Blog Dragana Radovića

Kategorija: Ronjenje na dah

O ljudima koji su odustali

Share

 Ne vidimo mi to lako na drugome,  na sebi još teže, ali eno tamo svakoga dana od nečega živ čovek digne ruke, odustane.

Mogao bi da živi spektakularno, da nakupi lepu kolekciju doživljaja, osećanja ili materijalnih dobara, a neće, baksuz. Skupio se k'o dve pare u kesi, menja te dve – tri košulje i nosi celu deceniju isti kaput, a kad taj jebeni kaput okači o vešalicu, sedne u istu raspalu fotelju.

Viđa tih nekoliko ljudi koji su, kao, njegov krug rođaka i prijatelja, drugi mu u ovom životu više ne trebaju. Letuje na istom mestu, u Čanju, na primer, ili u Metamorfozisu, a da bukira smeštaj negde drugde ni na kraj pameti mu ne pada. Ajte, molim vas, more k'o more, plaža k'o plaža.

Nije mu ni do novih lica u svom životu, niko više ne može da ga zainteresuje, a tek o nekim emocijama kojima bi dopustio da se razviju, to ni da ne pomisli.

Nije ovde reč o onome što nema, što nije imao sreće ni snage ni vatre u grudima još tamo negde na početku života. Naprotiv, ovo je o onima što su im sva ta moćna oružja, poput volje, snage i strasti, data. E, što takvi znaju da odustanu, to je za film i debele romane.

Ima tako jedna gospođa, ime i nije važno, fino utegnuta, skockana i rečita. I svako joj se divi, ima i znanja i zvanja, što bi rekli stari ljudi, a nije ni da je bez kučeta i mačeta. Sve lepe prideve možeš da povežeš sa njom, al opet nekako jasno možeš da vidiš da je i ona odustala. I nije to neko sitno, kratkotrajno dizanje ruku, to je baš sudbinsko, krupno odustajanje nalik trošenju dana za danom u potpunoj tuposti. Jer, ta tupost je baš česta vrsta odbrane od životnih izazova.

Pa onaj gospodin iz ulice što se seče sa glavnom, mršav i prosed, onaj što sve nekako gleda u trotoar dok njime korača, kako je on samo spektakularno odustao od života. Pogledao mrko i porodicu i društvo i sve na ovome svetu, pa sad troši dane u nekom svom univerzumu, ne žali ni za čim i reklo bi se da mu je baš komforno tako da živi. A nemoguće da je srećan, nije živ čovek stvoren da bude srećan u takvoj poziciji.

Neupućeni pričaju da čovek baš treba da bude samoživ i neosetljiv za druge, pa da se tako zaglavi u životu, kao kad se zamrzne slika na televizoru u sred programa. Znaš da život teče dalje, mada ga ne živiš, baš kao što i taj program teče dalje, mada ne možeš da ga pratiš. Ali baš i nije tako, češće se zamrznu u vremenu i prostoru oni što na sve reaguju kao slab zub na hladnu vodu, oni dobroćudni i pitomi koji više drugima nego sebi čine svet prijatnijim za život.

I ne samo da ima ljudi koji su tako kompletno batalili sve, pa kao da se neprestano kreću u istom krugu iz kog ne mogu, a više i ne žele da izađu. Ima i onih malih odustajanja, ne tako grandioznih, ali možda opet ne ni manje bolnih, kad čovek odustane od nekog svog sna, od davne želje, novog izazova, od nagoveštaja boljeg i potpunijeg.

Slučajno se susretu pogledi u restoranu, bljesne žensko koleno pod stolom na čas, jedan fini fitilj počne da gori i priziva vatru, ali….sve to ispadne džabe i smesta se prospe. Okreneš se na drugu stranu, brzo da ne bi došao u iskušenje, pa gledaš u onu isti staru prepariranu ribu na zidu koju u tom restoranu gledaš godinama, i kao sa nekim pričaš, a u stvari nastaviš da  čutiš, kao i taj zadimljeni davni ribolovački trofej. Tvoj nije, a više te i ne zanima čiji je.

Može život da se proživi i tako, daleko od svakog fronta, od prve linije vatre, u samoproglašenom izgnanstvu i u tišini. Ume to da zaliči i na sreću, na spokoj, a možda zapravo za nekog baš tako sreća i spokoj i izgledaju.

Ali, opet, malo šta u sebi nosi toliko radosti i novog entuzijazma kao onaj često nevidljivi trenutak ili naizgled nevažan doživljaj posle kog kao da smo opet ponovo živi, ovaj put na jedan drugi, puniji način.

Desi se tako da već utrnula ljudska duša u nekom izazovu nađe konačno razlog da se protegli i razmahne. A onda i onaj koji je tamo negde u nekom prošlom času kao doveka odustao, najednom vidi novu zoru i novu svetlost koja nema nameru da ga pusti, pa joj se prepusti i prestane da se opire životu.

Eto, kad vidimo čoveka koji je odustao možda gledamo i čoveka koji će jednom poleteti kao niko pre njega.

Samo još da dođe i taj čas, kakvo će to samo slavlje da bude.

Velike i male brige i frizer u izolaciji

Share

Na sve se čovek navikne kao na tesne cipele, komarce ili nametljivog sagovornika. I na opasnost od bolesti i smrti, ako predugo traje, navikne se do neverovatne ravnodušnosti. Uvuče se svejednost u glavu, kažeš sebi “pa ne mogu stalno o tome da mislim, ima i drugih opasnosti o kojima treba brinuti.” I tako, rasterećen, lepo brineš o milion drugih stvari od kojih se verovatno ne umire, bar ne burno i mučno,  pa su ti nekako prikladnije za brigu i strepnju.

Recimo, brineš o tome da li ćeš starost dočekati spremno, da li će ta penzija da bude dovoljna za uznapredovale potrebe, gde sad možeš da nađeš gliste za pecanje, jer je propala i poslednja mala radnja u koji su navraćao sa štapovima, hoće li ti ćerka odbraniti narednog meseca master rad na fakultetu i da li će ti uopšte reći kog dana ga brani? A slutiš da neće, potomci su danas osetljiviji na svoje pretke nego u tvoje vreme, gledaju samo kako da njima bude ugodnije i manje stresno, a ti se stresaj u samoći i daleko od mesta događaja. Eto, sve same brige, ko će od tih briga još da misli i o zarazi i svemu tome oko bolesti, znate već na šta mislim.

Rekao je jednom neko da se male brige uspešno leče velikim brigama. Slažem se, a osim toga ima u nama neki mehanizam koji barata sa tim velikim brigama kad traju predugo. Prosto ih kompresujemo, složimo delove te brige kao kupus u kacu za kiseljenje, pa one tamo čekaju svoje vreme, a mi gledamo svoja posla. Skoknemo do pekare po hleb, popričamo sa poznanikom kog godinama nismo videli i popijemo tursku kafu, ako se još tako zove, možda je danas bolje reći crna kafa. To je dovoljno banalno, ali je i dovoljno neutralno da te ne smaraju objašnjavanjima i tumačenjima profesionalni poznavaoci ispravnog jezika i kafe. Koju, uzgred, piješ bez šećera.

Posle, na povratku kući, vidiš smrtovnicu na papirom oblepljenom drvetu i na smrtovnici sliku jednog drugog poznanika kog si osamdesetih sreo u Budvi, pa ste se  zapili temeljno, toliko da si posle do kraja letovanja morao da slušaš gunđanja i prebacivanja. E, taj isti poznanik, konstatuješ sa novostečenim sakrazmom ozbiljnih godina, evo više neće da konkuriše za bolnički krevet jer je mučenik prešao u nadležnost neke druge ustanove, poslednje u nizu koju čovek može i mora da obiđe.

Taj prizor sa tim drvetom i smrtovnicama prilično je neprijatan, od toga se treba odbraniti, ne dozvoliti da te teške misli uzmu pod svoje. Jeste, rekao sam na početku, ogugla čovek i izbledi uznemirenost u njemu, ali ta suočavanja sa konkretnim učinkom zaraze, to ume da povrati oštrinu u vidokrugu, da bar za kratko poremeti tvoju šemu malih briga tom jednom velikom, opštom, društveno prihvatljivom brigom. Jer, ne može se baš sasvim mimo sveta, ma koliko taj svet bio nepostojan i prevrtljiv.

I, na sve to, još ti posle telefonom jave za frizera da ne može one subote tamo da isfrizira staru gospođu tetku, udovicu. Frizer je u izolaciji, pozitivan, a ti hajde sad pa traži nekog drugog da sređuje frizuru kao da je naći dobrog frizera za staru tetku najlakša stvar na svetu. Samo onaj ko nikad nije morao za drugog da pronalazi frizera u jednom takvom škripcu zna koja je to muka. A da li će tetka uopšte hteti da sedne u neki frizeraj na koji nije navikla, e to bolje i ne pitaj. Mislim, šta da pitaš kad se zna odgovor.

© 2022 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: