(Priča mog prijatelja)
Nisam ni pomislio da će klinac iz mrtvog ugla ‘ladno da ubaci trojku, ali mališa je to odradio kao pravi NBA profi.
– Sinko, ukakalo te ili to radiš redovno? – nisam izdržao da ga ne upitam.
– Nisam ja vaš sinko….šutiram, uđe često…prilično često.
– Nisam mislio ništa loše kada sam rekao “sinko”. Nisam te ranije viđao u ovom kraju, izvini ako sam te uvredio.
– Sve je OK…malo sam nadrndan ovog popodneva, ali to vas ne treba da brine.
Dečak je zaista odavao utisak zrelog deteta, ne i starmalog. Možda su danas svi klinci takvi, nemam pojma o tome, živim sam i za sad mi nije do dece. Ni ženidbe, dodala bi moja stara. Skockao sam život onako kako sam želeo i još nisam video razlog da bilo šta menjam.
– Hoćeš da odigramo basket, jedan na jedan, koliko vidim nema nikog iz mog društva?
Odmerio me je pažljivo, kao menadžer koji procenjuje koliko vredi moje košarkašo umeće.
– Možemo, ali ne nadaj se pobedi. Verovatno imaš trideset i neku, oko sto osamdeset i nešto santimetara i manjak kondicije. I uveren si da bi mogao da me tučeš sa nulom, ali već si odlučio da to, kao, nećeš, da mi ne bi razbio samopouzdanje.
Čitao me je kao slova na reklamnoj majici.
