Sav taj roštilj grada Čikaga

O Prvom maju (malo) nekad  i (užasno malo) sad

Počinjalo je najkasnije dan uoči 1. maja. Dovučeš iz prodavnice piće (mnogo), iz kasapnice meso (mnogo), snabdeš se boksovima cigareta, te uz alkohol poslednje legalne opojne supstance (koja stvara zavisnost od hedonizma.)

Dogovor o “destinaciji” je još ranije  pao, prevozno sredstvo (ćaletov izmoljeni ofucani “stojadin” ili ganc novi “fića”, eventualno sad zaboravljeni “fiat 850”.) obezbeđeno i napojeno kvalitetnim benzinom. Onim što stvara danas zabranjene “izduvne gasove”.

Izjutra počinje avantura. Roštilj, šapurine i briketi ćumura  ubacuju se u gepek, ženski deo ekipe pokušava da iskombinuje sportski look i nešto malo veštački poduprte ženstvenosti u vidu blagog namaza šminke (ko zna, priroda je to, trava…)…Drug pojedinac zadužen za šoferiranje nervozno gleda na sat, kobajagi, i traži da se već jednom krene. A gore nebo promenljivo oblačno i kišica koja ako ne pada, a ono već miriše šireći blagi ozon. Za Prvi maj obavezno pada kiša, bar u ovim krajevima. Da li je to pisalo u nekom zastarelom i odavno zgužvanom Ustavu, ne znam, ali je iz nepoznatih razloga ovo pravilo bilo čvrsto kao stena.

Posle se smeštamo u auto temeljno i kao cigle u zidu – u poverenom nam vozilu ostane tek toliko mesta da poslednji putnik legne nekako “raširen” po unutrašnjosti auta kao po kazni. Vozi, Miško, sledi komanda, mada tek od početka osamdesetih, jer smo pre toga gledali samo kaubojske i partizanske filmove.Ako je uopšte postojala razlika.

Kraj Dunava je bila milina praviti uranak sa pićem, jelom, malim fudbalom, potencijalnim kupanjem u ledenoj reci i…”ako me ko traži, draga i ja smo na plaži…”. Odavno nisam tamo bio, kao što odavno nisam bio nigde po sopstvenom zavičaju, ali ovakav kakav je u nekom očuvanom memorijskom modulu, u glavi, izletište Ibrifor je jedno od kultnih mesta mog kraja. Značaj kakav je tad imao, nestao je u magli iz koje izranja most koji spaja levu i desnu obalu Dunava između Smedereva i Kovina, ali eto, još ga pomalo ima u nekom drugom obliku.Kao uspomena, na primer.

No, ovo je priča o 1. maju u “ono doba”. Dakle, Ibrifor, sitna kiša, skela i kamioni, miris već raspaljenog roštilja i “komšija, mi zaboravili otvarač…” Ma, uzimaj, brate, a možeš i zubima…” Ladno pivo više prija kad se flaša otvori na neregularan način. Flaša piva? Da, pančevački “standard”, pravi, u zidarskoj boci od pola litre, a ne kao ovo danas, u nekim staklićima oblepljenim etiketama…Danas  prave pivske flaše više za čitanje nego za pijenje.

Jurimo za loptom, plastičnom, mada se nađe i po koji oljušteni kožnjak. Uostalom, svejedno. Sa tranzistora, maksimalne snage 0,5 wati, spiker (danas nepostojeće zanimanje) saopštava nam kako na drugim mestima “radni ljudi i građani” provode praznični dan. Jel, a mi mislili da proizvode “apolo”! Naravno, rade isto što i mi, samo na drugom izletištu. Jedu, piju i žale se na platu i nepravedan sistem.

Poneko prisustvuje svečanom otvaranju ovog ili onog, ali takve se stvari uglavnom obave odmah izjutra kako bi slavljenički deo praznika mogao da se odvija nesmetano. A da li će to što su otvorili ikad da proradi, to je već nemoguće znati.Čak ni uz pomoć spikera. Vidovnjaka tad nije bilo na televiziji, bar se nisu tako zvali. Mislim da im je ime bilo “društveno-politički radnici”. Posle su počeli da se zovu političari, ali to je više iz stilskih nego “fundamentalnih razlika”.

Prvi maj je ustoličen u praznik tamo negde u gradu Čikagu gde je “svet rada” demonstrirao i tražio one čuvene tri osmice: osam sati rada, osam sati “života” i osam sati spavanja. Ako ne grešim, bar milion – dva – tri… stanovnika Srbije i danas bi to trebalo da traži. Svakako da hoće, samo kad prođe praznik i neizbežan mamurluk.

A u ona vremena, popodne bi znalo da stigne baš kao i danas. Što će reći, pakuj se, skupljaj flaše (ambalaža se vraćala i bila je skuplja od sadržine), pusti vodu na užareni ćumur, pakuj mesne ostatke za poneti…

Doduše, ponekad bi i u ta davna vremena protestovali. Protiv „nehumanog zapada“ , na primer, gde radnici nisu mogli na prvomajski piknik. Valjda tamo nije bilo ovih naših improvizovanih roštilja, šta li …Danas se slabo protestuje jer je manje potrebe – sve manje ljudi radi, a ko ne radi mora da misli na sutra, a ne na protest. Možda tu ima i drugih razloga, ali ne može sve u jedan tekst da stane, ipak se ovde priča o dve epohe. Epohalne.

Uveče, još uvek pripiti i umorni, okupljali bi se na nekom „da me vidite“ mestu. Ali, to je već deo “sveta zabave” i u ovom tekstu mu nije mesto. Neki red mora da se zna čak i kad se uspomene pretvaraju u rečenice.

Ali, nek smo mi živi i zdravi, a o svemu se može pisati i dobro i loše, samo je potreban povod.

Prvi maj, na primer.

(Objavljeno 1. maja 2009. godine na sajtu www.kovinekspres.rs, na ovoj  adresi. )