Hm, dakle šta će biti sa tim online sadržajem, da li je Rupert Mardok milioner koji ponekad priča nebuloze, mogu li mali „proizvođači vesti“ da zamene velike, kako to da agregatori vesti prave zaradu, a novinari koji ih pišu beže u druge profesije zbog mizernih plata i, konačno, kad će već jednom internet biznis sasvim da zameni sve poslove koji se obavljaju izvan dvorišta tog “junaka naših dana.”
Teško da ima potrebe objašnjavati zašto su ova grozomorno teška pitanja izbila tako hitro u prvi plan domaće “a i šire” Bologolandije. Go'sin Mardok, poznat kao višedecenijski novinski magnat koji je, u slavno doba štampe, na tome napravio dobru paru, počeo je, u najzrelijim od svih zrelih godina, pomalo da se nervira što sva sila novca koju investira u informisanje ne proizvodi adekvatan profit. Čak ni približan onom koji je bio default zarada u “onim godinama”. Sasvim opravdano trošenje živaca, reklo bi se.
Ovde vas molim da upamtite reč „informisanje“ i da to ne mešate sa pojmovima poput mediji, online izdanja, klasična izdanja, radio, štampa…dakle fokusirajte se na informisanje koje je, u biti, jedan od stubova nosača svakog društva i postoji i postojaće nezavisno od platforme koja ga nosi.
Juče smo, veoma brzo, dobili na našoj web teritoriji dva zanimljiva teksta, lančano inspirisana gnevom “starca bez kojeg nema udarca”. Najpre nas je čekao tekst Dragana Varagića na njegovom weblogu, a koji sat kasnije javio se i Miloš Krneta na svom LiteraLogu u formi promišljanja inspirisanog Varagićevim viđenjima Mardokovih “pretećih” poteza.
Ovaj tekst je, verovatno, pisan kao nastavak tog niza (lanca?), budući da sva trojica – Mardok, Varagić i Krneta – u potku svoje priče postavljaju „pitanje bez odgovora“: kako naplatiti vesti publikovane na webu? Pri čemu Mardoka uzimamo kao najzainteresovanijeg za odgovor i u daleko širem društvu jer reč je o čiki koji naprosto ne voli da baca pare ako iz njih ne niknu nove količine ISTIH. No, to je tek uzgredna opaska koja čitaoca ne mora posebno da impresionira.
Prva stvar koja momentalno pada u oči je pozicija iz koje svako od aktera ove priče piše ili govori. Mardok, taj neuništvi medijski lisac, očigledno nije posebno impresioniran internetom niti njegovom budućnošću. Pretpostavljam da, što se bogatog dede tiče, ništa ne bi falilo ni da ove drangulije uopšte i nema. No, s druge strane, ni internet nije tvorevina čije bi temelje mogao da zatrese jedan čovek, pa bio to i sam Rupert Mardok. Ali…
Kao prekaljeni borac i, „ozbiljno bogat čovek“ (izraz koji Ameri koriste za tu kategoriju bogatuna), on u ovu bitku ulazi fajterski, sa odličnom logistikom i dovoljno potencijala i poštovanja, što sve skupa čini njegovo mišljenje o novinarstvu vanredno relevantnim do mere kad ga moramo poštovati čak i kad se ne slažemo sa njim.
Informisanje i “poslovni model” kojeg nema
Lično mislim da je potpuno nevažno da li će poslovni model za naplatu vesti biti „otkriven“ za pola sata, prekosutra ili naredne decenije. Ovde se radi o tome da nema informativnog sadržaja interneta bez novinarstva. Nema i tačka. (Zato i insistiranje na “informisanju ” kao delatnosti, a ne na organizacionim oblicima u koje mora da se “ušemi”) .
Uklonite sa neta sve što je izašlo ispod ruku pravih novinara i dobićete haotičnu zbirku tekstova, koji mogu biti čak i ozbiljni i itekako kvalitetni, ali „na internetu ima svega“ zato što postoji informisanje kao intelektualna radnja, kao profesija. A ta profesija će, htela ne htela, morati da pronađe način da naplati svoja debela „potraživanja“.
Zanimljivo je i shvatanje agregatora kao bezpogovorno pozitivnih stvari koje do u nedogled mogu da žive plaćajući vesti kojima daju zamah linkovanjem ka izvoru istih tih vesti. A taj „izvor“ je morao da potroši brdo novca ne bi li liferovao sve te rečenice. Dakle, iz ovog ugla se ne vidi zašto ne bi postojali profesionalni sakupljači i prosleditelji vesti, ali se ne vidi i zašto za taj svoj hobi ne bi plaćali novcem, a ne linkovima. Rekao bih, to je samo pitanje vremena i izrastanja novog menadžmenta koji će umeti da gazduje svojom robom.
Mene lično najviše interesuje šta će se dogoditi ako veliki igrači, nekoliko ključnih medijskih kuća koje drže informativno tržište, najzad shvate da samim tim drže i ogromnu moć i izvor prihoda koji ne znaju da iskoriste. Udruživanjem i amputiranjem online skupljača njihovog perja, postoji mišljenje, ne bi ništa postigli jer bi se tu uhlebili mali izdavači. Hmm…da mali to mogu, oni bi i bez ikakvih novih regula rado popili vitaminsku pilulu od koje će porasti. Mali i jesu mali zato što ne mogu da zamene velike. Mama im je sašila prevelike pantalone.
Na internetu možete pročitati “besplatno” vesti samo zato što novinske kuće još žive u zlatnom dobu mp3 formata i diskova za 50 dinara- jedino što umesto muzike i filmova njihov skupoceni proizvod nosi naziv vesti, a kompresuju ih i prodaju ispod cene neki drugi ljudi, ne sami mediji.
Žal “za mladost” i infantilna kuknjava zbog interneta, koji zapravo samo stavlja nogu na papučicu gasa ove civilizacije, podjednako je opasna akcija kao i davanje lažne nade klasičnim medijima da će sve nedaće u kojima se su, ovako nespremni, našli, biti rešene tako što će zakonodavac ili bilo ko odraditi “restitucio in itegrum “. Nema povratka u pređašnje stanje, ali nema ni večnog trajanja sadašnjeg modela u kojem su najmanje zadovoljni oni koji nose najatraktivniji sadržaj interneta na leđima.
Nešto poput zaključka: ne volim predviđanja i mislim da je svako gledanje unapred duže od pola godine samo simpatična duhovna zanimacija, ali ne i izbiljan mentalni trud. Uvek, naravno, postoje izuzeci – uzmite Alvina Toflera i “Treći talas” i sve će vam biti jasno. Ili, nešto novija varijanta oličena u starom Jasenu Zasurskom koji ‘ladno kaže da će internet spasiti štampu. Prijaju mi te reči!
No, sad već lagano nastaje mejnstrim mišljenje o sudbini pojedinih medija u dolazećim vremenima.To je, ajde ponovo, organizacioni deo storije, dok je preobražaj samog novinarstva u uslovima kad internet usisava sve više sadržaja, u stvari, pravo pitanje.
Propalo je Rimsko carstvo, podelilo se hrišćanstvo, nestale su faraonske dinastije, pred našim očima tope se čitavi kontinenti – toliko dobrog materijala za pisanje u ma kakvom “izdanju”, a mi se “lomimo” oko toga hoće li klasičnih medija uopšte i biti. Pri čemu niko nikad nije dao odrečan odgovor i začinio ga ma kakvim utemeljenim objašnjenjem – o kraju klasičnih medija jedino govore oni koji žive isključive od online “poslova”. Što ovu tezu kompromituje i pre početka “finalnog nadmetanja”.
Samo da se mp3 vesti najzad dekompresuju i zauzmu mesto za koje su stvorene.
Ilustracija preuzeta odavde.
Tekst je “nabijen” suštinom: ne može bar SVAKO da piše ovako. I to nije u koliziji sa demokratičnošću novih medija. Kad gledate neki dogadjaj na tv-u (npr. koncert) 5.000 ljudi ga na vaše oči snimaju mobilnim telefonima, ili “idiotima”. Ali vi ga NE GLEDATE kroz neki od njihovih objektiva, iako neka od tih “sokoćala” imaju impresivne performanse.
Činjenica je da se iz godine u godinu povećava broj eksluzivnih snimaka koji su napravili amateri, citiranih blogera, amaterskih intervjua – svega i svačega! Ironično (ili logično?), posledica te hiperprodukcije je da nam je sve češće potrebno da nam neko od kredibiliteta i struke “sažvaće” sve to, i odstrani šum…
Ta dva trenda će se u budućnosti paralelno razvijati: Imaćemo SVE VEĆU PONUDU informacija i SVE MANJE VREMENA za njihovu analizu.
.
@Miodrag Ristić
U pravu si za šum, on postoji odavno, a ponekad se i namerno pravi.
No, ovaj koji proističe iz novih tehnologija koje nas zatrpavaju informacijama, bitnim, nebitnim, bezveznim, važnim…baš svakakvim, zaista stvara još više potrebu da se koliko-toliko u svemu tome održi neka linija, neka koherentnost.
To je razlog zašto će profesionalci, mislim, uvek trebati (nije sporno da svako može da odigra ključnu ulogu u “prvom koraku”, kad sazna za nešto bitno i to “ubaci” u masu ljudi). To niko ne dovodi u pitanje.
Potrebni su i na nivou “tehnologije emitovanja” svih tih silnih vesti agregatori, svi mehanizmi koji olakšavaju snalaženje u moru vesti.
Ja samo verujem da će tržište naći pravedniji model raspodele zarade od rada sa vestima nego što to postoji sad. Doduše, tržište baš nema pravednost kao ključnu odliku, pa će tu trebati i nešto drugo. U krajnjem slučaju, zakonska regulativa. Nije internet nikakvo carstvo slobode u kojem možeš u nedogled živeti od tuđeg rada i svojih stotinjak redova softverskog zapisa. Ima mesta za sve, samo je pitanje kako. No, to je ujedno i pitanje vremena.
paywall je normalna stvar. Problem je samo što kod nas on postoji između printa i online (kao kod Politike) a veoma retko i između online sadržaja (kao kod ekapija.com)
Google news su nedavno kompromitovane ali ne zbog Mardoka već zbog manipulacija sa sadržajem… ništa nije crno belo, ne dajte se lako zavesti 😉