javnu skupštinu i lično probaju da urade nešto konkretno i nešto promene, svi su oni odgovorili da im ne pada na pamet jer ih to “smara”. Ma hajde?! Neko će da troši svoje vreme i svoje nerve, a ja ću da sedim sa strane i da mu objašnjavam gde je pogrešio i kako je to trebalo da uradi… E ja mislim na takve online/offline uticaje – online pune stranice i timeline-ove svojim “analizama stanja” i (ne)osnovanim kritikama, ali offline, tamo gde se jedino može nešto promeniti, nema ih, jer ih to smara. 🙁
@Pedya
Izgleda da je veoma teško sa dalekih visina nepobitnog znanja sići u običnu salu i ljudima jasno, sažeto i zanimljivo ispričati tu svoju mudrost! 🙂
Zamisli kolika je to pamet kad ne može da se ugura u nekakvu dvoranu!;))
Nije lako takvima, nije!
Potpuno nekompetentna za ovu “raspravu”, javljam se “na dužnost”! Ja shvatila da ni život ne treba uzimati za ozbiljno preko neke mere, a šta tek da kažem o blogovanju. Sloboda za blogere! Ja sam “novi kolačić” u svemu tome, samo vas posmatram. A kad postanem “uticajna”, teško si ga na vas 😛 😀
P. S. Ne mogu da ne izjavim da i ja nisam pomislila kako bi se od bloga moglo nešto i zaraditi. Ali za to je potrebno minimum imati viziju.
Ja pišem u potpunosti iz guštanja, nije baš jako pismeno ali veseli mene i moje čitaoce, naročito čitateljke 🙂 – kojih ima sve više. Ponešto se i nauči. Ko zna o čemu pišem – zna, ko ne zna neka me potraži na net-u 🙂
@dijica
Prijatno iznenađenje!
Ovo “na dužnost” me brine, zvuči kao da je dolasku prethodila “naredba” nekog vrhovnog štaba! 🙂
A kako drugačije shvatiti život nego ne preterano ozbiljno. “Zvučim” drugačije? To me onda brine.
Naravno, sloboda za blogere – izbor je veći nego igde. Možeš da pišeš kako hoćeš, o čemu hoćeš, za “po kući”, za prijatelje..ma na sve moguće načine i svaki je cool. Ali je, zar ne, moguće pisati i u vidu “zanata”. Broj 1. na listi blogera u SAD piše o vinu, broj 2. takođe o nečem svakidašnjem… i sasvim fino žive od toga.
Kao i za ma šta u životu tako i za blogovanje odlučiš šta ti prija od ponuđenih varijanti.. Ja imam skoro tri godine informativni sajt/blog, nisam baš nov i bez iskustva. Jedino me nije bilo u “široj” javnosti. Šta ako poželim da zarađujem samo od toga? I to je deo blogerske slobode, zar ne?
Nadam se da te nisam udavio više nego što si strahovala da će biti. :))
@Chiller
Dobrodošao na blog!
Samo piši i dalje kako ti je gušt. To i jeste suština. Svoj čovek na svom blogu!
Drago mi je da si se javio! 🙂
Šta je to uticaj? 1000 klikova na Googlove reklame po 0,6 din/kom? Ili jedan novi klijent? Ili deset novih poznanika-prijatelja? Ili citat, link… Možda nekog i prepoznaju na ulici ? Neko možda samo želi da podeli sa nekim samoću… Najlepše u svemu je to što je svaku našu ambiciju ili želju moguće ostvariti. Nema puno ovakvih mesta… Ovo je mesto gde se stvari OSTVARUJU.
Eto, to je uticaj.
@Miodrag Ristić
Mesto gde se stvari ostvaruju!
Da ne zvučim patetično, ali čast mi je što će ove tvoje rečenice ostati na mom blogu.
Blogeri ne postoje. To su ljudi koji pisu blog a sutra ce mozda pisati eseje sa koricama.. ili nece ni pisati.
Ni rokeri ne postoje, to su samo muzikanti koji koriste odredjeni stil.. danas…
Sutra idu za Sekom A…. tu su pare.
Blog pojedinacni cin-zapis…o licnoj interakciji sa sredinom i razmisljanjima po realnim temama i akcijama.
Takozvani korporativni, stranacki, grupni blogovi su frankestajnovske tvorevine, kojima je dat virtuelni zivot a iza kojih ipak stoje neciji licni stavovi. Jos gore je ako ne stoje, nego se stihijski prezentira sve na sta naidju.
Ljudi treba da deluju realno a blog samo treba da slika i promovise realnu akciju.
Moze i bez te realne akcije, ali je jalovo… Pomaze koliko i knjiga o fizici kad treba da zgrejes ringlu. Bolje da je zalozis nego da je citas.
Otvorite hotel i na svom blogu i pricajte sta vam se u njemu desava.
Ako opisujete tudji ili potencijalni hotel, to je – nista.
Ako nema hotela, nema ni bloga o hotelu.
Nema promene sveta blogom. Blogom moze da se opise i podrzi promena, ako je realnosti bude. Organizovanje “blogera” je politicki akt kao i svaki drugi.
@drnch: “Nema promene sveta blogom…”
Svaka čast! Neko ko razume da se svet ne menja pričom. Mada (ironično) činjenica da si mi pomogao da formulišem neku ideju – jeste neka mala promena?
(pogotovo ako uspem da od toga NAPRAVIM nešto korisno)
Nisam slucajno povukao paralelu sa rokerima..
I bitnici su hteli da menjaju svest i hipici i pankeri… svi su hteli da “otvore umove”, objasne progres, uticu na svet, prodrmaju…
I? … Pa, uglavnom nista!
Slegne se za par godina i onda se podele na razocarane luzere i malobrojne profitere i pridruze se strukturi i tokovima moci i kapitala, koji radi po sasvim drugim kriterijumima.
To je, otprilike, scenario koji bi vazio i za “blogere”.
A svet i svest su menjali: tockovi, parne masine, kompjuteri… kad gladni zbace bogate, kad bogati finansiraju lude … itd. Vrlo konkretne stvari a ne prica o njima.
@drnch
…i sa ovim se potpuno slažem, uz jednu malu dopunu: Priča može da (malo) promeni ljude, a ljudi su ti koji menjaju stvari (ali uglavnom svako za sebe). Epilog paralele o rokerima ili pankerima bi bio da verovatno i sada imaju više ukusa od onih koji su u to vreme slušali narodnjake. Nije mnogo – ali nije ni malo. Bojim se da su se izbori medjuvremenu samo zaoštrili. Slažem se da ne treba preuveličavati stvari – svaka euforija se pre ili kasnije pokaže kao smešna, ali sva ta “talasanja” (ako ništa drugo) rasteruju žabokrečinu u koju bi smo svi inače potonuli…
@Miodrag Ristic
Sad se ja slazem..Bas tu malu promenu u ljudima koji se bave blogom i prate blog, treba praviti i negovati. Ona je bitna jer kumuliranje tih malih koraka pravi evouluciju a revolicije su kampanje…. spoljne promene sveta, uticaj na investitore, promene slike drzava…bla-bla.. To je marketing… a trenutno skoro da nema stetnije i prljavije aktivnosti po ljudsku vrstu.
Tako, lagano dolazimo do sustine svrhe blog-a i prednosti koje daje…
Medjutim, vidis sta se sada desava… ti i ja, koji to razumemo, razmenjujemo reci na pustom postu, dok “blogeri” idu da prave plan kako blogom da menjaju poziciju drzave… i
to jos – u kafani!!! (ovo poslednje ne znam, pretpostavljam…)
Time najpre promase temu a zatim negiraju sam pojam bloga.
Sta ce vam silni blog ako sami na njemu ne mozete da delujete??!?
Kako da se u to ukljucuje covek iz Vacouver-a ili Sjenice koji mozda ima nesto zanimljivo da kaze? Da sedne u avion (iz Sjenice – autobus 🙂 i trazi kafanu?
Ili da, opet, sa obozavanjem, posecuje i pravi promet blogovima “misionara” koji ce ga, svi vazni, obavestavati sta su smislili u njegovo blogersko ime!
Onaj ko se lati pera (tj tastature u ovom slučaju) čini to zato što oseća potrebu da na taj način iskaže nešto, ili iskaže sebe. Pisanje je kanalisanje kreativne energije, kanalisanje i iskazivanje misli, stava, ideje. Poete to čine kroz stihove, pisci kroz romane, blogeri kroz blogove. Nisu sve pesme, sve priče, romani istog kvaliteta, pa zašto bi bili i svi blogovi. Ali, to ne znači da ne treba pisati nove knjige, zato što je toliko dobrih već napisano, niti da neki pisac ne može posle par slabijih dela da napiše neko koje će se pamtiti. Isto važi i za blogove, blogere, blogovanje!
Bitno je da se piše kvalitetno, za sebe, a krug čitalaca će se polako širiti, a sa njim i uticaj bloga/blogera.
Kada sam pokrenuo svoj blog, učinio sam to zato što sam u tome video šansu da iskažem svoj stav, svoja zapažanja, svoje ideje, svoja interesovanja, dakle, učinio sam to zbog sebe! Osim mogućnosti da svoje mišljenje uporedim/ukrstim sa mišljenjem čitalaca, normalno je da je svako iskazivanje stava i mišljenja želja da se time ostvari odredjeni uticaj na sagovornika/čitaoca.
Moj blog je tek u razvoju, postoji samo par meseci, nekad imam 4, nekad 40 poseta dnevno, ali meni je bitno da pišem zato što imam potrebu za tim, zato što se čineći to lepo osećam i verujem da je to pravi, ako ne i jedini način da se stigne do kvaliteta, šireg kruga čitalaca, pa i uticaja koji će menjati stvari na netu, na lokalu, u državi, svetu!
Većina vas ovde je mnogo iskusnija u ovoj raboti, pa mi možete reći da li grešim, ovde, ili u toku šetnje po mom dvorištu tj blogu!
E 🙂 Ima nas i koje “smara” da pisemo o tome sta smo uradili. Jer smo URADILI! Dela a ne reci…
Blogeri-specijalisti, uticajni blogeri, stručnjaci iz odredjenih oblasti i ini vodeći pisci blogova , čija se svaka reč pažljivo čita, sluša, ponekad meri i komentariše, a najčešće samo lajkuje kao vrhovna zapoved – svaka im čast na svemu postignutom, nisu ni svesni koliki uticaj može da ima i običan , za njih neprimetan tekst anonimnog blogera i bloga u nastajanju. Pa , i sama činjenica da je neko, nesklon čitanju ičega drugog osim novinskih naslova i žute štampe u frizerskom salonu, kliknuo na neki blog u želji da ga redovolno prati, dovoljan je uspeh dotičnog autora bloga. Onog, koji i nema nameru da se bori za nekakvu vodeću blogersku poziciju ili, pak, tek ulazi u tu trku.
Za mene bi, recimo, na početku dovoljan stepen blogeraškog uticaja bio i taj, kada bih jednim tekstom uspela da od naših “kavaljera”, koji dami daju prednost uz stepenice,stvorim gospodu kojoj bon-ton nije nepoznanica . Ili , pak, da poslovnim ženama preko dekoltovanih majica bez rukava, navučem bluzu s makar kratkim rukavima i da im ruse raspustene kose uvežem u urednu frizuru, dok su na radnom mestu.