Zime našeg smeha i nezadovoljstva
U početku je to bio samo sneg. Beo, prozračan, lako topljiv kao kačkavalj na ringli, lepršav i pomalo melodramski prosut sa visina. Bilo je nečeg holivudski patetičnog u njemu, nečeg kao nostalgija za koznačim…Možda za starim ljubavima i adolescentnim ljubakanjima po parkovima koji su skrivali sve naše tajne ispod prigušene neonske javne rasvete. Račun isporučivan redovno na kraju meseca.
Bože, baš si znao nekad da se ludiraš i igraš, da od nas praviš male zaverenike koji su tragali za boljim životom ostavljajući otiske u snegu, svoja stopala, svoja umotana tela, dlačice sa naših kaputa, vunu sa starinskih debelih i toplih rukavica. Pre nego što ih skinemo, naravno, i obgrlimo se u nekoj seni od koje smo začas znali da napravimo dvorac. Ljubakanje i…hmm..naravno…to je bio prirodni sastojak revolucije koju smo, smrzavajući se od vreline vlastite ljubavi, izvodili na tim tajnim zavereničkim mestima svoje mladosti.
Mi smo bili zanesenjaci nekog blještavog sutra koje nikako nije dolazilo. I tako, čekajući tu krasotu kao okasnele vozove, bar smo se ludo zabavljali. Ma jebeš revoluciju i trčanje za slobodom ako u toj mešavini smisla nema pomalo i ležernog glupiranja začinjenog dobrim ljubavnim činovima. Brojanje nije potrebno.
Uvek sam zazirao od onih ozbiljnih revolucionara, zagovornika temeljne promene mog sveta, mog jastuka, mog kreveta po kom si se topila od miline sedamdesetih godina prošlog veka…Dobro, poneko je tad završavao u tamnim vilajetima, moj otac, moj stric, hiljade nekih naših buntovnika…Ali, čak i slomljeni pod svojim uverenjima, imali su te šeretske zavereničke osmehe na licima, i želju su imali, i ljubavnice za koje su samo oni mislili da su tajne, a zapravo smo ih danju gledali i zavideli tim čeličnim ljudima koji su znali da menjaju svet, ali i povale sadašnjost…Ko, bre, to kaže da svet može da se promeni bez ludačkog vrtloga i mahnite opčinjenosti hormonima?
Oni su, još mirišući na zatvorske obroke, bili promoteri velike slobode i jebači usamljenih dama koje su poštovali podjednako kao i svoje snove o toj istoj slobodi. Zapravo, a čemu sloboda uopšte služi ako od tebe traži da budeš neprirodno uglancan i fin?
A mi mladi, mi kibiceri njihovih hrabrih života, na toj prostirci od belog mekanog platna nismo samo vodili ljubav i vrištali od želje, bola, nada, sreće, tuge…mislim da smo, nekako, spremali i tajni puč protiv vlastitog kalendara koji nas je držao zarobljene između dve zavese od gvožđa. Nešto smo videli, nešto smo načuli, nešto smo samo sanjali…ali smo i mi, kao ta prva gospoda jednog sveta koji je gospoštinu prognao, žudeli za slobodom nad slobodama, za pravdom nad pravdama, za lepotom savršenog društva u kojem će naše ljubavi postati još žešće i vatrenije, oslobođene svih okova i nekakvih pravila koja smo prezirali.
Posle smo porasli više nego što smo hteli, videli više nego što smo mogli da podnesemo i plakali više nego što smo imali suza. Stigla je neka revolucija, ali više nije bila naša niti tako herojska. Bio je to običan surogat koji je proždirao naše snove.
Za jedan dan i za jednu noć postali smo karikatura svojih otisaka u snegu i tužni pajaci umotani u sve te tajne misli koje su otišle putevima za koje nismo znali ni da postoje. Tako smo, neka nam je oprošteno, iz mraka izvukli svu tamu do tada skrivenu oko rubova parkova našeg odrastanja.
I danas padaju snegovi, ali ta nostalgija koju rađaju u nama suviše je nesređena i bolna da bi smo u toj iskonskoj lepoti znali da ponovo opušteno uživamo. I sa žarom davnih osećanja, u sred revolucije koja nas je, ko poslednje budale, debelo zajebala, trošimo svoje dane osakaćeni za onaj neimenovani smisao za lepotu, hormone, senke naših prigušenih snova i smeh, taj pobednički smeh koji smo, usput, nepovratno pogubili.
Kad razgrnem zavesu, vidim neku drugu mladost kako vrišti od lepote šćućurena pod svojim snegovima.
Ali, ko mi daje prava da se mešam u tuđe revolucije, ljubavi, snove i osmehe? Znaće već oni da nađu stazu u tom visokom snegu koji je prekrio svet.
Nisam od onih koji lako ostaju bez teksta. Medjutim tvoji tekstovi pisani na način na koji ti to radiš zaista mi zatvaraju usta. Svaki komentar posle njih bi mi bio skroz besmislen. Zato samo jednostavno, hvala ti na svim ovim prelepim tekstovima.
Bas zelim da komentarisem ovaj post/tekst, ovu prelepu krtko ispricanu zivotnu pricu o kojoj sanjaju mnogi koji nemaju sta da kazu.
ALi me oni ne tangiraju jer ih svrstavam u kategoriju jebaca usamljenih dama. Vise me interesuju bljestave price “nasih buntovnike” cesto ispricane u trecem licu … Kao , znas, tamo neki nas prijatelj, rodjak, komsijin brat… 😛
Ovakve price me teraju da pustam filmove u svojoj glavi i razmisljam kako bi se nadovezao nekim detaljcicem , nikako citavom pricom, jer onda bi sve izgubilo svoju draz.
Uzivao sam i sigurno je da cu se ponovo vratiti ovde na ovaj post… Hvala…
Ne znam da li bih se ikada zbog ma kako velike strasti skinula na snegu, a ko zna sta sve propustam da dozivim zbog toga… al to nije ni vazno, bitna je frekvencija koju tako dobro pogodis da se citav breg secanja odvali i zakortlja – iako nemaju nikakvih veza sa snegom…
Vrlo strastveno i zaneseno, mnogo lepo, hvala…
@verkić
Verkić, hvala ti. Od kad si ušla u blogerski svet vidim da su ti i komentari sve izbrušeniji. Drago mi je da pomalo inspiracije za svoje pisanje nalaziš na ovom mestu.
@deda
Među onima koji znaju prilike u domaćoj Blogolandiji, a i celokupnoj blogosferi, Deda, ti si svakako u najužem vrhu. Poštujem što se vraćaš na ovaj blog i rado, kako i sam kažeš, čitaš tekstove kojima pokušavam da unesem nešto malo razlike u odnosu na druge. To je, verujem, i cilj – jedno lepo blogersko šarenilo.
@jelena grujić
Hvala i tebi za jegrovit i prijatan za čitanje komentar!
Zaista mi je drago što je tekst uspeo da u tebi izazove prijatna osećanja…
Sjajan članak, ležerno napisan kao priče Duška Radovića ili poezija Mike Antića.
Naravno, kačim se na feed, za ovaj kvalitet mora da se napravi mesta:)
@promena ideja
Dobrodošlica! Kao i dobrim novim idejama!
A da niste Vi ,Dragane, nedavno gledali film Loradana Zafranovica “Vechernja zvona”?
@Cheda
Ne, na žalost. Poslednje što sam od Lordana Zafranovića gledao bio je film “Pad Italije”, ali se, naravno, neuporedivo bolje sećam jednog od najboljih filmova sa ex yu prostora “Okupacija u 26 slika”. Iako sam ga gledao davno, davno…